Митрополити су уручили 46. патријарху и 57. поглавару Српске православне цркве симболе патријарха - панагију, односно икону коју епископ носи на прсима, а на којој је представљена Богородица са малим Христом на рукама, док је на другој страни Исус Христос или Света Тројица у виду три анђела, затим жезал - штап и свечану одежду - зелену мандију.
Увођење у трон пратили су повици присутних аксиос (достојан), а овим чином, по вековној традицији СПЦ, заокружен је процес Порфиријевог преузимања дужности српског првојерарха.
Патријарх Порфирије наследио је на трону Светог Саве, првог архиепископа СПЦ, патријарха Иринеја који је преминуо 20. новембра 2020. године.
Изабран је за патријарха на Сабору Српске православне цркве одржаног 18. фебруара 2021, а дан касније уведен је у најсветији трон архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског у Саборној цркви у Београду чему је присуствовао председник Србије Александар Вучић и други високи званичници Србије и из региона, као и представници других верских заједница.
Патријарх Порфирије је на Косово и Метохију стигао у петак када је прво посетио Призрен, а у касним вечерњим сатима стигао је у Пећку патријаршију - традиционално седиште у којој су вековима устоличавани српски патријарси, а уједно и назив за Српску патријаршију, односно Српску православну цркву и то у периоду од 1346. до 1766. године када је као помесна црква имала степен патријаршије и својство аутокефалности.
Седиште Пећке патријаршије је било у Пећком манастиру, а основни наслов поглавара био је архиеписоп пећки и патријарх српски.
Историја Пећке патријаршије дели се на три периода и то тако да први обухвата период од 1346. до 1463. године, затим од 1463. до 1557. и од 1557. до 1766.
Аутокефалну Српску архиепископију 1219. године установио је Свети Сава, а та средњевековна Српска архиепископија назива се Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом и обухватала је све епископије на подручју Српске краљевине.
У време стварања Српског царства уздигнута је 1346. године на степен патријаршије, а на сабору који је одржан у Скопљу, српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог српског патријарха, са престолом у Пећком манастиру.
Крајем 14. века и током 15. века, све епископије потпале су под новоуспостављену турску власт, а период борбе за опстанак Пећке патријаршије започео је након смрти српског патријарха Арсенија II, 1463. године.
Борба за обнову Пећке патријаршије успешно је окончана 1557. године и то избором српског патријарха Макарија, рођака Мехмед-паше Соколовића.
Два века након тога, чести устанци и сеобе Срба из Османског царства ослабиле су српску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије коју су 1766. године успели да укину фанариоти заједно са турским властима.
Пећка патријаршија је поново успостављена 1920. године, а први патријарх који је у Пећком манастиру устоличен, након обнављања патријаршије, је патријарх Димитрије и то 24. августа 1924. године.
Касније су у Пећкој патријаршији устоличени и његови наследници на трону Светог Саве - патријарх Варнава 6. јула 1930, патријарх Гаврило почетком августа 1938, патријарх Герман 29. маја 1960, патријарх Павле у јулу 1994. године и патријарх Иринеј у октобру 2010.
Извор: Танјуг
