Пише: Жељко Вукашиновић
А шта данас многи раде?
Данас и уназад годинама „идоли“ и самопрозвани спасаоци малог човека, уместо да се баце са моста након што разочарају и своје идеје и идеје људи који су их подржавали, бацају се у загрљај режиму.
Режим наравно није гадљив на такве, напротив, усисава их и даје им заслужено место. То место, пошто је режим сам од себе смеће, није ништа друго него сметлиште. Дозвољава им се да смрде ту и наставе са замајавањем бар оног дела који их није прозрео.
Многи од њих би рекли да морају, да су уцењени, да су променили мишљење или шта год. Какав год да је разлог, нас мале људе то не треба да занима, јер су пред нама били најхрабрији и најпаметнији док су се хранили нашим похвалама. Када се увидело да је овај режим само наставак политике претходног режима и када је свима било јасно да су на патриотској причи дошли као дуго очекивана промена само да би завели реалну већину становништва која је патриотска, народ је остао запањен. Патриоте су биле на ветрометини јер им је српство, медије, химну и заставу одузео Вучић. Проевропске, неолибералне и глобалистичке струје су бар имале своје медије и присвојиле су право да једине оне могу себе представљати као опозицију. Режим је наравно пристао на ту игру, јер ако се режим представља као патриотски онда је супериоран насупрот те проевропске неолибералне струје која је идеална да се означи као издајничка.
Тако смо добили Србију у којој се режимски патриотизам претворио у маску за крађу и манипулације, опозиција у благе критичаре небитних ствари. Обавезно би се и режим и таква опозиција удружили у нападу народа када би се он уједињавао око неке идеје или указивао на издају Косова, затварање за време ковида, уништавање цркве и испуњавање свих услова на штету Срба које би ЕУ тражила од Србије.
На Косову и Метохији Оливер Ивановић бива означен као издајник, режимски медији врте спотове где се он таргетира и дехуманизује, тада ни ЕУ опозиција није указивала на ненормалност тога, док данас сви добро знамо да на сам помен неког небитног новинара прозападне пропаганде на некој Вучићевој тровачици итекако буде тема данима.
Оливер Ивановић је убијен, а након њега Српска листа преузима улогу власти Срба са КиМ и од режима проглашена као једина патриотска опција у јужној покрајини учествује у систематској предаји свих институција. У време “издајника”Оливера Ивановића Албанци нису смели да пређу мост на Ибру.
Још се не зна ко га је убио, а нико то више и не помиње.
У Србији као гљиве ничу патриотски покрети. Срби од вођа тих покрета чују све оно што би желели да чују, режим и опозиција нападају те покрете и за нормалног човека би се сваки од тих покрета учинио као коначно нека нада за патриотски и суверенистички део становништва.
А где су данас ти покрети звучних назива?
Сви су неутрални или против студентског покрета.
Милица Ђурђевић Стаменковски је један од најбољих примера. Странка „Заветници“ чији сам назив је настао од речи „завет“ носи огромну одговорност и ко би нормалан могао помислити да би се неко са таквим стварима шалио. Годинама је обманљивала народ и на крају када је постојала опасност да се створи патриотски блок и угрози режим Александра Вучића одиграла је битну улогу да се тај блок распадне. Добија министарско место и не покушава да објасни својим гласачима и присталицама шта се десило. Двери и Бошко Обрадовић наседају на причу режима о битности српског јединства у измишљеним ситуацијама и учествују у „испијању вина“, а касније наседају на причу „лидера опозиције“ Драгана Ђиласа о битности уједињавања против режима и испадају будале. Ђилас, стари Вучићев везни играч и најпоузданији човек у манипулисању политичком сценом, остаје у политици, а Бошко продаје ћевапе.
Милош Јовановић пристаје да прими сабљу и тиме показује да је битно шта прима а не од кога прима и тако постаје још један у низу патриота који свој образ каљају учествујући у Вучићевој фарси од институција и државе. Разноразни новинари и критичари су са само једним орденом које Вучић дели као бомбоне променили мишљење.
Јелена Зорић прихвата државно одликовање и замислите, новинарка са Н1 сад стоји раме уз раме са Бранком са Информера. То је доказ више да кад треба да се опљуне патриотизам и суверенизам међу њима нема разлике. Међу њима суштински и нема разлике, доказ томе су и амбасадор Шутановац и амбасадорка Јелена Милић. Никакво то чудо није, чудо нас је задесило када смо увиђали да нас „последње наде“ патриотске идеје издају.
Милош Ковић и Чедомир Антић, вечити критичари Вучића и његовог режима, појавом студентског покрета уз који је народ стао, одједном постају неутрални, али против студената.
Не треба се чудити што је брзо пала патриотска маска са Бихаљија и Мише Вацића, али народ је у чуђу остао када се др Јована Стојковић са таквима удружила, па онда некато успела да се опере од њих, али ево сад и она неутрална, гостује код још једног некадашњег критичара режима Саше Боројевића са још једном критичарком режима Валентином Арсић која је такође окићена орденом Александра Вучића. Како је то Јована од антиваксерке и надрилекарке коју су пљували медији одједном постала пожљна на свим медијима, неутрална, али ипак јој се не свиђају студенти.
Како то да од неког на чије хапшење смо сви скочили чујемо сад како треба смирити страсти. Питам се само како то да исти дан њеног хапшења у јавности испод радара пролази хапшење Тамаре Брадић која је, замислите, сад склоњена са свих медија, али је ипак искрено за промене и за студентски покрет.
Како то да једна од огромних нада за нас патриоте др Бранимир Несторовић сад прича о Украјини и Америци, а његов Павић о неким споредним темама као да имамо нормалну државу?!А у исто време Јелена Павловић је избачена из покрета која је једина имала нешто рационално да каже. Да не причамо како су нас све преварили одмах након избора и поделили се по само њима јасној логици.
Имамо и Немању Шаровића који је успео да одвајањем од Шешеља и удруживањем са генералом Делићем привуче симпатије суверениста и патриота. На прву лопту са добрим акцијама привукао је пажњу умерених национално освешћених грађана. Његова десна рука са тадашњих акција је сад у СНС-у, али и то је прошло некако неопажено. Није се, иако је популарност стекао код огромног броја студената, никад изјаснио да их безусловно подржава, већ напротив, покушава да искористи тренутак популарности и позиционира себе лично.
И њему су као и другима битна имена која ће стајати на студентској листи.
Сви побројани не би скочили са моста и приклонули би се идеји Вође радије него да заиста буду искључени и протерани из политике.
Све те наше наде и надице са именима и презименима које смо имали сад су или неутрални или би нам опет одвукли пажњу са једина праве снаге која може да промени ову власт.
Народ жели да верује у искреност студената јер их нападају и режим Александра Вучића и његова про-НАТО и про-ЕУ опозиција, а и наше промашене наде.
Народ осећа да ако студенти нису искрени и не мисле добро Србији, не мисле добро ни себи.
Предходни текст Жељка Вукашиновића “Како је Гринч украо власт” прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
