Не, ово нису сцене из неког српског филма о насиљу над женама, које се неретко, нажалост, заврши њеним убиством. Ово је српска стварност.
А та реалност је по све нас поражавајућа. Људи стоје и без икакве реакције посматрају нечије убиство, без да се удруже и помогну јој. Јер заједно би имали велике шансе да савладају убицу, оборе га и разоружају. Али то нису урадили јер као да смо као друштво изгубили осећај заједништва и емпатију да некоме ко је у невољи помогнемо. Народ клизи ка стању анабиозе, а до обамрлости га дели само то што је још у стању да стоји и немо посматра туђу патњу, бол и смрт.
Зашто су грађани постали такви? Колико је томе допринело време у којем живе, и у коме су из разноразних разлога, али првенствено политичко-економских, принуђени да се окрену само себи и евентуално својим најближима - деци, да би опстали? Преживљавање а не живљење живота, вероватно има веома велики део у губитку саосећајности и заједништва.
Директно.рс
