У последње време, простор који заузима око 3,6 хектара површине, постао је кључно место. Двострука метална ограда, подмазана товатном машћу, на ободима "Ћациленда" дели два кључна табора у политичком животу Србије.
Са једне стране је Дијана Хрка, мајка погинулог Стефана, једне од 16 жртава пада надстрешнице у Новом Саду. Хрка штрајкује глађу, захтевајући процесуирање оптужених, као и превремене парламентарне изборе. Уз њу је и група грађана који је подржавају.
Са друге стране, иза кордона полиције, налазе се присталице Српске напредне странке. Одатле допире гласна музика. Недавно је, према наводима Хрке, одатле бачен топовски удар у правцу учесника протеста. Истраживачки медији упиру прстом у овај шаторски камп као место окупљања криминалаца блиских режиму, пише Дојче веле.
Челници власти, који не беже од назива "Ћациленд", тепају му да је "симбол слободе". Сврху је објаснио председник Српске напредне странке и бивши премијер Милош Вучевић, који је рекао да је тај простор постао "симбол отпора и показатељ да није цела Србија блокирана", те да постоји тај "мали део који не може да се окупира већ девет месеци".
Са том изјавом се делимично слажу и стручњаци који говоре о овој теми.
Бастион режима
Војни аналитичар Александар Радић објашњава да Београд, за разлику од других европских градова, не поседује велике површине на којима би се дешавали масовни скупови, међу којима су и протести. Ипак, простор који заузима "Ћациленд" је од другог значаја.
Dijana Hrka, majka mladića koji nastradao u padu nadstrešnice u Novom Sadu, duže od deset dana štrajkuje glađu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu. Pravdu za svoje dete traži kroz tri zahteva. pic.twitter.com/FzsUbqL4gU
— DW Balkan BHS (@dw_balkan) November 12, 2025
- Много је важно где су концентрисани државни објекти. Ако их држите у центру града, заправо контролишете Београд и земљу. Неугодан моменат за власт је заправо ризик да народ преузме тај појас центра града. Јер, ако држе ту позицију, онда држе главне правце кретања кроз Београд. Сви путеви воде ка центру - објашњава Радић.
Он додаје да сврха "Ћациленда" није у присталицама режима, већ да они служе као параван за присуство полиције.
- Ако се гледа из безбедносног угла, режим мора да држи центар на овај или онај начин. Непрактично је тамо држати полицију без повода, зато "Ћациленд" и постоји како би држали полицију, а у томе је и поента. Није ни битно колико људи има у "Ћациленду", важно је да има полиције - каже Радић.
Промена сврхе
Већ је девет месеци прошло од када је првобитно пријављен камп студената који желе да уче, 6. марта ове године - само девет дана пред протест 15. марта који је, према бројању Архива јавних скупова, са 325.000 окупљених био највећи у историји земље.
Камповање у Пионирском парку је најпре пријавио студент медицине Милош Павловић. Границе шаторског насеља су све до 12. априла биле само у оквиру парка.
Тада се одржао скуп Покрета за народ и државу, што је и проширило шаторско насеље на коловоз, блокирајући улицу где је смештен институционални троугао Народне скупштине Србије, зграде Председништва, као и Управе града Београда.
На питање чему служи ово насеље, до објаве овог текста нису одговорили ни Павловић ни Дарко Глишић, министар за јавна улагања који је пријавио даљи скуп.
Социолог из Центра за политике еманципације Владимир Симовић објашњава колико је значајну улогу играо "камп студената који желе да уче“ пред велики протест.
- Пред 15. март, који је био велика непознаница за све стране и са неизвесношћу се ишчекивао, режиму је било важно да утврди и заштити своје позиције и институционалне изворе моћи. И на крају се све добро завршило по режим. Да није било кампа у Пионирском парку, врло је могуће да би учесници протеста заузели ту стратешку тачку, а онда би и притисак на институције био већи, видљивији и физички много осетнији од, рецимо, блокада факултета - објашњава Симовић.
Он додаје да је "Ћациленд" из функционалне улоге постепено ишао ка симболичкој јер је режим био у "дефанзиви".
- У наредном периоду ово место је служило за консолидацију присталица власти. Све до тада, режим је био у дефанзиви. Пионирски парк био је простор окупљања и прегруписавања и на неки начин симболичког враћања контроле у руке режима, што је била важна порука присталицама власти - каже Симовић.
Стварање паралелне реалности
Данас, много догађаја касније, челници власти ово место називају симболом слободе. Овај израз се највише усталио недуго након обележавања годишњице пада надстрешнице, првог новембра ове године.
Након инцидента са пиротехничким средствима око "Ћациленда", обратио се председник Србије Александар Вучић, који је изјавио да је то реакција противника власти, након "дебакла у Новом Саду", те да су они напали "симбол слободе и отпора и свим притисцима, симбол постојања Србије".
Овакве реченице Драган Поповић, из Центра за практичну политику, тумачи као обраћање сопственим бирачима и покушајем прављења црно-беле слике друштва.
- Вучић се причом и наративом да је Ћациленд простор слободе обраћа свом бирачком телу које је изоловао од реалних информација и држи га у мехуру где је црно представљено као бело, а бело као црно. То је паралелна реалност, али нажалост немали број људи живи у њој - сматра Поповић.
Додаје да коришћење националистичких симбола служи једном циљу - да се направи јасна подела која служи Вучићу.
- Вучић није председник једне странке или припадник једне странке, него је он држава, он је нација. То је наратив који покушавају да шире, зато користе у оволикој мери националистичку идеологију, зато пумпају мржњу међу људима. Покушавају да заштите сопствену власт, тако што ће сваку критику исте представити као напад на народ и државу - закључује Поповић.
У кулоарима је било много нагађања када би шаторски камп коначно могао бити уклоњен. Међу аналитичарима сада влада убеђење - можда тек после избора, кад год они били.
Извор: Дојче веле
