Правда

Седимо на клупи поред зграде Успенског манастира, разорене ракетама – трагови рата још дуго неће нестати. А из срца – засигурно никада. Отац Теофан се бави историјом манастирске обитељи и селом Никољско. У једном интервјуу отац Зосима је рекао: „Као у стара добра царска времена када се говорило 'служим Отаџбини!' – шта може бити узвишеније од тих речи служење Отаџбини?!“ 

Оцу Теофану је на почетку рата 2014–2015. године било дато да послужи Отаџбини, родном Донбасу и његовим становницима. Од давнина су монаси у Русији били и молитвеници али и верни браниоци Отаџбине. Тројице-Сергијева лавра стоји и данас као величанствен бастион, тврђава; пушкарнице у њеним зидинама сведоче о времену у којем је грађена и улози коју је одиграла у време немира, у „смутно време“. Пересвет и Осљабља, моћни схимници и ратници погинули у Куликовској бици, монаси манастира Превели на Криту који су бранили манастирску обитељ и острво од Османлија у XIX веку и од фашиста у XX веку, постали су за о. Теофана пример служења не само Богу, него и Отаџбини. Како сам каже, када су га после два или три дана мучења, увели у општу заједничку затворску ћелију, његов цимер, московљанин Андреј Соколов, га је питао: „Јеси ли ти свештеник?! Ти си овде заточен због вере?“ Одговор је био: „И због Отаџбине!“ 
Да не погреши у избору пута, свештенику је, по његовим речима, помогло проучавање историје Русије и села Никољско.

– Храм у селу је био у згради – тамо где се сада налази разорена станица полиције, одмах иза Иверског храма. А црква светог Василија, која се сада налази у центру манастирске обитељи, током окупације је коришћена као складиште за жито, све до ослобођења Донбаса у септембру 1943. године. Током Хрушчовљевих прогона цркве покушали су да затворе и ову богомољу, али безуспешно: мештани села то нису дозволили. Узгред, када смо копали гроб за оца Зосиму, по његовом благослову два месеца пре саме његове смрти, нашли смо много крхотина иконостаса Василијевског храма. У двадесетим годинама прошлог века безбожници су уништили иконостас,  „опоганили и опустошили“. 
А отац Зосима ме је замонашио, потом благословио да се бавим архивом манастирске обитељи, фото и видео летописом, историјом, музејом. Познавање сопствене историје, упознавање поклоника и мештана са њом важно је за преношење истине о прошлости. Сергеј Иванович Јадров, такође историчар, преминуо је месец и по дана пре почетка СВО-а, покој му души, саставио је хронологију живота села Васиљевка и Никољско: ова села су основана од стране сељака из Курске и Орловске губерније, пореклом из села истих имена. Зато сам, у раду са младима – а то је било пре почетка СВО – често наилазио на изливе нацизма („москали“ овако, „москали“ онако), па сам им говорио: „Људи, када кажете 'москал', вређате своје претке. То што су вам у двадесетим годинама претходног века украинизовали презимена не мења чињеницу да сте потомци руских сељака.“ – „А како то?“ – „Па тако“ – и почнем да им показујем црквене књиге крштених, венчаних и умрлих, крштенице, пописе, ревизије… – „А ми нисмо ни знали!“ – Е, па сад знате. То је то „украјинство“ – систематско срозавање интелектуалног и образовног нивоа, јер се храни мржњом, глупошћу и неспособношћу за критичко размишљање. Нажалост, лењинистичка насилна украинизација Донбаса за сто година је дала своје плодове.

– Оче Теофане, данас ми сопственим очима видимо плодове нацизма: разрушене цркве, прогоне хришћана, страдање људи, раскол у Цркви, сивило „полу-образовања“...

– Вечни је духовни закон: „За шта  другога осуђујеш, у томе ћеш се и сам наћи“ – и његово остварење и видимо. Украјински нацисти су осуђивали бољшевике због терора 1937. године, али су плодови њихових дела много страшнији. Изгледа као парадокс, али то је истина – само погледајте шта су урадили!
А када су украјински војници питали своје командире, преко радио везе треба ли убити беспомоћне монахе и монахиње, командири су им одговарали: „То су ФСБ-овци у мантијама“. И тако су по нашој браћи и сестрама, „ФСБ-овцима“, пуцали. Зато је обитељ била непрестано рушена од марта 2022. до октобра 2024.

– Закон „За шта  другога осуђујеш, у томе ћеш се и сам наћи“ делује увек и немилосрдно. Али то не значи да морам са умиљењем да гледам на дела Уљанова-Лењина и његових следбеника, и још да оправдавам њихова злодела над руским народом.

– Уљанов-Лењин је страхота. Али он је само плод, логичан и закономеран резултат издаје коју је само руско друштво неговало у себи, па чак и у самој царској породици. Јер управо је због издаје дошло до катастрофе у фебруару 1917. године, када је цар с ужасом морао да каже: „Свуда око нас су издаја, кукавичлук и обмана“. Све остало је било закономерна последица те издаје. После су неки од тих издајника писали мемоаре о томе како су „свргли Цара“, неки су писали нове законе из Тавричког дворца, док се у то време распадала, до тада, победоносна руска армија. Скоропадски је у Кијеву измишљао „украјински језик“ и речи које раније нису постојале. У земљи је владао терор – и пре „црвеног терора“. Недавно су на Зајацком острву код Петрограда пронашли масовну гробницу: жене, деца, животињске кости… по остацима одеће, утврђено је да су без суђења убијани у периоду од фебруара до октобра 1917. године. Да није било издаје и западоманије тадашње „елите“, не би било ни Лењина, ни Бронштајна, ни других – сигуран сам. Они су постали оруђе казне, прочишћења за народ који је изгубио разум. Нека нам Бог да ума и савести да достојно прођемо ову казну и научимо ову лекцију.

- Оче Теофане, били сте у заточеништву СБУ скоро 40 дана, седели сте у ћелији и чекали на смртну казну. Када се ово догодило?

- То је било 2015. године. Ено је моја кућа - близу манастира. Одвели су ме из куће. Припадници СБУ су прво ушли у манастир, ја сам живео изнад библиотеке у згради, а затим су отишли у моју кућу коју сам градио за своју мајку. Узели су све што им је пало под руку – рачунар, телефоне, ставили су ми лисице и одвели ме у затвор у Мариупољу. „На испитивање“, како су рекли.

- То јест, на мучење?

- Да. Пролазио сам кроз ове „процедуре“ тамо 37 дана. Имао сам 37 година – за сваку годину живота - један дан мучења. Трећег априла, баш пошто смо управо одслужили спомен на светог мученика патријарха Гермогена, кога су пољски освајачи убили у затвору. Дођем у кућу да читам – и онда је почео овај „маскенбал“, увртање руку, лисице… А у мојој кући су били експонати за историјски музеј, који је отац Зосима благословио да се оснује у своје време – па, све те експонате су „другови“ или поломили или су их себи узели – сами себи „поклонили“. Колекција је већ била велика, било је много артефаката. Угурали су ме у свој минибус, седео сам позади, а преко пута мене је био војник, са митраљезом упереним у мене. Командант му је рекао: „Ако направи макар и један покрет, пуцај.“ Тако сам под претњом пушчаних цеви стигао до Благодатног, где су ме пребацили у велики аутобус и одвезли у Мариупољ.
Прва три дана у мучилишту су била најстрашнија. Мислио сам да је за мене већ дошао крај. Вежбали су на мени мучење водом. Под надзором израелских специјалаца, који су још од 2014. године показали својим украјинским нацистичким колегама како се правилно спроводе тортуре водом. Вода улази у плућа, а ваздух у једњак – ужасан, дивљи бол у стомаку, ужас, једноставно ужас. Вода у плућима - увијаш се као да имаш тетанус (о томе сам само слушао) - извијаш леђа да би ослободио плућа - вода ти излази кроз нос, враћа се - гушиш се, грцаш - и све то прате дивљи, гнусни коментари, питања и коментари потпуковника СБУ (терористичке организације). Био је тренутак када су хтели да ми избију зубе дршком пиштоља, већ су ми је били прислонили на зубе, али је неко наредио: „Нема потребе.“
Највише сам се плашио да ћу издати људе који су ми помагали. Уз Божју помоћ, нисам никога издао – а без Божије помоћи сигурно не бих успео сам. Отац Зосима ми је говорио: „Мучиће те, дете, али и то мораш да поднесеш и претрпиш. Немој ни помишљати да се ослањаш на сопствену снагу. Замоли Бога за помоћ и све ћеш превазићи. Али ако се ослањаш на сопствену снагу, постаћеш Јуда издајник.“ И док смо се возили до Мариупоља, стално сам се молио: „Господе, не знам шта ће се даље десити – поверавам се Теби! Помози ми да никога не издам, само ме не испуштај из Твојих руку!“ И заиста, имао сам осећај да ме је Бог узео у своје наручје и заштитио од свега. 
У опште узев, мање-више сам некако преживео ту тортуру. Онда сам седео у привременом притворском центру, а поред мене су, у ћелију, поставили „садницу“: затвореника који је покушавао да од мене добије информације које су биле потребне истражитељима – покушавао је да стекне моје поверење, говорио ми је свакакве глупости, да ми уђе у душу, да нешто сазна. Онда сам седео са криминалцима - било је туча ножевима, пушили су траву, и дрогирали се. Испод мог кревета је био „бурбулатор“: то је справа за пушење канабиса.

- Заиста је тачно: „Блажен је човек који не ходи на веће безбожника“ (Пс. 1:1).

- А то је овде савет који је сам дошао на место. То је заиста диван осећај, уверавам вас. Шта ме је спасило: читао сам акатист Светом Николају сваки дан – братија мог манастира ми је послала молитвеник. Такође су ми слали просфору, нека их Христос спасе, али ја нисам могао толико да једем. Онда су ме пребацили у притворски центар, па у СБУ у Харкову, а 7. априла, на Благовести, одвели су ме на размену, а 8. априла сам већ био код куће. Када сам кренуо према нашима, нациста ме је ударио по леђима и рекао: „Па, само напред!“ Наши људи на пункту за размену код Мајорска дочекали су нас мирно, пословно и љубазно – брзо су нас одвезли до срушеног моста код Горловке, где нас је чекао аутомобил дописника ОРТ ТВ канала Јевгенија Љамина, и одмах су ме интервјуисали на путу кући у Доњецк.

- Како се борити против злобе и злопамћења, оче Теофане? То мучи душу чак и због много мање страшних искустава, од оних, која су вас задесила. Како одржати мир у срцу, а да освета и злоба не буду циљ живота?

- Имам своје мало искуство. Пуковник СБУ који ме је мучио, Саша Хараберјуш, мој исписник, друг из разреда моје сестре, убио је на моје очи човека, када су ме вратили у СБУ да сниме моје „признање“. Физички веома јак, узимао је и подизао жртву и бацао га свом снагом на бетонски под. Обмотао га је селотејп траком и бацао – то је била његова вежба. И тако га је трескао о бетон, десетине пута. На џаку који је био на мојој глави била је мала рупа. Гледам - момку је лице плаво-смеђе, а већ се чују последњи уздаси умирућег човека. Већ је само издисао – његова душа је већ излазила из тела. А онда му неко каже: „Друже (друже!) пуковниче, завршите: треба да снимимо видео.“ И чујем како некуд вуку тело по поду. Рекли су ми да скинем џак са главе - видео сам широку тамну траку крви на поду, мрље, капљице крви... Долази стара жена са крпом и кантом, све то чисти, риба, спира - уобичајени посао обичне чистачице у подруму СБУ.

- Ово је потпуно исто као оно што се може прочитати у Буњиновим „Проклетим данима“, Шмељовљевом „Сунцу мртвих“ или другим књигама о црвеном терору!

- Иако су изгледа мрзели бољшевике, потпуно су усвојили њихове методе. „За шта  другога осуђујеш, у томе ћеш се и сам наћи“: постали су исти. Смејали су се када су ме мучили: „Шта, мислиш да ћеш бити мученик? Нећеш бити мученик! Схватам да је све готово – умирем, а једина мисао ми је била: „Господе, опрости им, не знају шта раде.“

- Нисам нимало сигуран да бих имао довољно снаге за тако нешто.

- Која је сврха умирања и смрти са клетвом на уснама? Не, не желим да умрем тако. Зато сам одлучио: боље је опростити, колико год тешко то било. Дакле, о овом Хараберјушу. Морам рећи да му дуго нисам могао да опростим, колико год да сам се трудио. Затим, након што сам пуштен из заточеништва, дуго сам служио близу Москве, а 2017. године сам отишао на исповест пред Велики пост. И помислио сам: „Можда је већ доста било, можда је време да му опростим?“ А он је тада живео свој живот мирно (па, не баш потпуно мирно). Уопштено, мислим се ја док путујем у возу: „Господе, опрости му. И ја опраштам. „Освета је твоја - ти ћеш вратити заслужено.“ И то је то, смирио сам се, опростио сам му од срца. Недељу дана касније, овај Хараберјуш седа у ауто и ауто експлодира.

- Али нема ликовања?

- Апсолутно не. Чак ми га је помало и жао: чини ми се да има двоје деце. Жао ми је његове деце, са таквим оцем. И његових родитеља - са таквим сином. Иначе, његови родитељи живе у Доњецку. Како се осећају знајући да су им отац и син такво чудовиште - на крају крајева, он није само једног човека мучио до смрти. А онда ће људи попут њега понављати за немачким нацистима: „Само смо поступали по наређењу – нисмо криви.“ Касније сам разговарао са особом која га је добро познавала, рекао ми је да када би довозили наше затворенике, Хараберјуш би узимао стерилни хируршки инструмент и ишао да их мучи, чак и када би имао слободан дан. Његов деда је био познати хирург из Доњецка и он је мучио људе дединим хируршким инструментима: закључавао се у своју канцеларију и радио људима шта год је хтео. Кажу да су крици и вапаји били застрашујући - сви би напуштали тај део зграде док је овај џелат оргијао и  спроводио своје „процедуре“.
Постоји нека врста духовног егоизма у опраштању, ако се то тако може назвати: поштујући „технику духовне безбедности“, не дозвољаваш да те огорченост и освета отрују и убију твоју душу.
Супротан пример је, о немогућности опроштаја. Један мој пријатељ ми је причао: звао га је кум и позвао га да се виде, да попију пиће и попричају. Кренуо је према куму а онда је почело гранатирање. Схвати о чему се ради: и претрчава према кући свог кума између граната. Одједном угледа рањеног украјинског војника како лежи у локви крви. И прва помисао, каже он, била му је да помогне човеку. „Појурио сам према њему и почео да вадим завој да га превијем“. А рањени војник му каже: „Додај ми тај митраљез!“ - „Шта ће ти  митраљез? Ти си на самрти!“ - „Хоћу да те убијем, да бар још једног руса поведем са собом у смрт.“ Овај га је погледао и рекао: „О, па јел тако? У реду онда, нећу да ти сметам“ – расклопио је митраљез, бацио све то и отишао даље својим путем, код кума да пије вотку. Враћа се туда касно увече и види да се онај украјинац већ охладило. Па шта им је у главама, у срцима?! Ето тај украјинац умире, а жели да убије бар још некога, и то не војника, већ барем само Руса! И то онога који, покушава да му спасе живот.

- Шта је, по вашем мишљењу, разлог за такво помрачење ума?

- Мислим да се овде, између осталог, пројављују плодови Лењинове политике такозване „коренизације“ и поделе Русије по националном, а не по регионалном принципу, како су му други предлагали. Он и његови сарадници су то семе зла посејали, а то семе је никло скоро сто година касније. Вештачка подела територије бившег Руског царства, према Лењиновим обрасцима, довела је управо до овога што сада имамо.

- Како можемо превазићи ужас који данас доживљавамо?

- Чини ми се да је потребан свеобухватан приступ како би се ситуација исправила. На пример, пошто Украјина толико верује телевизији и другим медијима, онда би конструктивне, позитивне, креативне информације требало да буду емитоване кроз те медије. По мом мишљењу, и реформа образовања је неопходна, и то не само у Украјини, већ и овде код нас! Почевши од Ерисманових школских клупа и поштовања свих ергономских правила, завршавајући са здраворазумским, промишљеним, испуњеним, приступачним, квалитетним и истински патриотским наставним планом и програмом за све школске предмете.

- Неко ће повикати: „Цензура!“

- Цензура и мора постојати. Друштво без цензуре је нецензурисано крдо. Зар нам псовачина не иритира и уши и душу? Најстрожа забрана вулгарних „такозваних хумориста“ јер оно о чему се они „такозвано шале“ уопште није смешно: морају схватити да су шале „ниже појаса“ испод нивоа развоја и да нас срозавају до шизофреног неандерталца. Вулгаризација мајчинства, исмевање очева, нашег сопственог људског достојанства – то је данас наше окружење. Желим нашој Отаџбини да се ослободи свих тих гадости и молим се за то. На територијама које преостану од „независне“ Украјине, препоручио бих такве лидере који би допринели квалитетном образовању становништва – који би преносили истину, потврђујући је документима, о Русији и Русима, о томе шта обожавани Запад заправо постиже на украјинским територијама, каква је разлика у ставу руског народа и западних „добронамерника“ према Украјинцима, ако то до сада већ и сами нису разумели. Све ово захтева време и поштен рад, наравно. Али то је, верујем, могуће уз добру вољу. У супротном, ова буквално „зомбификација“ се не може победити.

- Да ли је она заиста толико јака?

- Застрашујућа је моћ пропаганде. Може се и мора она превазићи, али не уз помоћ јефтиних парола и слогана, већ истински упорним, сталним и искреним радом. Који је, иначе, толико обесмишљен данашњом пропагандом. 
И ми, монаси, треба да обратимо највећу могућу пажњу на себе саме, уверен сам у то: приликом обнове манастира, морамо се пре свега бринути о молитви, а не о спољашњем сјају и лепоти зграда и грађевина. У супротном, испоставиће се да су ти манастири нека врста декорације и украса, можда скупи и шљаштећи, а не место молитве и покајања. Боље је имати сиромашан манастир где се врши молитва него неки, извините, тржни или туристички центар са шљокицама, „иконицама“, „бројаничицама“, „свећицама“, „анђелчићима“, „белешкицама“ и другим речима у деминутиву. Потребна нам је молитвена тишина – а колико се само често панично плашимо од те тишине, и бежимо од ње! Заиста се надам да ће нам се тишина вратити. Ако Бог да. Отац Зосима је рекао: „Пре свега, драги моји, Бог нас неће питати: какву смо цркву саградили, какве смо крстове подигли, златне или сребрне, каква ће звона тамо звонити... А о чему ће нас Бог питати на суду? О нашим делима, о нашем прошлом животу. Ваша дела ће вам донети или славу или срамоту. О томе ће нас Бог питати: јесте ли нахранили гладне, јесте ли примили сиромашне или странце, јесте ли посетили некога у затвору, јесте ли примили сироче - о томе ће нас Господ питати на суду - о добрим делима.“

Извор: Правда/Са јеромонахом Теофаном (Кратировим) разговарао Петар Давидова