Како оцењујете извештај Стејт Департмента о Србији, у којем се износи низ критика на рачун власти и стања у Србији?
- Пре свега је упутно подсетити се најважнијих тачака у Извештају, а оне се тичу корупције на највишем нивоу, неефикасног и пристрасног правосуђа, неравноправности изборног процеса, а можда више од свега поразног стања у медијима. Наравно, Американци не заборављају ни своје две неизбежне теме - браћу Битићи и паљење Амабасаде, а колико се зна о природи америчке дипломатије (и уосталом менталитета) неће их ни заборавити док на овај или онај начин не истерају своје. У извештају се поименце наводе таблоиди који су на насловним страницама и току само једне године објавили око 1.000 лажних вести, а дословно се каже да посланици у Скупштини „клеветају опозиционе лидере“.
Две реченице из Извештаја звуче тешко као туч и нико иоле одговоран не би смео да се о њих оглуши. Једна гласи: „Србија је постала земља у којој је често опасно бити новинар и у којој лажне вести великом брзином постају видљиве и популарне“, а друга ни више ни мање него да је „угрожена способност грађана да учествују у демократским процесима“. После овако нечега, не може бити јасније да су америчко-српски односи на врло ниском нивоу, а ако се не заборави (убеђен сам, нимало случајна) коинциденција са Извештајем Европског парламента, без и најмањег ликовања или зле воље Вучићу се може поручити да је читава његова западна карта, ако је икада нешто обећавала, сада у потпуности проиграна.
Да ли је извештај Стејт Департмента на неки начин "освета" нове администрације у Вашингтону, због Вучићеве подршке Доналду Трампу?
- Мислим да ту нема никакве освете, пре свега зато што је - да се не лажемо - читава Вучићева будалаштина око гурања већ добрано заглављених Трампових предизборних кола била ћорак подједнако у америчкој и нашој домаћој пропаганди, а ако се ствар посматра са становишта озбиљне међународне политике, види се да евентуална решења заправо нису ни била сврха читавог подухвата..Ствар је једноставно у томе што се Бајденова администрација сада враћа на изразито антисрпски односно проалбански курс америчке балканске политике, који је Трамп, заузет на другим странама, био пре запустио него напустио. На овако високом политичком нивоу, концепт освете нема шта да тражи: сетимо се само како је Вучић, подједнако глупаво, 2018. подржао Клинтонову против Трампа, па је то прошло без последица, а заправо непримећено, јер су важност подршке и, уопште, специфична тежина нашег лидера - колико год се он јуначио по Пинку и Хепију - у међународним релацијама смешно мали.
Израел и Косово су успоставили дипломатске односе. Да ли полако долазе на наплату одредбе Вашингтонског споразума?
- Не чини ми се да израелско признање Косова има посебан значај, јер неће повући нови талас признања, а чак би могло да подстакне неки супротан процес. Ту је од свега важније што је нова амбасада отворена баш у Јерусалиму, до чега је Израелу, а свакако и САД, посебно стало. Та ствар је, међутим, крајње спорна и у овом тренутку, упркос свим напорима одређених огромно моћних лобија, налази се у стању хибернације. Чињеница је да тренутно у Јерусалиму 26 земаља имају конзулате, а само три (САД, Гватемала и, од ономад, колос звани Косово) амбасаде.
Ако одбијање Русије, Кине и, природно, свих муслиманских земаља не чуди, врло су упадљиви отпор баш свих земаља Европске уније, па и уздржаност многих држава које су, да бирамо речи, америчка клијентела. Што се Србије тиче, наша мучена дипломатија, оваква каква је, мораће добро да се озноји не би ли бар мало извадила флеке које је Вучић направио са оне шамлице у Овалном кабинету, а за сада се чини да ће покушати да се провуку са отварањем трговинског представништва у Јерусалиму.
Вучић се нашао на мети критика и Европског парламента, што је изазвало низ непримерених реакција у Београду. Да ли је то почетак новог курса Европе према Вучићу, имајући у виду деветогодишње ћутање на стање демократије у Србији?
- Већ извесно време је јасно да су Вучићеве акције на европској берзи изгубиле сваку вредност, јер не само што не испуњава задатак ради којег је доведен на власт, него упорно и изазивачки кокетира са Русијом и, са становишта ЕУ посебно непожељном, Кином. Од значаја је и то што његова, условно речено, покровитељица Ангела Меркел, због скорог повлачења, више нема некадашњег утицаја. Многи разумни људи у нашој јавности годинама понављају да нисмо имали, да немамо и да нећемо имати изгледа да уђемо у овакву Европску унију, и томе у прилог наводе необориве разлоге, али се чини да је сада и Вучићу нешто слично почело да свиће пред очима.
Колико је неискорењивом радикалу у њему стварно стало до Европе говори и то што, упркос чињеници да има више од годину дана како не само што није затворено него чак није ни отворено једно једино поглавље у преговорима, доказано неспособне особе опстају на кључним положајима за везе са ЕУ. Што се тиче деветогодишњег гажења демократије у Србији, мислим да би то мало коме у Бриселу сметало под условом да Вучић потпише споразум са Приштином. Ми једноставно већ сувише дуго живимо у илузијама у погледу бриселског алтруизма и бриге за демократију у земљама које су на безбедној удаљености од кључних чланица Уније.
Да ли сматрате да је Европској унији у интересу стабилократија или демократија у Србији?
- Одговор на ово питање у основи је садржан у управо реченом. Бриселу је лако да се залаже за макар и привидну стабилност по цену демократије у Србији, јер у парламентима старих европских земаља не седе Ристичевићи, Мартиновићи и Пиље. За нас, као државу и нацију, битно је да се расвестимо како праве стабилности не може ни бити докле год се сопственим снагама не изборимо за праву демократију - што значи за слободне медије, поштене изборе и коренит обрачун са корупционашком бандом. Демократско достојанство се не добија него заслужује и узима. Њега нам неће поклонити ни Путин ни брат Си, а још мање Бајден и Урсула фон дер Лајен.
Русија се враћа у преговоре о Косову! Више о томе ОВДЕ.
Извор: direktno.rs
