Најновије

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Радоје Јанковић, сведок пропасти Краљевине Југославије

КО ЈЕ ЈУНАК ОВЕ ПРИЧЕ

Син Миливоја, кафеџије и радикалског симпатизера, и мајке Милке, свештеничке кћери, Радоје Јанковић је рођен у Чачку 1879. године. О родном крају је говорио:“Сматрам да је тај крај  језгро нашег народа. Тај крај је слемењача наше народне куће. То је стожер наше државе у сваком погледу. Чачани су жустри, убојни, пријатељски, племенити, одважни, трезвени. То потиче из племенитости читавог овог краја где сам научио дивни језик и красно певање.“     Војну академију завршио је 1900. Као млад официр, био је у служби Александра Обреновића. Учествовао је у Мајском преврату 1903; јунак је балканских и Првог светског рата; бранио је Аписа од оптужби, лутао Европом и светом, да би, по повратку у отаџбину, завршио на робији као „аписовац“. Пошто га је помиловао, краљ Александар Карађорђевић шаље Јанковића као  дипломату у САД, где, поред значајног доприноса у консолидацији наше дијаспоре, он игра важну улогу у оснивању прве епархије СПЦ на северноамеричком континенту. Његова супруга Натушка ( из познате јеврејске куће Калмића из Београда, коју су нацисти скоро истребили у Другом светском рату ) помирила је Теслу и Пупина, који је био на самрти.

По повратку у Југославију, као човек од поверења Милана Стојадиновића, Јанковић постаје наш дипломатски представник у Албанији, у рангу министра, баш као Иво Андрић у Берлину. Задобио је поверење краља Ахмеда Зогуа и успоставио авионску линију Београд – Тирана. На Мусолинијев захтев је пензионисан: дуче је сматрао да Краљевина Југославија у Албанији не сме бити утицајнија од Италије. После настанка Бановине Хрватске, са већ остракизованим Миланом Стојадиновићем, Јанковић ствара Српску радикалну странку, која бива угушена због „великосрпства“. Немачки окупатори га, као сумњивог, хапсе, али га, већ болесног и изнемоглог, пуштају да умре код куће, што се и дешава 1943. године.             

Био је, 1911, стари сват на венчању свог школског друга, песника Диса. Сретао је, уз Лењина и Троцког, и Бенита Мусолинија, али и америчке председнике Вилсона и Рузвелта. Пријатељевао је, поред Пупина и Тесле, и са Дучићем, Црњанским, Ракићем, Растком Петровићем, Иваном Мештровићем.

Бавио се књижевношћу и публицистиком. На енглеском је ( наменивши је америчком издавачу) дао снажну критику совјетског експеримента, још увек необјављену. Штампао је драму На мукама и књиге приповедака Дани и године и Друмом и сокаком. Носилац је ордена Белог орла V степена (1916), Светог Саве III  и IV степена (1914), Златне медаље за ревносну службу (1914), Југословенске круне V степена (1932), ордена Св. Саве I степена (1936), итд. 

Његова кћи Видосава, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, која је доживела скоро сто година, оставила је очеве рукописе Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ у Чачку. Њиховим приређивањем и објављивањем бави се Даница Оташевић, дугогодишња челница ове библиотеке и значајни истраживач завичајне прошлости. Објавила је, до сада, поред ситнијих прилога, Јанковићев дневник из доба бољшевичког преврата, под насловом „У вихору Октобарске револуције“ (издавачи су новосадски „Прометеј“ и РТС), а управо је изашао још један битан наслов, „КАКО ЈЕ УБИЈАНА КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА (1940-1942)”, књига настала из рукописних белешки које је приредила и упутила у свет у издању Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку и ИК „Прометеј” из Новог Сада.

РЕЧ МИЛОША ТИМОТИЈЕВИЋА 

Представљање ове књиге одржано је у Чачку 25. фебруара 2022. Угледни историчар Милош Тимотијевић је том приликом рекао:“Иако је за епоху XX века сачувана велика количина званичних списа и докумената у односу на раније периоде прошлости, дневници и даље имају посебну важност. Јанковић је своје записе пред Други светски рат остављао непосредно по окончању догађаја о којима говори, што његовим запажањима даје посебну вредност. Људи имају најразличитије мотиве за вођење дневника. Они се распростиру од потребе добијања посмртне славе, преко обезбеђења поштовања наследника, до настојања да се утиче на мишљење и закључивање неких будућих повесничара. Чак и када се записује без жеље за накнадним објављивањем, аутори дневника често имају потребу да истакну своју „историјску” улогу, нагласе самопоштовање и објасне мотиве за своје поступке. Дневници које је Радоје Јанковић водио на почетку Другог светског рата настали су пред крај његовог живота, и свакако су најмање дотерани у односу на записе о неким другим старијим раздобљима прошлости у којима је имао своју мање или више истакнуту улогу. Важно је нагласити да велики део онога што су многи истакнути јавни актери заиста говорили у стварности никада није ни стигло до званичних докумената. Зато су дневници у хијерархији извора задржали место важних историјских сведочанстава, јер често настају без унапред промишљене стратегије записивања и тумачења догађаја у којима се живи.

Вишедеценијска војна и дипломатска каријера Радоја Јанковића омогућила му је познанство са многим људима, нарочито из круга војне и политичке елите Краљевине Србије, потом и Краљевине Југославије. Поред добре обавештености Јанковић је истовремено имао изражену склоност ка писању, осећај за бележење многих детаља из свакодневног живота као и расположења људи. Од ставова појединачних личности, па до онога што је по Јанковићевом схватању био преовлађујући осећај у јавности. Такав специфичан тип и квалитет информација у његовом дневнику додатно је поткрепљен размишљањима о многим људима, догађајима и процесима, сведочанствима о личном ангажовању у политичком животу, што све заједно приређеном рукопису даје додатну важност. 

Радоје Јанковић се у свом дневнику нарочито осврће на деловање Милана Стојадиновића кога је подржавао (помиње га више стотина пута у својим белешкама), детаљно говори о оснивању Српске радикалне странке, пише о стању у опозицији, природи режима кнеза Павла чију политику није подржавао и деловању владе Драгише Цветковић кога није поштовао. У његовим дневницима могу се наћи и белешке о понашању Хрвата после стварања Бановине Хрватске 1939, реакцији јавности у Београду на овај догађај, перспективи опстанка Југославије, потом о ставу војно-политичке елите Југославије као и самог Јанковића на почетку Другог светског рата, дешавањима на фронтовима, догађајима у међународној политици, изгледима појединачних земаља и савеза за победу у рату. Радоје Јанковић негативно пише о недемократском режиму у Краљевини Југославији, злоупотребама полиције у политичким обрачунима, бесправном затварању, изолацији и тортури на људима. Нарочито се осврће на судбину Милана Стојадиновића, који је најпре интерниран, а потом испоручен Британцима који су га изоловали на острву Маурицијус. Радоје Јанковић је и сам имао робијашко искуство, а његови записи о затвору Главњача у Београду веома су упечатљиви.

Добра обавештеност и богато животно искуство омогућавали су Јанковићу да рационално сагледа стварност и са приличном тачношћу процени ток и завршетак светских војно-политичких дешавања већ на почетку Другог светког рата. Политичка збивања у којима је живео посматрао је са позиције очувања Југославије, а тек затим положаја српског народа, тако да су многе његове процене биле погрешне, нарочито у погледу става Хрвата према опстанку Југославије. Јанковић је као активиста Српске радикалне странке метафорички говорио да Хрватима треба дати и Саборну цркву у Београду како би се задржала заједничка земља, и није веровао да ће Хрвати побацати оружје ако их влада у Београду поведе у рат. Тек крајем 1940. у његовом дневнику видимо белешке о разговорима са људима из војног врха који су му пренели своју процену да се Хрвати можда могу борити против Италијана, али никако против Немаца. Важни су и његови записи о геноциду хрватских усташа над српским народом када је почео рат, и процени броја побијених људи у лето 1942. године.

Позиција са које Радоје Јанковић пише о времену у коме живи, људима које среће и процесима које прати налази се у пољу конзервативних идеја израслих из крила либерализма супротних тоталитарним идеологијама. Није се слагао са увођењем дискриминаторских мера против Јевреја у Југославији, што је спроводио словеначки клерикални политичар Корошец, док је за генерала Душана Симовића забележио да је „изврстан”. Јанковићеве симпатије су недвосмислено на страни Француске и Велике Британије, као и Америке која тада још није ушла у рат. Али он је истовремено показивао прагматично схватање времена у коме живи, исправно оцењујући пре свега војну моћ нацистичке Немачке коју је често сагледавао у дискурсу антикомунизма. За пуч од 27. марта 1941. никада није имао разумевања. Управо такав политички став довео га је у везу са колаборационистима у Србији после слома Југославије. Иако пре рата није имао високо мишљење о генералу Недићу („глупав и лармаџија“), ипак је поздравио образовање његове владе под констролом немачких окупатора. Још пре њеног формирања писао је пропагандистичке чланке у „Новом времену” и потписао „Апел српском народу”, што га ипак није спасило од затварања у Бањички логор почетком новембра 1941. године, највише због предратних веза са Американцима. Брзо је пуштен и до краја живота јавно је подржава политику квислиншке владе Милана Недића коју је доживљавао као националну снагу која се жртвује за опстанак српског народа коме је претила и комунистичка опасност у суровој окупацији.

Поред дневничких забелешки приређени су и новински чланци које је Радоје Јанковић објављивао у београдској колаборационистичкој штампи. Између његових приватних записа и објављене јавне речи постоји значајна несагласност. Јанковић је у својим белешкама много уздржанији и очекивано рационалнији у проценама изгледа завршетка рата, за разлику од новинских чланака који су писани са позиција антикомунизма и недвосмислено подржавају рад Милана Недића.   
Значај дневника Радоја Јанковића није само у бележењу формалних и неформалних разговора са истакнутим појединцима из политичког живот Београда, већ и записивању најразличитијих гласина, непроверених вести и пропагандних информација, који су у великој мери утицали на људе, њихова размишљања и осећаје, као и поступке у једном веома суровом рату. Истовремено Јанковић редовно бележи многе детаље из свакодневног живота Београда непосредно пред рат и током окупације. Од цена на пијацама и у радњама, обиљу или несташици робе, до регистровања многих облика забаве. Из Јанковићевих записа може се делимично и назрети укупна амосфера живота у Београду./.../

Када се сагледа књига која се састоји од уводног текста, приређених дневничких белешки и новинских чланака, хронолошки разврстане биографије Радоја Јанковића, кратких биографија истакнутих личности и објашњења појмова које се помињу у тексту, што је све заједно илустровано бројним фотографијама, добија се једна комплексна публикација која ће бити занимљива не само најширем кругу љубитеља прошлости, већ и професионалним истраживачима.“
Тако се хоризонт наших знања шири. 

РЕЧ ЗОРАНА КОЛУНЏИЈЕ 

Челник „Прометеја“, Зоран Колунџија, рекао је:“Издаваштво је леп и тежак посао. Леп је по томе што откривамо стално неке нове људе, упознајемо различите културе, појединце, доживљавамо изненађења разне врсте… Тако је и са госпођом Даницом Оташевић, пријатним изненађењем у мојих неколико последњих издавачких година. Драга и савесна особа која је решила да отргне од заборава значајну личност, Радоја Јанковића, јавног радника, политичара, одличног писца. Кроз чување сећања на њега госпођа Оташевић се залаже и за све друге наше претке, догађаје, судбине… Зато прва моја честитка данас иде госпођи Даници за одлуку да се бави оставштином Радоја Јанковића!

А сам Радоје Јанковић, ванредна је личност, учесник преврата 1903, храбар у борби да сачува Аписов живот, поуздан и чврст карактер… За нас је занимљиво откривање стварања и разарања Југославије кроз белешке једног важног актера. Кад се латите читања ове књиге  видећете  да ауторов  посао није био лак и упитаћете се, као и ја, откуд му енергија за ово што је забележио? Како је успевао да буде тако организован и педантан? Заиста нам је оставио драгоцене податке пишући личне импресије и дневне забелешке.

После свих страхота које је донела 1941. година, а потом, помислио сам, да је поживео толико, Радоје Јанковић забележио би и сигурно и нашу 1999. Највише ужасава општи напор, коме смо сведоци, да ce све то што ce догодило и што тешко оптужује извршиоце монструозних недела заташка или преокрене y њихову корист. Остаје злочин и чињеница да су та дела пореметила сваку помисао да ce y свету можда одржала стара, хуманистичка, етичка равнотежа. Све савремене приче о некаквој вишој правди и моралу одавно ce ваљају y блату савремене цивилизације. Свет заглушују бубњеви разних фолк парада. Сва средства, од дроге, преко популарне музике, па надаље, употребљена су да људе доведу до великог заборава, да их покоре и разреше било какве одговорности. Очигледно је свет наших великих предака који су победоносно изашли из Великог рата умро  1941. године. Најпре смо биолошки искрварили, a после, опијени некаквом победом, пристали смо да изгубимо свој национални идентитет. Показало ce потом да тај изгубљени идентитет није могуће лако повратити. У тој борби важан је сваки напор, а зато је и ова књига важна.

Дужност ми је да поменем и леп гест господина Богдана Трифуновића, наследника госпође Оташевић на месту управника важне чачанске установе, Библиотеке ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС, која је издавач ове вредне књиге заједно са Прометејем. Веома је важан рад на сталном националном освешћивању нашег народа и у том послу су библиотеке прва линија фронта у борби не само против незнања већ и против нарастајућег простаклука и опште незаинтересованости, а сада захваљујући корони, чак и депресије! Сведоци смо да млад свет осећа пораз својих очева, незаинтересовано и аполитично ce мири са стварношћу, напушта отаџбину и одлази y неку инострану маглу. Са нешто мало комфора, лако ce ишчезава y тој новој средини, све ређе ce мисли на стари завичај. У морално угроженој средини младима je тешко проповедати о етици, a позивање на жртве скоро да није могућно. Док то слушају, млади виде наличје наше фасаде и брзо схватају како функционише друштвена хипокризија. A сви ти привиди одржавају ce на невероватној неодговорности, на осигураном неполагању рачуна за своје поступке. Сопствена неспособност je трајно заштићена, једини услов за ову милост je апсолутна послушност. А наш спољашњи непријатељ је моћан и лукав и његова борба против нас само мења облик.

И док се питамо шта бисмо да нам није културног напора оваквих драгих особа попут наших драгоцених госпође Данице и господина Богдана Трифуновића, директора чачанске библиотеке, и других стваралаца и културних прегалаца  који оплемењују овај простор, враћамо се једином правом одговору: Кад све попусти, кад мислимо да нас је све издало - остаје вера у знање, остаје књига као трајно културно добро, остаје култура, као основа нашег самопоуздања.
Читање је  усамљенички посао, али кад се обавља на прави начин, као што тражи ова књига, уверићете се да читање добија надлично обележје и важност. 

Све је неизвесно, све нам измиче, а опет – увек се надамо да ћемо нешто докучити... желим вам то осећање!“

Ко буде читао ову књигу, имаће га свакако. 

СВЕДОЧЕЊЕ ДАНИЦЕ ОТАШЕВИЋ 

Даница Оташевић је говорила о Радоју Јанковићу у Другом светском рату:“Из  прилога објављених у Новом времену јасан је  Јанковићев став према „лакомисленом губитку“ државе. „Немци су нас окупирали и према своме интересу ће управљати нама до краја рата када ће се између великих сила решавати судбина српског народа“. Забринут за судбину народа и опасност која долази од комуниста, он  је подржавао Недићеву владу која је обезбеђивала  Србији  какав-такав мир, снабдевање грађана, огрев, ред и обнову, збрињавање избеглица, због чега је назван  „српска мајка“. У објављеним чланцима, које потписује псеудонимом „Р“, комунисте назива „анонимним метежницима“ који муте памет српским домаћинима, „шумским арамбашама“ који несрећу чине већом. „Неће ти синови штете изаћи отворено да на јавном месту овековече своје име и умру за своје „принципе“, али зато имена других, стрељаних због њих, излазе у новинама“. 

У другој ратној години,  Радоје бележи да немачка казнена експедиција  из Србије прелази у Босну да тамо спречи рад пуковника Драже Михаиловића „који има 20.000 пушака“.   Живот у Београду био је могућ за оне који су „могли да плате црноберзијанске цене“. Дирекција за снабдевање (ДИРИС) губила је битку са црним тржиштем, на пијацама није било ничега, пшенично брашно мешано је са пројиним,  продавало се испод руке,  уведена је ограничена потрошња, а свињско и говеђе месо продавано је само одређеним данима... 

Слике Србије под окупацијом донекле руше стереотипе које је наметнула нова власт: према извршеном попису „Београд је имао 295.000 становника. Дигнути су били бункери, у граду није било много Немаца, нестао је страх, по вароши се чула музика и песма. Кафане су биле добро посећене, а у новинама излазили су планови за реконструкцију Теразија и Славије. Пелцовање против маларије и тифуса вршено је стално,  пензије и плате ишле су доста уредно. Ишле су утакмице и бициклистичке трке око Калемегдана, радило је 16 кинематографа, купалишта на Сави опет су прорадила. Београдски свет спремао се на одмор у Врњце, Соко и Нишку бању, возови су редовно циркулисали ка унутрашњости“...

Релативно нормалан  живот престонице ремете Јанковићеви записи да су Бугари окупирали „српску долину Мораве до Сталаћа“, да је „Хитлер честитао  рођендан Павелићу“... Као и страшне вести: „Дунав проноси лешеве као раније Сава. Наше  лешеве. Сада циркулишу гласови да су Хрвати побили око 700.000 Срба у Хрватској!...“ 

Уз  све то отворене су старе   српске књиге раздора -  наши из Лондона поделили су се на оне „за Србију“ и „за Југославију!...“

Блиц преглед онога што доносе дневничке белешке Радоја Јанковића потврђује зашто је овај рукопис важан за колективну меморију српског народа. Јанковић је био „истакнута личност своје  генерације, човек који је у политици и књижевности значио једно име и представљао једну личност са којом се могло и хтело увек да рачуна“. Као  крунски сведок убијања Краљевине Југославије он отвара мање знане пролазе и затамњене собе, износи детаље са тајних састанака и разговора са пријатељима,  сведочи о деловању појединаца и њега лично, нуди недостајуће делове за склапање опште слике о времену и процесима о којима се  и даље води полемика и укрштају копља.“

А свет опет улази у кризу небивалих размера. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Радоје Јанковић, до скора непознат, сада је човек о коме знамо много више. Читање његових дневника нас подсећа на тегобе живота на балканској ветрометини. Бити човек и Србин у такве дане није нимало лако. Јанковић се трудио, и успео је. Његово сведочење је драгоцено, и треба га имати у својој библиотеци.

Јер, ко чита, зна. И види шта се дешава. 

Уосталом, нама се историја понавља.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА