Најновије

Рељић: Јесу ли наши непријатељи у бољој форми него пре четврт века? Нису! А наши пријатељи? Јесу!

Борис Џонсон је претио да Путин мора да оде. Па је отишо он. Још карикатуралнији био је неартикулисани крик Лиз Трас: Путин мора да оде! После тог крештања, отишла је Лиз.

Пише: Слободан Рељић, Све о Српској

И то као рекорд у брзини одласка са места премијера Велике Британије.

Емануел Макрон је као поњава на ветру. Стални је страх да ће га ветар однети, док из њега испадају неспособности и сагорела ароганција. Париз гори, а посрнули председник решава питање Косова по методу: хитно, хитно и то тако како ти ја кажем! Секундира Олаф Шолц, који читаво време ради против смореног Ротшилдовог специјалца.

У Бриселу Урсули фон дер Лајен отварају аферу пред којом ће сваки Европљанин стати зачуђен: њен муж Хајко фон дер Лајен је директор фирме Orgenesis, која је власништво Фајзера, а од кога је “премијерка ЕУ“ пазарила вакцине за 71 билион евра – а то је 4,6 милиона доза, тј. 10 доза по становнику Европске уније.

Та и таква евро-лидерка процењује да напредак Србије на решавању питања корупције није довољан! И вероватно је у праву. То што је Ана Брнабић слупала на решавање „корона цунамија“ није мало, али ако се пореди са делом фон дер Лајен није вредно спомена.

Истовремено, док се Европа љуља и тресе, чудне се расправе воде у нашем престоном Београду. Иако истраживања јавног мнења, ко год да их спроводи, показује да се 9 од 10 грађана Србије најодлучније противи увођењу санкција Русији, у медијима се спинује – како се то неће моћи избећи.

Наводи се, притисак Запада је све већи, па шта да се ради… Ето, држали смо се мало и сад је време да се – дају аутоголови. Што више то боље. Европа ће своју „љубав“ дозирати према том самоубилачком учинку. Куд сви Турци ту и мали Мујо, што би рекли Бошњаци.

Што је Запад гори, то је важније да се и ми придружимо. Неки чак процењују да је ово наша „велика шанса“. Кад ћемо ако нећемо сад.

Нема везе што су проблеми код оних који су увели санкције већи него код Руса које је требало убити санкцијама. Нема везе што сваком нормалном постаје јасно да читава та операција води (само)убијању Европе. Нема везе што се европске државе међусобно раздвајају и сударају око тога – или што се унутра раслојавају, деле и сукобљавају до границе падања лудих влада које су све карте бациле на санкције.

Са наших екрана и даље лете приче – зашто се не уводе санкције? Генерал Здравко Понош, некада на самом врху српске војске чак тврди да је сад касно и уводити санкције. Закаснили смо. Прошли су сви возови. Неповратна штета је направљена. Кад изведете закључак, најбоље нам је да сви извршимо самоубиство, сем Поноша и оног храброг лобисте који је некад седео Војиславу Коштуници у крилу.

Све се надамо да су Поноша новинари погрешно цитирали. Јер, он јесте подизан у америчким инкубаторима, али је понекад знао да буде и сабранији.

Које је ово време? Макрон све смркнутији, Шолц све безличнији… Фокс њуз се пита да ли је Бајден при толикој памети да му се може и даље допуштати да води државу, јер све су логичније примедбе да „неко уместо њега води државу“… у Бриселу се више не зна ни који пије ни ко плаћа – а у Београду се пред њиховим, све бројнијим, изасланицима све постојаније клечи.

Кад нас је Трећи рајх хватао за гушу била је то несумњива сила – и у својој земљи и на светском плану. Пред њима да се клекне, имало је смисла. Али, пред данашњом Европом губити осећај за реалност је невероватан приступ. Губитнички.

Да би уступање имало смисла, у јавности се мора стварати утисак – страшног притиска. Не безглавог, какав он јесте, него страшног.

Па шта би се могло очекивати него притисак на Србију. Кога другог може да притиска Унија? Саудијску Арабију која јавља да ће се придружити БРИКС-у, Алжир од кога све више зависи због гаса, Венецуелу, Иран… Кога? Кога брига за самоубицу, осим брижне Србије.

Док Бајден не зна куда иде, овде се ствара утисак да је Габријел Ескобар јачи од Холбрука. Мирослав Лајчак који отворено ради против Срба и Србије с више се љубави прима у Београду него у Приштини. То се некад звало мазохизам. И рачунало се као болест. Данас се то подиже на ниво херојства.

Кристијана Шмита у последње време нигде и нико не узима озбиљно. Чак су и Бошњаци дигли руке од њега. Али, ено га ишао да се помоли Богу у храму Св. Саве, а јављају прозападни медији како се шуља око Патријаршије у Београду.

Патријаршија одлучно демантује да ту ишта има. У сваком случају, Београд је постаје најпријатељскија територија за најдиректније непријатеље Србије.

Другосрбијанска елита и велики делови српске власти као да су у неком хиперријалитију, где оно што има мање везе с здравим разумом води ка томе да имате више поена. Кад слушате нешто нормално, ухватите себе како преиспитујете стање – будан ли сам?

Ствари се дотле банализују да „озбиљни новинари“ питају руског амбасадора – зашто би се руски однос променио кад би Србија увела санкције Русији? Ионако то вама ништа не значи, цвили се. Пустите нас да будемо бедници као и остали Европљани. Што сте такви?

Или, интервјуише уозбиљен новинарски мислилац и америчког и руског амбасадора. Да чујемо обе стране. Свето правило новинарства. Руса се пита оштро: уосталом, ви сте нама увели санкције оне 1992, зашто очекујете да ми то не урадимо 2022? И треба тако. То што ми не уводимо санкције не значи да немамо на уму све чињенице.

Боцан-Харченко одговара. И објашњава слабост оне Јељцинове Русије и промену која нам је донела ова Русија. Спремио се човек да одговара на питања у којима је добра намера сагорела пре него што је новинар кренуо на задатак. Зна он српске независне новинаре.

А Кристофера Хила, исти независни новинар пажљиво слуша… Гледа, као да никад није чуо такве мисли изузетне, док му овај пун самопоуздања објашњава како морају да се уведу снакције, јер је Русија „извршила агресију“… Не, блесави Срби, није то она „мајчица Русија“ коју сте ви знали, ово је друга Русија, јавља нама сенилни Американац. А слаже мисли, као да нама први пут открива нову теорију релативитета.

Као да то не говори у земљи у којој кад питате народ, колико би њих затражило помоћ од Американаца кад дође стани-пани – можете наћи њих само 3 међу 100. Петнаест пута више Срба верује у Русе.

Али Хил није чуо да је непристојно српском народу причати бесмислице. И иде даље. Он је демократа, ширитељ демократије на Балкану, и баш га брига шта мисли народ. Зна он да има ко да га чује. Организивана НВО-кохорта.

Онај „озбиљни новинар“са „озбиљне телевизије“ никако да се сети да су Сједињене Државе и НАТО извршиле агресију на Србију и на десетине земаља у свету…

Никако да се сети да су те санкције – којима се тих година придружила и Русија – нама увели Американци уз хорску подршку Европљана! Или је нешто друго у питању?

Јер, кад се несрећном новинару омакне па спомену Косово, онда Кристофер Хил – који је иначе ишао са Холбруком да терористичку организацију УЧК на лицу места претвори у борце за слободу, а Тачија који је имао криминални досије код Интерпола уздигне на ниво борца из прве линије фронта за демократију – обрецне се на њега, презриво: Ма, пусти Косово!

И он пусти. Какво Косово, овде се ради о налажењу заједничког језика с праведницима из Вашингтона.

„Добар новинар“ који се нада да ће га позвати 4. јула на приредбу у америчку амбасаду зна шта треба.

Чекајте. Размислимо. Па нису оне санкције Американци онда увели Чесима, или Индонезији, па новинар у Србији има гледаоце који се тога сећају у обрисима, кад се не зна шта је стварно било а шта не, па ми сад хватамо Русе у недоследности. Баш Русе. Само Русе. И – шах-мат.

Путин у Хагу, или таква некаква бесловесност следи као закључак. А Американци – иду у директно у Пантеон. Још ће ту да се појави и Папа, како год се зове, важно да је непогрешив и да каже – или Америка или нико.

Гледалац кад то гледа остаје без даха. Ту нешто фали…

Односно, нешто је ту додато. Шта? И како?

Па, осећа се брифинг: шта ваља да се пита и како и кога како. И брифинзи делегираним лобистима који трче од телевизије до телевизије шта да извикују, без обзира колике су то бесмислице и колико је баналано и понижавајуће играти ту игру ако се држите здравог разума. А здрав разум се убија годинама, најдоследније.

И, то су сад оне изанђале приче које су у америчким амбасадама „делили“ са пријатељима Америке – дведесетих. Данас то нико нормалан у самој Америци не може да говори. Тога нема у њиховим медијима.

„Корисни идиоти“ се толико идиотизују да постаје мучно бити у тој улози. А некад је то било – и „часно“ и масно.

Хрватски новинар старије генерације Томислав Јакић, коме се смучило да буде политички коректан Европљанин, таква је понашања, која се множе на старом континенту, свео на „дебиле и идиоте“. Кретени и блесани су превазиђени.

Или, добро, ајде да, пробамо да мислимо на њихов начин – и уведемо санкције Русији – из наших интереса. Знате оно: постоји једино интерес, инвестиције, трговинска размена, раст БДП-еа, где ћете да пошаљете дете… И?

Мора да им Америка и Европска унија нуде нешто више, питао би се Марсовац који би слетео одозго поред „авакса“ и кренуо да врлуда међу Земљанима. Нешто много боље, нуде. Јер, нису Срби луди. Знам ја њих. Па, чак се и њихови политичари знају, понекад, држати као нормални Срби.

Али, тешко Марсовцу, ако има мозак и колик пиле.

Па, ево, утврдиће Марсовац после сат времена проверавања, они ће Србима да среде да они допусте да Косово уђе у Уједињене нације, да нормализују односе Србије с Косовом, они ће да наоружају неке милитари-одреде и неће тражити да Срби плате, видеће да се Дечани и Грачаница укључе у албански културни корпус…

И средиће им то, што није било могуће две деценије, да се оконча за неколико недеља!

Јадни Марсовац! Да му се глава распукне.

Али, привреда… Извоз. Ту Запад држи Србију уз себе, рећи ће мали Зелени. И онда прочитати у новинама да су највећи извозници из Србије кинеске фирме… Чекајте, то мора да је грешка! Какве кинеске фирме, зар није Фијат и све оне силне западне фирме којима српска држава даје паре и за плате радницима. Није.

Ево чињенице: Највећи извоз је остварио, према подацима Министарства финансија, „Зиђин Мајнинг“ из Брестовца – 769,5 милиона евра, затим „ХБИС“ из Смедерева – 679,5 милиона евра, па „Србија Зиђин Бор Копер“ – 676,4 милиона евра… а онда руски „НИС Нови Сад“ 484,2 милиона евра, па сто милиона мање „Тигар Тајерс Пирот“ – 370,8 милиона евра и „Хенкел Србија“ из Београда 368,9 милиона евра.

Санкције, мој бајо, чине своје. Зато ми, у нашем интересу, морамо да помогнемо Европи. Дали смо црно иза ноката а сад да откинемо и нокте… То се увек исплати.

Да ли је могуће да неко ово може разматрати као алтернативу, питаће се Марсовац. И у окупираним земљама постоји нека слобода мишљења, у смислу, да понуде окупатора не могу бити противне најелементранијој логици.

Од помоћи Запада стиже нам вест преко Франкфуртер алгемајне цајтунга да Бундесвер за потребе „наших пријатеља“ са Запада прави војску непризнатој држави Косово, што је противно свим документима и свим досад вођеним преговорима. Нико у београдској „елити“ не реагује. Више би било новинарских чуђења да Суданци подржавају неке герилске јединице у Еритреји.

То да Бундесвер планира да нас убија није никаква нова вест. Зато ћутање.

Ником није послужило ни као „охрабрење“ за критику тих суманутих и непријатељских операција Бундесвера на српском Косову објављивање истраживања – да 68 одсто Немаца не жели да њихова војска тежи лидерској позицији у Европи. Ни да преко 80 одсто Немаца плаши могућност да се рат из Украјине прелије на неке НАТО чланице.

С зачуђујућим миром се прати и постизборно разигравања у Босни и Херцеговини. Таква претумбавања у бројању и утврђивању регуларности избора довела би бар до питања: шта се то ради, људи?

Где год се одрже избори у свету у ово брзо време пре следеће зоре јављају медији ко је победио. Али Босна је велика тајна! Ноћ не зна, дан шта носи. (Парафраза Десанкине песме: /Србија је велика тајна;/не зна дан шта ноћ кува,/нити ноћ шта зора рађа,/не зна грм шта суседни грм сања/нити птица шта се догађа/између грања./ И још: Сваког часа све се мења,/ ниједног кута ни листа нема/да није тајна./)

Данашња Босна, привремено, баца Десанкину Србију у озбиљан засенак. Ни мање земље, ни дужег бројања листића. Па, кад се приближе крају, ‘ајд поново. Кад би се овом брзином бројали гласови у Индији или Пакистану, то би трајало таман до следећих избора, за четири године.

И све тако. Анализирај Куртија, уважи Шмита, дочекај Лајчака раширених руку, клекни пред Ескобаром, уважи паметне мисли Мила Ђукановића, не кажи народу шта су донели специјални изасланици Шолца и Макрона…

И стално ширење страха! Јер, страх је сила над силама. Још је грчки историчар Полибије, два века пре нове ере, знан по „систематичном трагању за узроцима историјских догађаја и процеса“, уочио да се „гомила, маса људи, углавном лаковерна, испуњена незаконитим похотним страстима и неразумним бесом, емоционална и склона насиљу“ мора обуздавати, а онда је држави најлакше да то „чини уз помоћ страха, да се уради све, како би се људи уплашили“.

Али, то траје. Можда је ово тренутак кад се уместо страха треба мудро држати – разума. И узети у обзир чињенице.

У каквој су „форми“ наши непријатељи. Јесу ли у бољој него пре четврт века откад нас прогоне? Нису, очигледно.

Јесу ли наши пријатељи у бољој позицији? Јесу. Очигледно.

То не значи да се можемо покрити по глави, али значи да глава може да послужи да израчунамо – шта ћемо и даље на „европском путу“. Резултат није непознат. Само би требало смоћи снаге да га прихватимо.

Извор: Sveosrpskoj.com

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА