Најновије

БОРБА ЏИХАДА ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Срђа Трифковић о слепилу Запада и претњи која већ односи жртве широм Европе

Необољшевички ментални склоп и идеолошка заслепљеност постмодерних западних властодржаца гарантују да проблем џихад-тероризма у западном свету не може и неће бити решен, пише историчар и публициста Срђа Трифковић.

Ср5ђа Трифковић (Фото: Јутјуб)

Пише: Срђа Трифковић

Чим сам чуо да је један мушкарац ножем убио три жене и ранио још седам њих у баварском граду Вирцбургу (петак, 25. јуна), био сам готово сигуран у погледу три кључне чињенице: као прво, да је нападач муслиман; као друго, да ће надлежни органи тврдити како су им његови мотиви непознати; и као треће, да исламска вероисповест и на њој заснована култура нападача неће бити третирани као један од могућих мотива.

Не представља ми никакво задовољство чињеница да сам био 100 одсто у праву по све три претпоставке. Лидери Запада и њихове медијске кохорте а приори се ужасавају помисли да прихвате непорециву чињеницу да је вера значајан покретачки дух који мотивише људска дела. Срозавши Библију и Шекспира на пуке „наративе“ и „метафоре“, које само одражавају предрасуде гнусног света белачког патријархата, владајућа класа Запада упорно третира џихадистички ментални склоп као излечиву идиосинкразију.

Лудило и тероризам

Вирцбуршки нападач – двадесетчетворогодишњи Сомалијац који је у Немачку дошао заједно са преко милион других муслиманских миграната током мигрантског цунамија из 2015. године – викао је „Алаху екбер“ (Слава Алаху!) док је обављао свој крвави пир. Међутим, пренебрегавајући тај битни детаљ без икаквог коментара, западна медијска машинерија понашала као да је случај сам по себи савршено необјашњив: шта ли је тог младог човека натерало на такав поступак? „Мотиви нападача ножем у Немачкој су мистерија“, гласио је наслов вести водеће агенције АП који се у овом или оном облику понављао широм западног света. Представник баварске полиције допринео је тобожњој необјашњивости мотива изјавом да „иако је нападач имао кривични досије, ниједан од његових претходних преступа није повезан са тероризмом“.

Убрзо је формиран стандардни медијски наратив: полиција је збуњена у погледу мотива, али два ранија инцидента вирцбуршког нападача од почетка ове године наводно указују да је он ментално болестан. Међутим, иако се нападач насилно понашао у два одвојена случаја последњих месеци – при чему је у првом претио ножем особљу прихватилишта у коме је живео – истражни судија је изјавио да „није било ескалације проблема“ у његовом понашању. Наратив „менталног обољења“ и даље доминира званичним ставом. На ово указује и чињеница да је случај у надлежности државног тужилаштва Баварске, а не федералних органа који су надлежни за случајеве тероризма у Немачкој.

Све ово смо видели већ много пута у годинама и деценијама које су за нама. Новембра 2004. године, Тео ван Гог (47), истакнути холандски режисер и аутор једног филма у коме се критички бавио појединим аспектима исламског друштва и културе, брутално је убијен у центру Амстердама. Убица, човек млађих година, носио је дугу браду и исламску одећу и ускликнуо „Алаху екбер“ након што је жртви пререзао гркљан.

Холандски премијер Јан Петер Балкененде свеједно је истог часа изјавио да „ништа није познато о мотивима“ убице. Штавише, грађане је упозорио да „се не залећу са брзоплетим закључцима“ у погледу мотива. У истом даху Балкененде је такође поменуо Ван Гогове тобоже спорне ставове које је јавно износио, наговештавајући да је у неку руку добио шта је тражио. До маја 2005. године холандски истражни органи третирали су убиство Теа ван Гога као обични криминални случај, а не као чин тероризма.

Након што су 52 особе убијене, а преко 200 њих рањено у нападима бомбаша-самоубица у централном Лондону 7. јула 2005. године, премијер Тони Блер питао се како су „тројица младића, момци рођени и одгајани у Јоркширу“ могли да се упусте у тако монструозну активност. Испало је да су ти „момци“ својој вери дубоко посвећени муслимани, рођени у Енглеској у породицама пореклом из Пакистана. За Блера њихов злочин је свеједно представљао мистерију: шта ли их је натерало да тако нешто учине?

„Лудило“ је омиљени одговор естаблишмента. Лудило је испрва приписивано мајору америчке војске Нидалу Хасану, који је убио 13 војника у Форт Худу (Тексас) новембра 2009. године. „Лудило“ је навело Тунижанина Мохамеда Лахауадежа Булела да побије 86 људи и рани десетине других газећи их тешким камионом у Ници, на јужној обали Француске, на Дан Бастиље 14. јула 2016. године. Напад Нидала Хасана је третиран као случај „насиља на радном месту“ уместо као тероризам, док је ужас у Ници приписан менталном обољењу нападача, ван контекста његове вере.

Након низа смртоносних напада муслимана у Немачкој јула 2016. године, у којим је убијено 15 људи за недељу дана, амбасадор Ангеле Меркел у Великој Британији др Петер Амон инсистирао је да ти напади немају никакве везе са исламом, већ су „проблеми менталног здравља“ прави разлог за забринутост. То што су сви нападачи били муслимани, то што су сви листом викали „Алаху екбер“ док су убијали своје немачке жртве, било је ирелевантно за Његову екселенцију.

Препознавање непорециве узрочности између ислама, масовног прилива муслиманских миграната и терористичких напада у западним земљама представљало је табу у јавном дискурсу тада – и остало је забрањено до данас. Природу тог дискурса одредио је немачки вицеминистар финансија Јенс Шпан, када је изјавио за Велт – након крвавих напада новопридошлих муслимана – да „смо сви ми потценили… све оно шта ће нас задесити услед овако масовног прилива избеглица и миграната“. Није именовао ко су ти „ми“; очигледно међу њих није уврстио све оне (укључујући писца ових редова) који су прецизно предвидели језиве последице мигрантске најезде из 2015, и то још далеко пре него што је она достигла врхунац.

Геополитички пројекат

Необољшевички ментални склоп и идеолошка заслепљеност западних властодржаца гарантују да проблем џихад-тероризма у западном свету не може и неће бити решен. Комунистичка партија Совјетског Савеза посвећивала је много пажње проблему неефикасне и расипничке привреде. Економисти, политичари и менаџери покушавали су да реше квадратуру круга принципа економије засноване на централном планирању, на квотама набавки и ценама које одређује држава. Покушавали су да некако мотивишу произвођаче и ефикасније алоцирају ресурсе. Сама помисао да би државно планирање требало одбацити, средства за производњу приватизовати, а цене роба и услуга пустити да одређује тржиште, никада није ушла у њихова разматрања. Проблем није могао бити решен јер се решење налазило изван идеолошких параметара доносилаца одлука.

Западна владајућа класа пати од истог проблема. Њена визија постнационалног, постхуманог светског поретка захтева креацију нових, хибридних идентитета, новог света који ће заменити постојеће заједнице белих европских хришћана и њихове прекоокеанске изданке. Чланови те владајуће класе настоје да удовоље муслиманским имигрантима и кооптирају их у пројекат – најпре као средство за уништење европских хришћанских заједница, а потом као један од састојака нове, постмодерне људске смесе.

Та нова популација, у визији твораца пројекта попут Џорџа Сороша, неће поседовати ма какав јасно профилисан културни идентитет нити групну кохерентност, сем прихватања мултикултурализма, антидискриминације, инклузије и свих других аспеката догме „освешћених“ (wоке). Сценаристи из сенке међутим не схватају да муслиманско мноштво које хрли у Европу и Северну Америку са простора ширег Блиског истока, Африке и Индијског потконтинента, не жели да буде пуки инструмент у градњи њихове постнационалне либералне утопије.

Нетакнути самопрезиром који баштини западна елита, чврсти у својим уверењима, презриви према својим домаћинима, муслимански имигранти немају разлога да прихвате западни либерални пројекат. Две деценије након 11. септембра из прве руке су видели безброј доказа о одсуству рационалности и моралне чврстине западних лидера. Након вирцбуршких напада од 25. јуна 2021, сви они који следе визију Европе под влашћу шеријата имају додатне разлоге да не посустану; напротив, да верују да ће једног дана они заменити посустале староседеоце и преотети њихову пребогату вилу са разваљеном бравом.

Управо тако стоје ствари, чињенице су неумољиве. Шта год западни корифеји мултикултурализма проповедали, следбеници пророкови осмишљено користе њихова плуралистичка друштва као оруђе своје експанзије. Како спречити џихад да се камуфлира иза фраза о секуларно-либералној толеранцији? То би изискивало промену карактера самог Запада која је данас незамислива. Само један морално и духовно препорођени Запад могао би да спозна оно шта жртве џихада, попут Срба, знају већ столећима: да је ислам више од религије, да је он пре свега геополитички пројекат.

Упркос дубоком презиру према институцијама земаља домаћина, исламски активисти у западном свету се позивају на исте те институције када захтевају свакојаке привилегије и уступке својим веровањима, навикама и обичајима, укључујући неограничено пропагирање шеријатске визије друштва. Притом су арогантно свесни да би наметнули сопствена веровања и обичаје и елимисали остале, чим би им се пружила прилика. Ислам не признаје априорно право постојања било којој другој религији или погледу на свет – а понајмање атеистичком секуларном хуманизму владајуће елите.

У функционално нихилистичком западном свету осмишљеног отпора нема, а исламски активисти су свесни те чињенице. Они улазе у трећу деценију миленијума са јаким картама. Пре свега, ислам је „не-бео“, неевропски и антихришћански, што га чини природним савезником владајућих западних елита. У исто време он има суштинску предност у односу на млаку идеологију мултикултуре и инклузије тиме што нуди Алаха уместо… ничега. Он такође има предност над већином хришћанских деноминација савременог Запада будући да оне не нуде Бога, Христа спаситеља, као алтернативу секуларном нихилизму, већ нуде мешавину кумбаја-психотерапије и социјалног рада.

За постмодерног западног нихилисту који мрзи сам себе и одриче се својих предака, Бин Ладен је личност достојна поштовања: човек са идеалом за који су и он и његови следбеници спремни да умру. Међутим, прави проблем исламског света није проблем недостатка природних ресурса; нити историјских неправди за које су наводно криви други; нити недемократских политичких система. Ернест Ренан је своје студије ислама започео као млад човек хвалећи његову способност да препозна „оно шта је божанско у људској природи“, завршио их је после четврт века и три дуга путовања по исламском свету закључком да су „муслимани прве жртве ислама“.

У Мухамедовим визијама и предањима, у кодификацији и четрнаестовековној пракси, ислам има отворено дискриминаторски однос према немуслиманима, неверницима, каурима. Док петродолари не буду подржали курански ревизионизам који ће одбацити дискриминаторско наслеђе изворних текстова и шеријатске праксе, Хантингтонова визија сукоба цивилизација биће, нажалост, обилато поткрепљивана свакодневним искуством сусретања ислама и осталог света – попут покоља у Вирцбургу, као и десетина сличних страхота пре њега. То сусретање биће током овог века све крвавије и све трагичније за житеље Дар ал-Харба, „света рата“, чији лидери упорно одбијају да се суоче са истином о природи и димензијама те егзистенцијалне претње.

Ток борбе је неизвестан, али за православне хришћане исход није под сумњом. Да Бога нема, све би било допуштено, укључивши глобалну победу џихада и претварање Св. Павла у Лондону, Св. Петра у Риму и Високих Дечана у џамије, Св. Спаса у Москви и Патријаршије у Пећи у рушевине. Бога има, међутим, па се Његовом милошћу и чуда дешавају. Дешавају се и десиће се.

Колумну Милана Видојевића можете прочитати ОВДЕ.

Извор: Нови стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА