Најновије

Инцков кривични узор из Црне Горе

Нема никакве сумње да Инцков анти-српски закон има свој политички и правни узор у Црној Гори - у резолуцији Скупштине од 17. јуна 2021. године и Закону о изменама и допунама Кривичног законика од 2010. године.

Валентин Инцко (Фото: Јутјуб)

Пише: Велибор Џомић

У ”Службеном гласнику Босне и Херцеговине” (бр. 46/21) је објављена одлука одлазећег Високог представника за Босну и Херцеговину Валентина Инцка од 22. јула 2021. године којом се доноси Закон о допуни Кривичног закона Босне и Херцеговине (”Службени гласник БиХ”, бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07, 8/10, 47/14, 22/15, 40/15 и 35/18). Одлука је донијета у дане када је Аустроугарска 1914. године објавила рат Краљевини Србији и то никако не треба губити из вида.

Анти-српски увод одлуке

Валентин Инцко се позвао на члан V Анекса 10 (Споразум о цивилној имплементацији Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је Високи представник ”коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења поменутог Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора”. Истакао је да је ”посебно узео у обзир члан II.1.(д) горе наведеног Споразума, према којем Високи представник ”пружа помоћ, када то оцијени неопходним, у изналажењу рјешења за све проблеме који се појаве у вези са цивилном имплементацијом”.

Инцко се позвао и на став XI.2 Закључака Савјета за имплементацију мира који се састао у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру Високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме, како је претходно речено, ”доношењем обавезујућих одлука, када то буде сматрао неопходним” у вези са одређеним питањима, укључујући (у складу са тачком (ц) овог става) и ”мјере у сврху осигурања имплементације Мировног споразума на читавој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”.

Доносилац ове одлуке је подсјетио да је ”Савјет безбједности Уједињених народа у више наврата потврдио својим резолуцијама донесеним на основу поглавља VII Повеље Уједињених народа да улога Високог представника као коначног ауторитета у земљи у погледу имплементације Анекса 10. Дејтонског мировног споразума укључује ”овлашћење за доношење обавезујућих одлука када оцијени да је то неопходно о питањима која је Савјет за имплементацију мира разматрао у Бону 9. и 10. децембра 1997. године”.

Навео је да је ”имао у виду изјаву Управног одбора Савјета за имплементацију мира донесену у јуну 2015. године, у којој је овај одбор потврдио да се геноцид у Сребреници, ратни злочини и злочини против човјечности почињени у току сукоба у Босни и Херцеговини не смију заборавити или порицати” и ”напоменуо да се у преамбули Устава Босне и Херцеговине, која чини саставни дио Општег оквирног споразума за мир, изражава одлучност ”да се осигура пуно поштовање међународног хуманитарног права”.

Даље, ”присјетио се да је Савјет безбједности Уједињених нација у Резолуцији 808 (1993), којом је успостављен Међународни кривични суд за бившу Југославију, исказао своју увјереност да је потребно успоставити посебан суд за процесуирање лица која су починила масовна убиства и ”етничко чишћење” те да ће таква процесуирања допринијети обнови и одржавању мира”. Затим се ”позвао на правоснажне пресуде Међународног кривичног суда за бившу Југославију, правоснажне пресуде Одјела за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине и бројне изјаве међународне подршке раду тих институција”.

Истакао је да је ”свјестан чињенице да помирења не може бити без признања злочина и одговорности, те да говор мржње, величање ратних злочинаца и ревизионизам или отворено негирање геноцида, злочинȃ против човјечности и ратних злочина утврђених правоснажним судским одлукама угрожавају владавину права и представљају директну препреку миру, помирењу и изградњи повјерења и на крају угрожавају изгледе за сигурну, мирну будућност Босне и Херцеговине”.

Навео је и да је ”дубоко забринут због тога што истакнути појединци и јавне власти у Босни и Херцеговини и даље поричу да су акти геноцида, злочини против човјечности и ратни злочини били почињени током оружаног сукоба, што појединци и органи власти јавно доводе у питање легитимитет пресуда које су донијели Међународни кривични суд за бившу Југославију и Суд Босне и Херцеговине и да појединци и органи власти славе или величају осуђене ратне злочинце” и исказао увјерење да ”претходно описано понашање ствара знатне потешкоће за цивилну имплементацију Општег оквирног споразума за мир”, па је ”констатовао да су све законодавне иницијативе покренуте пред Парламентарном скупштином Босне и Херцеговине за рјешавање овог питања блокиране”.

Због свега тога што је навео у збрдаздолисаном анти-српском уводу одлуке, Инцко је одлучио да искористи или, прецизније, да на крају свог дугогодишњег мандата злоупотреби своја овлашћења на штету Српског народа и Републике Српске и донесе наведени закон који представља саставни дио његове одлуке и који ”ступа на снагу како је предвиђено у члану 2. тог Закона, на привременом основу све док га Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји у истом облику, без измјена и допуна и без додатних услова”. Његова одлука је одмах ступила на снагу и објављена је на званичној интернет страници Канцеларије високог представника и у ”Службеном гласнику БиХ”.

Анти-српски закон

Чланом 1 Инцковог анти-српског закона је допуњен члан 145а Кривичног закона додавањем четири нова става. Ставом 2 је прописано да ће се казном затвора од три мјесеца до три године казнити свако ”ко јавно подстрекне на насиље или мржњу усмјерену против групе особа или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, ако такво понашање не представља кривично дјело из става 1 овог члана”. Ставом 2 је прописано да ће се свако ”ко јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. августа 1945. или Међународног кривичног суда за бившу Југославију или Међународног кривичног суда или суда у Босни и Херцеговини, а усмјерено је против групе лица или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао потакнути на насиље или мржњу усмјерену против такве групе лица или члана такве групе, казнити казном затвора од шест мјесеци до пет година”.

Ставом 4 истог члана је прописано да ће свако ”ко кривично дјело из става 1 до 3 овог члана изврши тако да јавности учини доступним или јој дистрибуира летке, слике или друге материјале, казнити казном затвора од најмање једне године”. Ставом 5 је прописано да ”ако је кривично дјело из става 1 до 3 овог члана почињено на начин којим се може пореметити јавни ред и мир или је пријетеће, злостављајуће или увредљиво, починилац ће се казнити казном затвора од најмање три године”.

Ставом 6 је прописана казна затвора од најмање три године за онога ”ко додијели признање, награду, споменицу, било какав подсјетник или било какву привилегију или слично лицу осуђеном правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или именује јавни објекат као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, општина или град, насеље и насељено мјесто, или слично, или региструје назив по или према лицу осуђеном правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или на било који начин велича лице осуђено правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин”.

Осим тога, став 2 наведеног члана је постао нови став 7 који је промијењен тако да гласни: ”Починилац кривичног дјела из става 1 до 4 овог члана који је функционер или одговорно лице или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног буџета, казниће се казном затвора од најмање три године”.

Прописано је да закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања на званичној интернет страници Канцеларије високог представника или првог дана од дана објављивања у ”Служебном гласнику БиХ”, који год од тих дана наступи раније.

Послије пажљивог читања текста нових законских норми није потребно много мудрости да би се схватило да је у питању класичан антисрпски закон. Циљним тумачењем ових законских одредби се јасно долази до тога да је законодавац Инцко наведеним нормама желео да постигне анти-српски циљ.

Инцков црногорски узор

Није тешко наћи одговор на питање гдје је Валентин Инцко нашао узор за свој антисрпски законодавни подухват. Наравно, у Црној Гори и Кривичном законику Црне Горе.
Наиме, Скупштина Црне Горе је 2010. године усвојила Закон о измјенама и допунама Кривичног законика (”Службени лист Црне Горе”, бр. 25/10) чијим је чланом 108 извршена измјена члана 370 Кривичног законика. Прописано је да ће се казном затвора од шест мјесеци до пет година казнити свако ”ко јавно подстиче на насиље или мржњу према групи или члану групе која је одређена на основу расе, боје коже, религије, поријекла, државне или националне припадности”.

Ставом 2 истог члана је прописано да ће се казном затвора од шест мјесеци до пет година казнити и свако ”ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину кривичних дјела геноцида, злочина против човјечности и ратних злочина учињених против групе или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, религије, поријекла, државне или националне припадности, на начин који може довести до насиља или изазвати мржњу према групи лица или члану такве групе, уколико су та кривична дјела утврђена правоснажном пресудом суда у Црној Гори или међународног кривичног суда”.

Инцко је готово дословно преписао ове двије одредбе Кривичног законика Црне Горе и имплементирао га, на крају свог мандата, у Босну и Херцеговину. Нема никакве сумње да је и ”Резолуција о геноциду у Сребреници” коју је 17. јуна 2021. године усвојила Скупштина Црне Горе један од путоказа Валентину Инцку у овом случају.

Наиме, у тачки 4 црногорске резолуције, Скупштина Црне Горе је позвала ”надлежне институције на примјену позитивних прописа када су у питању радње и дјела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници”. Предлагачи, гласачи и усвајачи ове резолуције нису имали у виду да кривично дјело ”јавног негирања постојања или умањење геноцида у Сребреници” не постоји као такво у позитивним прописима Црне Горе.

Сигурно је да су мислили на цитирану норму из Кривичног законика, па су намјерили да политичким актом и пријетњом казном затвора од шест мјесеци до пет година припријете свакоме ко се у Црној Гори усуди, чак и на крајње стручан и аргументован начин (јер су правоснажне пресуде подложне стручним правним анализама и критикама) да се бави догађајима у Сребреници од јула 1995. године.

Нема никакве сумње да Инцков анти-српски закон има свој политички и правни узор у Црној Гори – у резолуцији Скупштине од 17. јуна 2021. године и Закону о измјенама и допунама Кривичног законика од 2010. године.

Шта је Унеско одлучио у вези са српским светињама на КиМ, сазнајте ОВДЕ.

Извор: ИН4С

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube