Др Јован Антовић је дипломирао након само четири године и десет месеци, (1993. године) на Медицинском факултету у родном Нишу, због чега је проглашен најбољим свршеним студентом Универзитета у Нишу и најбољим студентом медицине до тада, по мишљењу Српског лекарског друштва. Магистрирао је 1997. на матичном факултету, а специјализирао наредне године на Клиници за хематологију Клиничког центра у Нишу. У периоду од октобра 1998. до јануара 1999. био је стипендиста Центра за хемофилију и тромбозу Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (САД), да би 2003. одбранио докторат из области коагулације на Институту „Каролинска" у Стокхолму (институцији чији професори додељују Нобелову награду за медицину и редовно рангираној између 10-15 места биомедицинских универзитета у свету), где и данас ради кao виши консултант на Клиничкој хемији Универзитетске болнице и редовни професор. Добитник је многобројних признања за свој рад и аутор или коаутор стотинак чланака објављених у рецензираним међународним часописима који су цитирани више од 2300 пута (h-index 24, Google Scholar Citation Index 28). Такође, коаутор је књиге „Дисеминована интраваскуларна коагулације“ на српском и два издања књиге Essential Guide to Blood Coagulation и главни је уредник недавно изашлог трећег издања. У оквиру друштва Свети Јован из Шведске оснивач је стипендије ЈП Антовић, намењене финансирању краткотрајних усавршавања младих истраживача из Србије.

У јулу 2025. престао је да буде гостујући професор Медицинског факултетта Универзитета у Крагујевцу, са следећим  образложењем:“Овим путем вас обавештавам да због наведене ситуације у Србије нарушавања људских а пре свега студентских права, драстичног нарушавања аутономије универзитета, хапшења и пребијања студената од стране полиције, понашања републичких власти предвођених председником државе, власти коју ви као декан и чланови управе факултета имплицитно или експлицитно подржавате не могу нити желим да и даље будем „визитинг“ професор на факултету. Такође желим да вас обавестим да овим ван снаге стављам моје учешће у Еразмус плус програму између Факултета медицинских наука у Крагујевцу и Каролинска Института као и да се искључујем из сваког вида сарадње у склопу потписаног Меморандума о разумевању између Факултета медицинских наука и Каролинска Института. Надам се да је ово привремена мера у виду замрзавања активности док се у земљи не стекну услови за нормалан рад студената без њиховог хапшења и премлаћивања као и услови за демократске промене у друштву. 

Међутим, што се мене тиче, немам ништа против и да ме трајно уклоните са списка професора јер немам никакву дилему да ће нека нова управа у демократској и слободној Србији која се базира на праву, правди, равноправности и квалитетима стручног, научноистраживачког и педагошког рада уколико се зато укаже потреба да ме поново изабере не због мојих политичких и демократских ставова већ због података из мог CV-ја.“

МЕДИЦИНА ДАНАС: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

Медицина је, у овом тренутку, једна од најконтроверзнијих области научно  - практичне делатности. С једне стране, она невиђено помаже људима; с друге стране, у земљама Запада намећу лекарима да морају да учествују у абортусима и еутаназији. С једне стране, излечене су многе болести; с друге стране, користе је за рат против људске генетике и човечанства какво знамо. О чему је реч?

Најпре морам у одбрану своје струке. Живимо у време када су готово све гране, како научне, тако и примењене делатности, контроверзне. Али истовремено се слажем да је медицина јако значајна јер су здравље и живот оно најважније за човека, те ту може много да се ради на побољшању, али истовремено, због значаја како за појединца, тако и за човечанство у целини, подложна је могућим манипулацијама. 

Медицина у многим областима јесте побољшала и квалитет и квантитет живота, пре свега захваљујући техничким достигнућима и напретку у дијагностици и хирургији. Али постоје области у којима је огроман напредак направљен и у медикаментозном делу. Да се задржим на својој области. До пре педесетак година (чак и крајем прошлог века - у нашој земљи у време економске кризе и рата) пацијенти са тешком хемофилијом су умирали млади од крварења и имали тешке деформитете који су онемогућавали нормалан живот. Данас се дечаци са хемофилијом баве фудбалом, хокејом па чак хоће да тренирају и борилачке вештине. Уз модерну терапију живе сасвим нормалан живот. Са друге стране лекови против згрушавања крви су значајно продужили/поправили живот људи са склоношћу ка тромбозама. Исто ће вам казати и моја супруга за модерне лекове за реуматолошка обољења. 

Међутим, постоји и претерана медикаментизација (до нивоа да „проналазимо“ нове болести ради нових лекова). Ја сам човек који је скептичан према чудотворним пилулама, од статина до најновијих лекова за мршављење. Само ви једите нездраво и колико хоћете, а чудотворна пилула ће вас чинити виткима (док сам писао одговоре на питања стигла ми је вест на мејл да се управо појавила у испитивањима обећавајућа пилула која смањује мучнину код пацијената који узимају „вегови“ (лек против гојазности)?!). Медицина, као и све области, може да буде злоупотребљена и свака ствар у крајњој линији зависи од човека и његове савести. И доктори су људи са својим врлинама и манама.

Да ипак причу заокружим оптимистично: што се тиче здравља, мислим да је ипак много боље за појединца да живи на почетку 21. него на крају 19. века. Али, као што сам у бројним интервјуима у току ковида говорио, на жалост - не може свако да у породици има адвоката и лекара. Зато је на лекарима одговорност да критички промишљају и да пре свега у јавним наступима говоре ИСТИНУ. Али то већ иде на свачију душу.

ЗЛОУПОТРЕБЕ МЕДИЦИНЕ 

И тако долазимо на други део питања који је много више везан за духовност (мада се у западном свету то пре доживљава као етичко питање).

Питање абортуса у западном свету медицински није ни најмање контроверзно. Он је дозвољен и без медицинских разлога као право мајке да одлучује о свом телу (плод, односно, дете се ту ништа не пита). Признајем, свестан да сам у том смислу грешан, и морам да кажем да у време док смо студирали медицину и као млад доктор о томе нисам ни рамишљао нити доживљавао то као проблем.  На сву срећу специјализација ме је држала далеко од тога па нисам морао да доносим одлуке. Наравно, постоје етичка питања трудноће након силовања, тешке наследне болести и малформације, али су то већ питања о којима се ја не бих изјашњавао. Абортус из конформизма ( мање – више ) или, у неким земљама, чак и ради избора одређеног пола је, из православне перспективе, неприхватљив. Али овде морам да кажем да ми је лакше да о томе говорим из перспективе доктора који се тиме не бави јер бих у супротном кршио закон и добру(?) клиничку праксу земље у којој радим са свим потенцијалним консеквенцама. (У Шведској је до 18 недеље трудноће право мајке на абортус неограничено, до 22 из посебних ралога, а након тога само у случају директног ризика за живот мајке).

Питање еутаназије је мање контраверзно јер је она, као и тзв. асистирана помоћ при умирању, забрањена. Разлика измећу ова два појма је у следећем: eутаназија је активно давање смртоносног препарата од стране лекара, док је асистирана помоћ давање таквог препарата пацијенту који га сам активно узима. Овде такође постоје два приступа која су дозвољена и са којима ја као лекар у принципу немам проблем. Прво је не радити реанимацију пацијента који је терминално болестан: ово знам из породичног искуства јер је отац, терминално болестан од рака лимфних жлезда, изричито забранио сестрама и лекарима са своје клинике (био је неурохирург и директор) да га реанимирају кад дође време - био је, иначе, седам година млађи него ја данас када је отишао са овог света. Друго је обустава давања лекова (осим за смањење патње и болова) у терминалној фази, али је то време које се углавном мери сатима или данима пре краја. Ипак, да се вратимо на еутаназију која се и из световне и из духовне перспективе тумачи као убиство, док се асистирана помоћ при умирању тумачи као самоубиство. И опет знамо шта православље учи о томе.

Овде бих се пре закључка вратио на питање које наводите када је у питању Запад (ипак, да се не заборави: највећа експлозија абортуса се догодила у совјетској Русији, а слично је било и у Кини са политиком једног детета).  Да заокружим одговор на ово питање, не због тога што живим на том Западу, а деда ми је био Малорус из Харкова. Морам да кажем: људи су људи, а нељуди, под утицајем непоменика, остају нељуди ма ког порекла и вере били. Свако у питањима као што су ова, биоетичка,  сам доноси одлуку и ради на спасењу своје душе. Медицина је ту да помаже, али пошто је упражњавају људи који могу да буду и кварљива роба, ипак они одлучују да ли ће то бити на корист или на зло.

КОРОНОКРАТИЈА И ПОСЛЕДИЦЕ 

У доба коронократије, све време сте обавештавали људе у Србији о чему се ради  ( а радили су нам о глави ). Шта је у питању кад је реч о корони? Колико данас знамо? Куда нас је ствар одвела?

Ја сам под утицајем једног Вашег интервјуа почетком априла 2020, решио да морам да се јавно изјасним да покушам да порадим на спасењу своје душе и да имам шта да кажем унуцима као одговор на њихово питање - где сам био кад је било тешко. Готово све што сам рекао тог априла, потписао бих крвљу и данас (осим антивирусног лека ремдесивира који ми данас не би пао напамет). Не бих чак рекао да је то било неко моје медицинско знање већ више здрава (медицинска) логика и, надасве, Божји благослов. Припрема се књига заснована на тим интервјуима, и ако да Бог да ускоро изађе, надам се да ће људи имати прилике да се увере да ли сам био у праву и да ли сам говорио истину. Често сам понављао: Истина је само једна - Божија. Нисам, барем тада, знао да ли сам у праву, али сам имао право да заступам оно што бих као лек дао/урадио себи и својим најближима. Човек у таквим тренуцима треба да буде личан, пре свега другог. 

БИО САМ У ПРАВУ: ЛАГАЛИ СУ НАС 

Оно што данас знамо је да сада већ заиста изгледа да сам за (скоро) све био у праву (ово кажем више због опрезности него због тога да ме је ишта демантовало). У једном интервју говорио сам о „три године непажње према чињеницама“ да бих био културан и не желећи да користим тешке речи. Данас се више не устручавам. То је било отворено и дрско ЛАГАЊЕ. Лагали су нас о вирусу, лагали су нас о пандемији, лагали су нас о смртности, лагали су нас о тестовима, лагали су нас о маскама, лагали су нас о затварањима, лагали су нас о терапији, лагали су нас о респираторима и, коначно, лагали су нас о вакцинама. На жалост, иако ја као лекар ни у лудилу не бих волео да се ишта лоше деси ни вакцинисанима ни невакцинисанима ( како апостол Павле каже за пост - „не осуђуј оне које једу нити оне који не једу“), бојим се да ће се испоставити да је покојни др Зеленко био у праву када је рекао да ће у следећих 3-5 година (које истичу ускоро) 30-50% вакцинисаних имати озбиљне последице. Оно што виђамо у пракси и читамо у новинама (а колико је тек оних анонимних о којима ништа не знамо) указује на то. Канцери пар месеци од дијагнозе до фаталног исхода, изненадне смрти младих људи и спортиста, тешки неуролошки поремећаји....

ФАТАЛНИ ИСХОДИ КОРОНА – ЛАЖИ 

Да понудим пар референци...
Само 14% позитивних на тесту је заиста имало Ковид (1)
Шест врста канцера је у порасту годину дана након вакцине. (2)
Повећање свеукупне смртности. (3) 

Многобројне сличне референце се повлаче још увек из разноразних разлога јер је тешко ићи против званичног наратива. Не верујем да ћемо икада имати студију која ће бити финасирана из званичних, државних или извора компанија. Али ја поново верујем у (медицинску) логику и оно што виђамо, а једини несумњиви доказ имам у својој околини и ономе што се десило мојој мајци након треће вакцине када је добила стравичну системску инфламацију, изгубила пуно крви и, од благо заборавне жене у осамдесетим, последње готово три године провела у апсолутној деменцији и пеленама. (Објашњење зашто је примила упркос мојим ставовима одузело би много времена и скренуло фокус овог интервјуа) 

СМРТНОСТ ЛЕКАРА И СМРТНОСТ ВЛАДИКА

Много тога што се дешавало нема логичка објашњења. Рецимо: податак којим се барата је да је преко 170 здравствених радника у Србији преминуло од (или са) ковидом. У Шведској само један и то на самом почетку. Како то објаснити? Немогуће је све протумачити само тиме да је Шведска богатија земља са бољим здравственим системом.

Иако је, наравно, сваки људски живот важан и сваки угашени живот је губитак (из световне, не толико духовне, перспективе) за српски народ је од изузетне важности да је у једном кратком периоду од ковида ( од ковида?) изгубио  више црквених великодостојника -  патријарха Иринеја и четири епископа, од којих су тројица били ученици Аве Јустина. Такав губитак није имала ниједна Помесна Црква или хришћанска конфесија у време ковида. Ако се сетимо под каквим су све историјским околностима овоземаљски живот губили српски патријарси и владике, а посебно ако видимо да се последњих година од стране врха СПЦ доносе одлуке које готово сигурно не би могле бити донете да су покојници још увек са нама (нека ми Господ опрости ако грешим ) сумње се не могу избећи. 

Но, да поново кажем: и за ковид као и за све остало Господ ће нам судити свима - како се ко понашао и шта је ко радио.

РНК ПРЕПАРАТИ НИСУ ВАКЦИНЕ 

Доказивали сте да РНК препарати нису никакве вакцине. Дошли смо дотле да злочинци који раде против људског рода сада користе комарце да би онима који нису нису примили мРНК отрове исте убризгају. Чак се хвале тиме у научним часописима. О чему је реч?(4) 

Да се зна: мРНК или тачније на српском иРНК (и – информациона) није вакцина. То је генска терапија јер се део генетског материјала убацује човеку да би он сам синтетисао одређене протеине. Говорило се да она после пар сати нестаје а ми данас имамо јасне податке да се она јако дуго задржава у организму, па чак и убацује у генску структуру домаћина. Ја сам и о томе говорио у току ковид кризе. У овом случају имамо ензим, тзв. реверзибилну транскриптазу, и још у доба корона - кризе су неки научници били скептични да ли је ЗАИСТА искључено да ће то (убацивање оваквог материјала у људски геном) да се деси.

И даље мислим да прича око ковида и вакцина није била прича око смањења популације. Као што сам више пута у интервјуима рекао: да су хтели да нас побију било је довољно убацити нешто у водоводе у великим градовима док би они пили флаширану воду. Ово је био тест послушности и докле могу да иду. Тест им, сматрам, ипак није прошао како су очекивали.

МАСОВНИ ОПИТ НА ЖИВИМ ЉУДИМА

Са друге стране мислим да је ово био и значајан експеримент на огромном броју људи који никада не би могао да се изведе у контролисаним студијама. Јер, иРНА се већ годинама испитује у различитим врстама канцера (углавном на животињама и углавном неуспешно). Ово је била прилика да се види како делује у реалним условима (и отприлике већина оног што се знало о неефикасности и нежељеним дејствима углавном је потврђено). Но упркос томе видимо да се и на Истоку и на Западу причају велике приче о студијама (у којима ће и наша земља да учествује) о чудотворним иРНА „вакцинама“ против рака. То је додатно упитно са моралне и духовне тачке гледишта јер буди наду болеснима од најтежих болести и њиховим породицама.
Што се тиче комараца о томе се дуго прича. Ја немам сазнања да је то тако лако изводљиво, али, кад нешто изађе у јавност, будите сигурни да је то већ да краја оперативно у војним лабораторијама свих заинтересованих страна.

Опет се враћамо на причу зашто. Ја сам још на почетку ковида говорио да нанотехнологија за вакцинисање постоји. (5)

Видећете ту пар занимљивих презимена која се завршавају на -ић, а гугл претраживање указује на наше западне суседе.…

Данас је то отишло још много даље.(6)

У питању је иста екипа са Масачусетског института за технологију што ми говори да је ствар потпуно оперативна.

Да поновим. Ипак сматрам да је циљ оних који опите спроводе да људи то САМИ СЕБИ ураде. Не да им се сервира водом, комарцима, прашином. Ово је много више духовна борба него што је било ко од нас (чак и верујућих) свестан. А зли дух и они који му служе то добро знају.

МЕДИЦИНА ДАНАС: САВЕТИ ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ

Шта се сада дешава у свету медицине? Куда плови брод на коме се и ми превозимо кад год идемо код лекара? 

Медицина је део нашег живота и дешава се исто оно што се дешава у у свим другим сферама човековог битисања на земљи. Господу није циљ да спасе људе већ да спасе човека. Тако и сваки доктор који није Бог (иако би, нажалост, неки да се тако представе пацијентима) треба да поради само на својој души. Да оно што је учио употреби на корист пацијената. Значи, за почетак, да третира пацијента као људско биће а не као објекат. У ковиду су се, на несрећу, неке колеге много огрешиле. Као што рекох - и доктори су људи и имају своје слабости. Може да се разуме страх за свој живот ( о коме говори филм „Вариола Вера“), као и страх од губитка посла, па чак и незнање. Али за намерно чињење нечега што није у складу са моралним и духовним - па тек на крају медицинским - принципима нема оправдања. Не говорећи само о ковиду, малтене сваког дана добијам информације о лошем третману пацијената чак и у приватним установама. О корупцији у здравству тек не бих да говорим као ни о неопходности да се ЈАСНО раздвоје приватно и јавно здравство. Ситуација у здравству у Србији би могла да се реши за два месеца, али онај који би се тога подухватио вероватно не би жив изашао из авиона у Сурчину или из аутомобила у Немањиној.

Шта да обичан човек (који нема лекара нити адвоката у породици) да ради у таквој ситуацији? Да покуша да нађе личног или породичног доктора коме верује (а такви су, на срећу, још увек у већини). Да се добро распита где и зашто иде. Да потражи друго мишљење. И, коначно, да се обрати Богу јер, како то лепо рече мој свештеник у Стокхолму, лекари лече а Бог исцељује.

СТАЊЕ НА ЗАПАДУ 

Каква је ситуација у Шведској и на Западу уопште? Шта се може очекивати? Трећи светски рат или вечни мир? 

Запад је одавно прошао свој зенит и не мораш да читаш Шпенглера да би ти то било јасно. Као што би рекао онај Били (Клинтон, а не Питон) „све је у економији, глупане“. Запад је своје преимућство најпре стварао, а онда и одржавао, технолошким иновацијама, војном силом па, ако хоћете, и безобзирношћу која му је обезбеђивала јефтине сировине и скупе производе. Та времена су прошла а бескрупулозност њихових капиталиста довела је до измештања производње са запада и осиромашења средње класе која је увек покретач друштва. Понављам: нека економска стабилност ће се постићи када се куповна моћ радника у Индији изједначи са оном радника у Европи. Али то се неће десити повећањем надница у Индији већ драстичним смањењем оних у Европи. А пошто и кувана жаба понекад хоће да искочи из вреле воде, онда имамо ово што имамо данас, а то је огромна криза. Ако на то додамо проблем наталитета, имиграције и коначно (готово) потпуног губитка духовних вредности не зачуђује што сам пре пар дана написао једном колеги „да је Европа осуђена да умре“. Ако не у нашој, вероватно већ у следећој генерацији. То се не односи на Америку. Истовремено, да не буде никакве забуне  ( и то не због тога што живим и имам држављанство једне западноевропске земље ): када би тоталитарна Кина завладала светом, ми бисмо плакали за „Пакс Американом“. Ја ни Русима ништа не верујем, без обзира на моје порекло. Али је равнотежа и мултиполарност ипак шанса за неко праведније друштво, а нама као православцима једино Русија као бранитељ православља може да помогне. Да ли ће се то десити, с обзиром на њихову власт, државну и црквену, то је сасвим друго питање. 

Вечног мира неће бити (има га само након упокојења). А да ли ће бити великог рата не знам. Када се пушка појави у првом чину мора да опали у трећем. Све индустрије се пребацују на ратни режим рада. Да ли је то за магацине? Искрено, нисам сигуран. А верујем да ће некад историчари говорити да је Трећи светски рат почео на Балкану: чак не године 1999, бомбардовањем Србије, него првим метком испаљеним на војнике ЈНА у Словенији.

СТАЊЕ У ШВЕДСКОЈ

Ситуација у Шведској: економски лоша, вероватно никад лошија од 2000. године. Инфлација је много већа од признате. Незапосленост, посебно младих, јако је висока. Али ја увек говорим да, упркос пропасти Запада, мислим да ће ова земља бити последња коју ће то задесити. Нису они тек тако изашли неокрњени из свих ратова. Чак и улазак у НАТО мислим да их неће увести у озбиљан рат. Шведска је као и Швајцарска: мора да постоји земља са којом сви тргују. А они који мисле другачије нека провере да ли Саб и Волво производе само аутомобиле, а Ериксон телефонске централе. Не бринем се ја за Шведску шта год да се дешава - треба се бринути за Србију.

РАЗЛОЗИ ЗА БУНУ

Активни сте у подршци борби против једног личног режима који се, између осталог, одрекао Косова и Метохије и свакодневно крши уставни поредак. Зашто и како? Шта ће бити са Србијом?

Ово је наставак на претходну реченицу. Понекад се питам да ли је из перспективе шведског држављанина ушушканог у неоспорни комфор признатог универзитетског професора смислено бавити се српском политиком. А није да нисам покушао све и свашта, укључујући и место опозиционог одборника у Сокобањи, на листи групе грађана Бањско преображење. Онда решим да се искључим и „тихујем“, али не иде дуго, јер се јави неки „окидач“ или неки позив на интервју попут овога. Тако ћу, уз сав ризик да одговор на ово питање буде дугачак колико сви остали заједно, покушати да изнесем како ја видим политику и пре свега стање у Србији не само под АВ-ом и да ли мислим да уопште има решења. Након тога стварно се питам да ли било какав даљи јавни наступ више има смисла. Ја као професионално остварен човек и деда (хвала и слава Богу за све), немам никавих политичких амбиција, а о Србији размишљам само као о простору где, евентуално у близини Сокобање, могу да правим сопствена алкохолна пића, од пива, преко вина, до ракије. 
Па ипак - шта је то што ме тера да се буним „к’о Грк у ’апсу“? Вероватно има нешто у осећају за право и правду који је код Срба истакнутији него код неких других народа, без обзира на цену. Зато, ако не могу нешто више, могу да се барем јавно изјасним. Јер, иако се већ много паметнијих, родољубивијих, начитанијих и бољих у сваком погледу од мене огласило и пружило подршку студентима, ова ситуација – као и ковид хистерија пре неколико година – захтева јасно заузимање стране. Да се пребројимо да би нам унуци знали где смо били кад је било тешко. А да цитирам и професора Ломпара (са којим се у много чему НЕ слажем – као што се и у много чему слажем – али следећа реченица је вероватно једна од најбољих на тему какав треба да буде универзитетски професор): „Не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били.“

ПОТРАГА ЗА НОВОМ ЕЛИТОМ

А да све наставим речима вероватно највећег српског интелектуалца и филозофа 20. века, предивног Жарка Видовића: „Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли ИСТИНУ. Без ИСТИНЕ нема ПРЕПОРОДА. Без ПРЕПОРОДА нема стварања ЕЛИТЕ. Нема нам спаса док се не појави ИСТИНОЉУБИВА елита. А ту ЕЛИТУ може да подигне само Бог. Грчка реч „клир“ (свештенство) у ствари значи — елита. Свештенство се тако назива зато што је, у оно време (некада, прим Ј. А.), свештенство било права елита.“

Проблем Срба је што су протеривали, ућуткавали и убијали своју елиту на подстицај непријатеља. Неки би рекли да све што је вредело у Србији дало животе у Косовском боју, Балканским и Великом рату и борећи се против фашизма, па би песимисти рекли да смо ми данас потомци оних који су претекли па нам зато и иде тако као што нам иде. Не знам да ли то јесте истина, али свакако знам да напретка нема без елите, а ова деца која годину дана протестују, упркос свему и свим грешкама, могу да израсту у ту елиту. Ако их ми „матори“ својим нечињењем не отерамо из земље.

КУЋА НАСРЕД ДРУМА И НАШИ НЕПРИЈАТЕЉИ

Никад није било лако у Србији. Нажалост, као мала земља на размеђи важних комуникација и на судару истока и запада, различитих религија и интереса великих сила, Србија је била под ударима од самог почетка. Тако од Санстефанског мира преко анексије Босне до довођења оног што се одазивао на Броз (а како се стварно звао, сам Бог зна), наши (не)“пријатељи“ су чинили све да ограниче значај и утицај Срба. Под вођством снага са Британских острва, које ду свету донеле мало тога доброг и на које свако српско дете треба да буде упозорено чим почне да сриче слова, да зна да нас тамошњи политичари виде као непријатеље, уз директно учешће Аустроугарске, донета је тајна декларација. Наравно, ништа без Ватикана који нам НИКАДА неће опростити одбијање Флорентинске уније захваљујући великом делу Деспота Ђурђа Бранковића. Ништа без Ватикана, оног истог центра јереси са којим наши црквенодостојници, који су заборавили шта значи бити КЛИР, желели (хвала добром Богу па нису, велика су дела Његова) да ЕКУМЕНИСТИЧКИ, за почетак, заједно прославе највећи хришћански празник Васкрсење Господа нашег Исуса Христа ове године – под наводним изговором прославе 1700 година Првог Васељенског Сабора.

НАША УЛОГА У СОПСТВЕНОЈ ПРОПАСТИ 

Но, није да није било и наше улоге у свему томе. И без династијских борби, тако карактеристичних за целу Европу, много смо и сами грешни. Сатанистичко затирање Обреновића 1903. (свакако под утицајем оних истих са Острва), омогућавање да нас натерају на Велики рат (поново „Острвљани“, мада, наравно, нико не доводи у питање родољубиви занос Младе Босне) и онда коначно катастрофално стварање југославије (намерно малим словом) са пораженима. А када кренемо у новију историју убиства српске ЕЛИТЕ и тзв. пасја гробља Броз није могао да изведе – уз сву подршку споља – да му у томе нису помагали Срби. За све то ми као народ треба да се најпре покајемо на коленима да бисмо негде уопште кренули.

КАКО СМО ДОШЛИ ДОВДЕ? 

А крај 20. и почетак 21. века је прошао у погрешним проценама шта после пада Берлинског зида, уз, опет и опет, несебичну „помоћ“ – пре свега западних – „пријатеља“ да се бивша држава растури у крвавом сукобу, уз проглашавање Срба, као највећих губитника, за највеће злочинце. А онда увођење најстрашнијег неолибералног капитализма по чикашком моделу прављеном за колоније, који доводи до тоталне распродаје свих ресурса наше земље, као и до издаје и напуштања српског народа на СРПСКОМ Косову и Метохији и коначно до тог „надстрешничког“ 1. новембра 2024. као трагичне парадигме друштва у коме живимо.

ПОЧЕЦИ СЛОМА И КОМУНИСТИЧКА СРБОФОБИЈА

А када је почело? Да ли самом Косовском битком, да ли напуштањем Старе, Праве Србије под Чарнојевићем и Шакабентом, да ли 1881, и тајном декларацијом или катастрофалном одлуком да се створи Југославија? Вероватно од свега помало, али је највећи пад достигнут наставком окупације (само од стране других окупатора) Србије до које је дошло 20. октобра 1944 која траје и до данашњих дана, јер деца, унуци сада већ и праунуци „курвато-комунизма“, изабрана и намештена од несрпске удбе (погледати можда и најзначајнији филм српске кинематографије, „Балканска правила“) владају нашом земљом. Ко не верује нека изгугла биографије неких од људи на најзначајнијим политичким, безбедоносним и економским фунцкијама у земљи и види ко су им били преци.

Значи најпре су комунисти –уништавањем срБске елите а онда ураниловком и тзв. једнакошћу – створили стање за које би много воде протекло Дунавом и Савом да се доведе у ред, чак и да је било жеље и покушаја. А није јер су онда, под утицајем наших „пријатеља“, дошли „жути“, налицкани јапијевци, код којих је све било форма без икакве суштине. Да би све резултирало врхунцем под утицајем разних невладиних организација, трилатерала, римских клубова, ист-вест бриџова и довођењем ових код који не постоји нити суштина нити форма. Потпуно свестан своји речи и ризика које оне носе, моје је мишљење да овакву гомилу неписмених ЋАЦИ дилетаната, корумпираних криминалаца, издајица и страних плаћеника, масовних уживалаца „белог“ – земља Србија у својој историји није имала, иако јој таквих колоритних ликова никада није недостајало (видети под Никола Пашић & син).

ПРЕТЊЕ ПРОФЕСОРУ АНТОВИЋУ

Ето зато сам против јер сматрам да Србија и срБски народ заслужују боље. А од пре пар месеци разлози су и лични. Након оваквих и сличних интервјуа почео сам да добијам најпре упозорења, а онда и отворене претње по живот - са непознатог броја, најпре на лошем женском српском а онда и на лошем, истом том женском, шведском. Пошто нисам заћутао доживео сам ”cancel-овање“ (није да нисам и сам допринео давањем оставке на место визитинг професора Универзитета у Крагујевцу). И након великог успеха да будем Србин који је главни уредник шведским колегама са Каролинска Института и институтске болнице - уредник за уџбеник који је објавио велики међународни издавач на енглеском. Такве књиге искључиво аутора са Каролинске није било више од 30 година.(7)

Једноставно нико у Србији није хтео (неки су ми отворено признали да не смеју) ни цртицу о томе да објави. А то није политика - то је струка! И, уосталом, ја сам неко ко је све, осим доктората, стекао у Нишу, у земљи Србији па је ваљда то и „домаћи“ успех, успех образовања државе Србије. 

СТУДЕНТИ И ПРОФЕСОР АНТОВИЋ

Пошто сам ја ипак „луди“, нестишљиви Србин, ова претња због јавног става не може да утиче ни на мене, нити на моју подршку студентима, јер мислим да су нам они једина шанса. И био сам почаствован што су ме позвали на интервју за њихову листу и ако сам „отпао“ већ у првом кругу ( незванично ми је речено да се то десило јер сам превише „националан, оштар према неистомишљеницима и верујем у кемтрејлсе“, што је, признајем, истина ).

Ако је превише „национално“ да је „Косово срце Србије, Република Српска највећи (политички) успех српског народа у 20. веку, а Црна Гора је И српска држава“, ако је оштро да о сваком кажем оно што мислим (поткрепљено чињеницама и подацима), а да оно што виђамо на небу сматрам мало нелогичним, онда су неки „процењивачи“ потпуно у праву. Међутим, то неће променити мој став о студентима - они имају моју ПОТПУНУ, ИСКРЕНУ и БЕЗУСЛОВНУ ПОДРШКУ (ако им је уопште потребна).

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ? 

Не желим да овде и сада износим савете о политичком програму какав би требало правити. На папиру има их одличних, па чак се и програму владајуће СНС секте нема шта много замерити. Проблем је његово спровођење, а то могу само нови млади људи када крену да решавају питања:
1.    Избора и изборних закона, уз само једну реченицу - избори су поштени и транспарентни;
2.    Медија: медији су СЛОБОДНИ и отворени, јасног финансирања и РАВНОПРАВНО доступни свима;
3.    Судства и рак ране српског судства, а то су тужилаштва и један део адвоката;
4.    Тајних служби – стављањем под (ПУНУ) цивилну парламентарну контролу и отварањем досијеа;
5.    Укидање сваког партијског утицаја и пуна професионализација војске и полиције;
6.    Преиспитивање и потенцијално укидање Болоње на универзитетима;
7.    Побољшање материјалног положаја запослених у, пре свега, основном и средњем образовању;
8.    Субвенције у пољопривреди уз раскидање свих штетних купопродајних уговора везаних за продају земљишта страним компанијама. Дефинисање максимума земље коју странци могу да поседују;
9.    Обустава распродаје рудних и водених ресурса, уз поништавање и национализацију оних већ продатих у свим случајевима у којима је то могуће;
10.    Сагледавање капацитета у здравству. Укидање или смањење дуплираних капацитета. Укидање могућности допунског рада у конкурентним установама. Један здравствени радник може да ради само у једној установи, државној или приватној. Изједначавање приватних и здравствених услуга у систему осигурања републичког фонда за здравствену заштиту;
11.    Побољшање услова за рад младих у ИТ и АИ сектору (који је већ један од највећих нето приходних делова српске привреде);
12.    Политика стварне неутралности у односу на велике силе уз гарантовано неприпадање ниједном блоку. Повећање формализоване сарадње са БРИКС-ом;
13.    Обустава преговора са Европском унијом, ако ти преговори подразумевају де факто или де јуре одрицање од Косова и Метохије, уз развијање пуне економске сарадње са Унијом, на равноправним основама;
14.    Преиспитивање свих трговинских споразума са земљама у окружењу и суспендовање оних од којих има више штете него користи;
15.    Косово и Метохија су срце Србије и никад их се не одрећи. Учинити све да се врати у пуни уставни поредак Србије, ако треба и за 1000 година; неки нови млади ће то дочекати, али само и једино ако ОПСТАНЕМО као народ и као држава. Република Српска КАО највећи геополитички успех српског народа у 20. веку. Одржати је у лабавој конфедерацији наслоњену на Србију или, ако то не иде, онда прво као самосталну, а касније присајадињену Србији;
16.    Црна Гора је И српска држава. Обезбедити пуну равноправност језика, религије и аутохтоних политичких права Срба;
17.    Испитати власничка права Срба у Хрватској (и другим државама у окружењу) од 10. априла 1941. и вратити све незаконито одузето. Тражити одговорност државе Хрватске за све злочине почињене над Србима од 10. априла 1941.

Да ли је СВЕ ово могуће? Не знам, јер ја нисам политичар и моје је да отворено предложим. А политика је уметност могућег (али не преко црвених линија и испод граница достојанства).

О СТУДЕНТСКОЈ ЛИСТИ: КОМЕ (НЕ) ВЕРОВАТИ?  

Као што рекох, ја ћу бити уз студенте и за њихову листу било пасивно или, ако ме за неки савет позову, и активно, ко год да буде на тој листи и са националне и са либералне стране (осим можда ако баш прекрдаше стављајући Динка Грухоњића на листу). Али иако се у начелу слажем (поново) са професором Ломпаром о јединству националног и либералног и спреман сам да целим бићем браним део њиховог програма везан за људска и национална права и слободе, мени је ипак нешто ближи срцу национални пол па сам тако у једном интервјуу и навео коме не бих веровао на националном полу (мада то слободно може да се односи на све учеснике на политичкној сцени):

НЕ БИХ ВЕРОВАО ОНИМА (те то и студентима препоручујем):
чији су очеви, деде, прадеде по оцу ( али исто то и по мајчиној линији) били у чиновима од пуковника па навише у Брозовој војсци или ЈНА;
чији је било који близак рођак био официр или упосленик у било којој безбедоносној служби од рата наовамо, а посебно у УДБИ;
чији су родитељи, бабе и деде, а сада већ и прадеде, били на високим државним, политичким и партијским функцијама у време комунизма;
чији су родитељи, бабе и деде, а сада већ и прадеде били на високим функцијама у Инексу, Генексу и сличним увозно-извозним удбашким фирмама из доба комунизма;
који су били функционери (до најнижег месног нивоа) у СПО-у;
који су у животу променили више од две партије (од који је једна била Савез комуниста);
који су ИКАДА у току свог школовања или научног рада били финансирани од стране Сороса (фонд за отворено друштво, отворени универзитет), Рокфелера, Фулбрајтове, Хумболтове, Даадове или сличних стипендија;
који су икада били банкари повезани са Карићем, Јездом, Дафином и сличним егзотичним „банкарским“установама;
који су на било који начин (од чланства у локалним огранцима до финансирања пројеката) били повезани са Трилатералом, Римским клубом, Ист-Вест Бриџом, НАЛЕДОМ и сличнима;
који су икада ТАЈНО били на канабету код Милошевића, Дачића, Тадића, Николића, Вучића, наставити низ;
који су, а посебно под садашњом влашћу јесу, били или јесу чланови управних и надзорних одбора државних и јавних предузећа и институција;
који се у серијама (једне недеље по три – четири различита канала) појављују на тзв. слободним и национално оријентисаним јутјуб каналима;
чија се НИЈЕДНА ИЗЈАВА, ПРОЦЕНА, ПРЕДВИЂАЊЕ дати на тим јутјуб каналима није остварила нити издржала пробу времена;
који су икада и у било којој констелацији били ЗАПОСЛЕНИ ИЛИ ХОНОРАРНО ПЛАЋЕНИ као саветници при страним амбасадама или, још горе, при окупаторским структурама у Републици Српској или на Косову и Метохији;
који се изјашњавају као православни литургијски хришћани, а развели су се од жена да би се поново оженили много млађим;
који се лажно представљају као универзитетски професори иако су у најбољем случају тек докторирали;
који се лажно представљају као доктори медицине;
који се лажно представљају на било који начин;
који су вас ИКАДА СЛАГАЛИ или ИЗРЕКЛИ ЛАЖ у јавном дискурсу.

Вероватно би листа могла бити још дужа али је ово оно у шта сам сигуран да би мене навело да неке ствари радим другачије или барем да другачије (НЕ) ВЕРУЈЕМ. Као што видите, мало ко од оних на националном полу које јавност познаје би уопште могао да се квалификује за листу по мојим мерилима. Слична је ситуација и са ове друге стране, а и они нови са те стране су се, седењем у Скупштини и давањем легитимитета власти или директним везама са либералним западним структурама моћи, такође компромитовали. Зато сам ја био најсклонији (немогућој идеји) да студентску листу чини 250 студената јер је гласање које нам свакако предстоји, пре или касније, гласање за идеју а не за имена.
А на крају у процени ко и како држите се оног из времена ковида: АКО НЕШТО НИЈЕ ЛОГИЧНО НАЈВЕРОВАТНИЈЕ НИЈЕ ИСТИНИТО.

НАША БУДУЋНОСТ ( АКО ЈЕ БУДЕ )

Последњи део питања односи се на то како видим будућност Србије. 

Ако деца успеју, уз нашу помоћ, да промене парадигму и систем која влада последњих  -најмање осамдесет - година Србија има будућност. Али то је најмање вероватна опција јер многима у земљи и скоро никоме ван ње тако нешто није у интересу. Пелцер и дах слободе као јула 2020. у ковиду, кад је народ устао против закључавања, може да се прими, а то никоме ко влада било где не одговара. Њима требају зависни и послушни, а не слободни.

Друга и по мени највероватнија опција је да се мења власт уз, ако да Бог, мање или ( ако баш немамо среће - само козметичке ) промене система (мање корупције, већа транспарентност, веће чување националних интереса). То студенти сами не могу да изборе. Ако се добар део народа не избори то ће се десити тек онда када унутрашњи и спољашњи фактори процене да им је чување ове власти СКУПЉЕ него њихово пуштање низ воду.

Трећа и најгора опција је потпуни неуспех студената и грађана. Без промена Србија ће готово нестати. Ови млади људи ће своју срећу потражити негде другде (где она можда постоји али само на личном, али не на колективном нивоу и зато си увек помало празан шта год да радиш – ово говорим из личног искуства…); плодна земља ће се распродати, рудници и прљаве технологије, уништавање отпада из „пријатељских“ земаља ће све загадити; богати ће бити све богатији а сиромашни ће мотати каблове у пеленама за неколико стотина евра. Србија ће бити дистопијска земља у коју ће, осим у Београд по лак и јефтин провод, долазити само још присилно довођени кинески робијаши и понеки залутали бангладешки возач аутобуса док не побегне даље према Западу.

Опција нове поделе интереса и карата на Балкану уопште није искључена и, после боравка у Македонији, имам одређену слику о томе. Али пошто нисам геополитичар, а уопште немам лепо мишљење о онима који се у све разумеју ( од стављања киселог купуса у кацу, преко састављања фудбалске репрезентације, до одговора на питање кад ће Руси овде послати „буревесника“), ту бих стао и оставио своје процене за приватни разговор са аутором овог интервјуа.

Шта рећи на крају а да звучи позитивно? На сву срећу, Божија је УВЕК последња. Господ ће помоћи ако има коме. Ми да урадимо шта је до нас а Он ће се побринути за остало. За почетак да се ми Срби ИСКРЕНО вратимо Богу.

Нека Господ наш Исус Христос, молитвама Пречисте Матере Своје и свих светих, сачува ову децу и све који су са њима, као и сав српски народ и све које у Србији живе.

УПУТНИЦЕ

 1.https://www.frontiersin.org/journals/epidemiology/articles/10.3389/fepid.2025.1592629/full?utm_source=substack&utm_medium=email
2.https://biomarkerres.biomedcentral.com/articles/10.1186/s40364-025-00831-w?utm_source=substack&utm_medium=email
3. f1000research.com/articles/13-886
4.https://www.science.org/content/article/researchers-turn-mosquitoes-flying-vaccinators
5.https://pmc.ncbi.nlm.nih.gov/articles/PMC7532118/
6. www.nature.com/articles/s41563-024-02115-4
7.https://www.wiley.com/en-us/Blombä%3Bck's+Essential+Guide+to+Blood+Coagulation%3A+A+Practical+Guide+to+Diagnosis+and+Treatment+of+Hemostatic+Disorders%2C+3rd+Edition-p-9781394223138

Извор: Правда/Владимир Димитријевић