Да децембар месец није идеално време за радове на „хидроизолацији крова“ који годинама уназад прокишњава, јасно је вероватно сваком лаику, што се пак не може тврдити за извођаче радова на реконструкцији зграде Железничке станице у Новом Саду. У месецу чијих је чак 18 дана протекло с кишом, некад блажег, а некад јачег интензитета, рађени су управо ови радови, што је потврдио један грађевински дневник који се налазио у склопу објављене непотпуне документације, а којом се бавио и Грађевински факултет у Београду.

Наиме, професорке Сања Фриц и Јелена Добрић, осврнуле су се на један од узрока пада надстрешнице то јест корозију унутар затега које су је повезивале са кровном конструкцијом, истичићу да је зарад истраге неопходно утврдити када се тачно корозија десила. Оне су појасниле да су у свом раду позвале на постојећа истраживања која недвосмислено доказују да корозија унутар челичних затега није морала да отпочне и траје током више деценија, већ да научне студије показују да је то могуће и кроз неколико година.

Осврнуле су се и на доказе који јасно указују да се вода задржавала у испустима тестерастог дела крова, управо тамо где су затеге које су држале надстрешницу биле причвршећене за кров, иако је изворним пројектом, овај део крова имао нагиб, управо како се вода не би задржавала.

„Брзина развоја корозије, у великој мери зависи од степена агресивности средине у којој је челична компонента и апсолутно није тачно да је то период који је увек неколико деценија, већ може да буде и значајно краћи. Због тога је важно дати одговор на питање када се корозија десила. Да ли се дешавала пре или током периода реконструкције страничне зграде“, казала је проф. др Јелена Добрић, током представљања резултата анализе у подкасту Сфера.

Она је напоменула да се из налаза и мишљења вештака и документације која је достављена јасно видело да се вода од кишнице задржавала у деловима крова где су затеге које су држале надстрешницу биле причвршћене за кров, као и да је након уклањања кровних слојева уочено присуство воде непосредно изнад армирано бетонске кровне плоче.

„Ово је важно јер је према документацији коју смо анализирали, утврђено је да је период санације кровног покривача, односно уклањање старих слојева и постављање нових, додуше то је на равном делу крова, за тестерасти део крова мислимо да стари слојеви нису ни уклањани, рађен у периоду од септембра 2022. до марта 2023. Тај период је био праћен кишним падавинама, што значи да постоје индикације да је правилност санације кровног покривача упитна“, казала је проф. др Јелена Добрић.

„Радови на хидроизолацији крова рађени су у децембру месецу 2022. године. Сама чињеница да се такви радови раде у децембру су нам били под знаком питања. То је онај децембар у ком је рок за завршетак радова скраћен значајно за осам месеци. Податке из грађевинског дневника о временским условима преклопиле смо са подацима Хидрометеоролошког завода и дошле до закључка да је од свих радних дана у том децембру, чак 18 било кишних. Некад већег, некад мањег интензитета. Да ли је могуће да се под падавинама врши хидроизолација крова – запитала се проф др Сања Фриц, напомињући да је управо то једна од индиција која може указати да је корозија унутар затега настала у периоду од неколико година, а не деценија.

Она је каже да им је био доступан само један грађевински дневник.

„Кад смо прегледавали документацију, у записницима са састанка је писало да је сваки подизвођач водио своје грађевинске дневнике. Имамо констатацију коју су потписали сви учесници на састанку, али ми немамо грађевинске дневнике подизвођача. Имамо грађевинске дневнике само једног подизвођача“, каже Сања Фриц у разговору за подкаст „Сфера“.

Она каже да је постојала инцијатива власти из децембра 2022. године за скраћење извођења радова за седам-осам месеци, без било каквог познатог разлога за то. Подсећа да је првобитно одобрено продужење трајања, што је парадоксално.

Нема ни неопходног плана динамике радова

„Немамо ни план динамике извођења радова. Инцијални динамички план је достављен, али не и кориговани, после одбореног скраћења радова, а који је по уговору неопходан. Он није јавно доступан“, истиче Фриц.

Ово скраћивање рокова без јасне потребе, коштало је грађане Србије додатних 65 милиона долара. До сада је објављено 20.000 докумената на 600.000 страна, а све кренуло од 195 докумената.

Фриц каже да се мали проценат документације односи на саму станицу у Новом Саду. Ради се о седам процената документације за целу станицу, док се три одсто односи на станичну зграду.

Једна дозвола, више проблема

Како истиче, линијски инфраструктурни пројекти као што је доминантно реконструкција пруге, другачије се третирају кроз правилнике и законе од објеката високоградње. У овом случају постоје оба елемента, а издата је само једна дозвола, уместо више њих, како би се убрзао процес.
“Издата је само једна дозвола за све, уместо да их буде више, сходно сврси. Ово је, верујем, направило општу збрку свима, инвеститору, пројектанту… У пројекту имамо нове деонице, модернизацију, затим нове објекте високоградње и 17 места за реконструкцију. Ту су вијадукти и мостови. Имамо случај да се потпуно различити објекти третирају исто, уместо да сваки објекат има независну техничку контролу”, наводи Сања Фриц.

Овакво понашање је, према речима Јелене Добрић са Грађевинског факултета у Београду, направило збрку и дало простор за „акумулацију грешака“.

„Вероватноћа да се деси превид се повећала. Имамо јасну пројектну документацију која је јасна и доступна, а извођачка документације није јасна, што је важно да би се одредио узрок пада. За сада је разлог урушавања корозија, при чему, други фактори који су довели до урушавање надстрешнице нису довољно детаљно објашњени у том налазу“, сматра Добрић.

Фриц наводи да је још један парадокс тај што је Тужилаштво изашло са предлогом оптужнице 30. децембра, иако се документација допуњавала до 6. марта 2025. године.

Извор: Нова