Како пише Њујорк тајмс, низ пресретнутих телефонских разговора, порука и интервјуа указује на то да бивши сиријски генерали, данас углавном у Русији и Либану, разматрају оружану побуну и дестабилизацију актуелне власти.
У тој причи, која се више чита као безбедносни досије него као класична политичка анализа, појављују се позната имена. У средишту мреже су двојица бивших генерала под међународним санкцијама: Сухеил ал Хасан, некадашњи командант елитних јединица режима, и Камал ал Хасан, бивши шеф војне обавештајне службе.
Сухеил ал Хасан, познат по надимку „Тигар“, у опозиционим круговима важи за једног од најцењенијих команданата. Према наводима листа, управо он из Москве одбацује идеју политичког повлачења и најотвореније нагиње оружаном отпору.
Од пролећа 2025. године, поруке са његовог телефона, које су део истраге, говоре о стварању тајне војне структуре. Њујорк тајмс наводи да је евидентирано више од 168.000 бораца из алавитске заједнице, при чему је део њих већ опремљен лаким и тешким наоружањем. Такве бројке, саме по себи, не значе аутоматску мобилизацију, али у региону са оваквим искуством сукоба тешко остају без тежине.
Финансијска позадина те мреже води ка Рамију Махлуфу, утицајном бизнисмену и рођаку Башара ал Асада. Из Москве, Махлуф, према наводима америчког листа, покушава да се наметне као политички лидер алавитске заједнице.
Он је, наводно, борцима исплаћивао месечне износе између 200 и 1.000 долара, представљајући се као њихов заштитник. У тој комбинацији капитала и војног искуства, лист види језгро потенцијалне „војске из сенке“ која стрпљиво чека слаб тренутак нове власти.
У приватној комуникацији, Ал Хасан се, како се наводи, обраћа Махлуфу као „врховном команданту“. Са друге стране, Камал ал Хасан бира другачији пут. Његов фокус је више политички и дипломатски, нарочито у иностранству.
Он стоји иза такозване Фондације за развој западне Сирије, регистроване у Бејруту, која је под хуманитарним окриљем покушавала да ангажује америчке лобистичке фирме, са циљем да се обезбеди међународна заштита алавитских области.
Према оцени Њујорк тајмса, управо такви потези брину дипломате више него саме приче о побуни. Разлог је једноставан: отварање питања посебног статуса могло би да гурне земљу ка идеји полуаутономне области унутар Сирије, што би додатно закомпликовало ионако крхку политичку слику.
Истрага помиње и Гајаса Далеа, бившег команданта елитне Четврте дивизије, који је из Либана учествовао у логистичким операцијама и покушајима кријумчарења оружја, укључујући беспилотне летелице и ракете, у сарадњи са проиранским милицијама.
Иран се у том контексту појављује као важан фактор у позадини. Лист наводи да су у Либану обезбеђена склоништа и за бивше сиријске пилоте оптужене за ратне злочине, међу којима је и некадашњи високи официр ваздухопловства Мохамед ал Хасури. У таквом безбедносном вакууму, закључује се, челници бившег режима покушавају да искористе страхове мањина и остатке некадашњих мрежа моћи.
Ипак, слика није једноставна. Истраживање указује да алавитска заједница није јединствена у подршци овим плановима. Унутрашње поделе, али и појачан регионални и међународни надзор, ограничавају домете обнове тих структура.
Између амбиција, новца и сећања на прошле сукобе, остаје питање колико је простора за нову ескалацију и да ли Сирија улази у још једну фазу унутрашње нестабилности или ће се све завршити на нивоу покушаја који никада неће прерасти у нешто више. Одговор, као и много пута раније, зависиће од слабости система и стрпљења оних који чекају са стране.
Нову Правдину војнополитичку емисију “Од Азије до Балкана” у којој се говори о кризи око Тајвана, територијалним претензијама Бугарске према Србији и атентату на руског ренерала у Москви погледајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
