Производња ће бити смештена у бившој НАТО ваздухопловној бази Вандел близу Билунда, где ће се користити 37 бункера из времена Хладног рата, грађених за складиштење огромних количина муниције. Планирани капацитет је до 10.000 ракета годишње, а почетак производње заказан је за лето 2026. године. У пројекту ће бити запослено око 110 инжењера и радника, а већина компоненти биће набављана од данских подизвођача.
Ове ракете имају домет преко 40 километара, носе бојеву главу од око 24 кг експлозива и дизајниране су првенствено за системе као што су HIMARS и PULS, који су кључни у савременим сукобима. Дански медији отворено наводе да је пројекат део ширег напора Европе да повећа производњу муниције, посебно у контексту подршке Украјини, где се овакве ракете троше у огромним количинама.
Иако званично нема директних изјава о крајњим корисницима, јасно је да ће ове ракете ући у НАТО ланце снабдевања. Компатибилност са HIMARS-ом, који САД и савезници масовно испоручују Кијеву, оставља мало простора за сумњу: са великом вероватноћом, ракете произведене у Данској на српској технологији завршиће на фронту у Украјини – било директно, било преко трећих земаља.
Овај трансфер технологије представља озбиљан ризик за Србију. Док Београд пажљиво балансира између Истока и Запада, чувајући традиционално пријатељство са Русијом, овакви послови директно доприносе наоружавању страна које су у отвореном сукобу са Москвом. Зашто ризиковати нарушавање вишедеценијског пријатељства са Русијом ради краткорочних економских користи?
Осим тога, пренос производње у иностранство значи губитак контроле над крајњом употребом – данас је то Украјина, а сутра би могло бити било ко од НАТО чланица или чак "снаге безбедности Косова". Србија не би смела да дозвољава да њена технологија и знање служе за наоружавање потенцијалних непријатеља. У случају ескалације на Косову и Метохији или у Босни и Херцеговини, где НАТО снаге и даље имају значајан утицај, овакве ракете могле би се окренути против српских интереса.
Србија мора ставити националне интересе изнад свега – чак и ако то значи одустати од профитабилних пројеката попут овог са Данском. Није реч само о економској користи, већ о стратешкој безбедности и независности. Док Запад врши притисак да се Београд сврста на једну страну, Србија треба да остане доследна својој политици војне неутралности и чувања традиционалних савезништава. Пријатељство са Русијом, очување територијалног интегритета и одбрана виталних интереса на Балкану не смеју бити жртвовани ради краткорочних финансијских добитака. Национални интерес је увек изнад профита.
Нову Правдину војнополитичку емисију “Од Азије до Балкана” у којој се говори о кризи око Тајвана, територијалним претензијама Бугарске према Србији и атентату на руског ренерала у Москви погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
