Британски премијер Стармер је рекао да је став Русије у преговорима „неприхватљив“ и оптужује Москву да одуговлачи са примирјем.
Француски председник Макрон је рекао да је Русија игнорисала захтеве САД, Украјине и Европе за прекид ватре.
Пољски премијер Туск је рекао да је Кремљ одбио да се укључи у дијалог уз учешће Сједињених Држава и да је поставио неприхватљиве услове.
Италијанска премијерка Мелони позвао је на прекид ватре и безбедносне гаранције за Украјину.
Немачки канцелар Мерц окривио је Москву за прекид преговора, али је напоменуо да су разговори произвели „веома мали, али први позитиван сигнал“.
Посебно је интересантно то што су изјаве руске и украјинске делегације након преговора биле конструктивне, умерене и позитивне, отварајући перспективу даљем току преговора, а стране, ни Кијев ни Москва, нису изнеле никакве међусобне оптужбе. Међутим, Европљани итекако јесу.
Чланице ЕУ и НАТО алијансе изгледа да су постепено ипак схватили да су “изгубили”. Додатно их оптерећује “непријатељски” став Трампа према ЕУ и “вредностима” на којима се донедавно темељила ЕУ. Одбачени од Трампа, поражени од Путина.
Сасвим извесно је да су сви свесни да овај пут Русија не сме бити “изиграна” и да то на првом месту Кијев добро зна, док Европљанима то не одговара, јер им планови падају у воду и “испадају из приче”.
Русија не сме бити изневерена, јер уколико би Кијев као 2022. године опет потпао под утицај “шарених лажа” из Брисела и Вашингтона, те опет добру вољу Москве користио само за додатно наоружавање и ревитализацију војске, само би додатно потврдио оправданост руских војних акција и специјалне војне операције у Украјини. Зеленски би изгубио сваки аргумент, а Русија би добила ветар у леђа да са Украјином скрати причу на “најбруталнији начин”.
Срећа за Кијев, па Русија има стратегију у којој жели Украјинцима да поврати свест о заједничком корену са Русима, па од почетка примену борбене силе држи у најхуманијим могућим оквирима. Денацификација као циљ СВО има управо тај смисао, да уништи све што је вештачко наметнуто у односима Украјинаца и Руса, а да везе буду утемељене на истини да је реч о истој историји, истом народу, чак и крвним везама повезаном народу. Изгледа ипак да је Москва, баш у складу са таквим ширим стратешким оквиром, опет дала сигнал Кијеву да је отворена за “гестове добре воље” и да ће у циљу свеопштег мира направити значајне уступке, али то вероватно не на начин да остварење циљева СВО (Специјална Војна Операција) буде непотпуно.
Основна поента порука Кремља које су поновљене често, а то је да темељ преговора буду Истанбулски споразуми из 2022. године јесте латентно указивање на уступак којим је Путин хтео да Кијеву омогући “вин-вин” ситуацију, а то је да ДНР и ЛНР буду аутономне покрајине у оквиру Устава Украјине, што је те 2022. године “ладно” одбио Зеленски и онда државу одвео у године страшних страдања и ратног вртлога. Сада, опет је у истој ситуацији, али је велико питање да ли ће “добра воља” Москве из 2022. године моћи бити поновљена у истом обиму и формату.
Извор: Правда.рс