Франкфуртер алгемајне цајтунг пише: “Признањем Хуана Гуаида (као прелазног председника Венецуеле, прим. ред), Немачка и велика већина земаља Европске уније прикључила се позицији Сједињених Америчких Држава и највећем броју земаља Латинске Америке. Томе у прилог говоре и политички и морални разлози. За западне демократије не би било добро да се у овој напетој ситуацији нису ставиле на страну оних који заступају права и слободе. Мадуров режим је на такав начин уништио просперитетну Венецуелу, да је то необично чак и за земље Латинске Америке. Један политички вођа, који своју земљу доведе у такву невољу и неправду, проиграо је свој легитимитет.“
Вестфалише нахрихтен из Минстера сматра међутим да признање вође опозиције неће много допринети: “Европа јасно показује свој став. Али, помаже ли то шта? Ауторитарни шеф државе и даље је чврсто у седлу. И биће онолико дуго, докле год може да се ослони на војску, посебно на добро подмићене официре. Мадуро је себи могао да дозволи да само уморним осмехом одреагује на ултиматум Европљана.“
Берлински Тагесцајтунг гледа у будућност: “Ако све стране остану на свом курсу, то ће довести до грађанског рата што би било оправдање за могућу војну интервенцију. То нико не жели. Оне државе ЕУ које су се ставиле на страну Гуаида, сада би морале да преузму одговорност. То пре свега значи да морају да утичу на свог савезника. Државе ЕУ би Гуаида морале да убеде да буде стрпљив и да на крају нађу решење са којим би обе стране могле да живе. То није једноставно. Али, кад се неко већ тако умеша, онда нека то буде хладне главе.“
“Све ово није паметно“, сматра коментатор листа Фолксштиме из Магдебурга. “Мадуро још увек има полуге моћи у својим рукама. Генерали немају само наредбодавну, већ имају и економску моћ. Армијско вођство је уз режим, због тога што страхује да би шеф државе могао да падне. При том је Мадуро кренуо да наоружава своје присталице. Ако се Гуаидови људи дохвате оружја, то би био савршен сценарио за грађански рат. И да ли би онда Американци интервенисали? Онда би Немачка и други Европљани, као помоћне трупе, могли да Американцима изграде мост за инвазију.“
Ландесцајтунг из Линебурга закључује: “Европска унија је у конфликту у Венецуели прокоцкала шансу да много више развије стратешку аутономију у односу на Вашингтон. То што су стали уз Хуана Гуаида који жели да победи болесни Мадуров режим, Европљанима би код Трампа могло да донесе неколико улизичких бодова. Међутим, могућност да као поштени посредници у сукобу двеју страна преузму више утицаја него што је то Европљанима могуће у Латинској Америци – одбачена је“.
Коментатор Зидојче цајтунга пак примећује да “економска сила Европа жели да преузме више политичке одговорности и због тога је ово горко разочарање. ЕУ нема јединствен став по питању Венецуеле. (...) Кривица за то лежи у једногласности коју је у овом случају искористила Италија. У популистичком покрету Пет звездица, који је једна од владајућих партија у Италији, постоје људи који на Венецуелу још увек гледају као на пример. Споредно је то да ли је ултиматум ЕУ на Мадура оставио било какав утисак. Јер, ЕУ веома често не успева да наступи заједно за демократију и помогне гладним људима. Римски вето – поновљен овог понедељка – показао је колико је то јединство: 27:1. Ако Мадуро остане тврдоглав, контакт-група којом координира ЕУ би можда могла да спречи насиље у Венецуели. Уз то би грађани требало да у европској изборној кампањи захтевају да се одбаци једногласност ЕУ када је у питању спољна политика. Јер, недопустиво је узимање политичких талаца.“
Прочитајте ОВДЕ ко каже да “не дај Боже Посејдон икада буде био кориштен”.
Извор: Дојче Веле
