Хуан Мартин Рутинели већ 15 година ради на аргентинском броду и тренутно је старији механичар. Атлантски океан, источна обала Јужне и Северне Америке су њему добро позната места. Посао је тежак, али је и плата пристојна. Режим рада је сасвим задовољавајући: три месеца на броду и исто толико времена на одмору. Многи су, међутим, збуњени: уместо да се „одмара као морнар“ негде на острвима са палмама и другим „баунти“ уживањима, Хуан купује карту и лети на други крај планете, у Русију. „У моју вољену Русију“, појашњава он.
Током протекле три године, главна сврха и циљ његових путовања није био туризам, већ волонтерски рад на разним местима у Донбасу: центри за помоћ избеглицама; реновирање кућа; изградња; болнице; испорука социјалне помоћи... Срели смо се и разговарали, у Свето-Успенском Васиљевском Никољском манастиру, који је недалеко од Угљедара. Манастир се опоравља после скоро три године боравка на првој линији фронта: сво то време људи су овде гинули; Константно гранатирање уништило је многе зграде, ниједна није остала неоштећена. Стога је неопходна помоћ у обнови манастира. А међу многим људима који желе да пруже такву помоћ је и аргентински морнар Хуан Мартин Рутинели. Заједно са Михаилом, пријатељем из Таганрога, раде на рестаурацији Свето-Николајевског женског манастира.
- Ово ми је први пут да посећујем Успенски манастир. Иако већ трећу годину заредом долазим у Донбас. Готово од почетка СВО долазим у ове крајеве из Аргентине.
- Шта доводи аргентинског морнара, човека са другог краја света, у ове крајеве?
- Немам руске корене, немам руске претке. Али од детињства сам имао интересовање које је прерасло у поштовање, уважавање, а затим и у љубав према Русији. Почело је када сам имао 12 година – гледао сам ТВ серију о Другом светском рату. Серија, мора се рећи, била је врло квалитетна и откривала значај Русије, њену улогу у победи над фашизмом. Сећам се да сам био запањен како су Руси могли буквално сами да пруже отпор, а затим и да победе тако јаког непријатеља, иако држава, будући у потпуној изолацији, није имала никакве шансе за победу; без Божје помоћи ово је немогуће. Ово запрепашћење ме је подстакло да наставим да проучавам Русију, њену културу, историју, књижевност и Православље.
Моји најбољи пријатељи у Поморској академији у Аргентини сви су били Руси, или су се или одавно доселили или су били потомци емиграната. Пре седам година сам први пут дошао у Русију – као туриста, желео сам да видим својим очима, да осетим свим својим бићем земљу о којој сам чуо и слушао, читао, размишљао, у коју сам се заљубио „на даљину“, уопште говорећи једном речју. И испоставило се да ме је оно што сам видео на лицу места натерало да признам, да осетим свим срцем: ево ово је моје место у свету. И заљубљеност коју сам већ имао претворила се у праву, истинску љубав. Стога не изненађује што сваки одмор, а ти одмори за професионалног морнара нису мали, два и по месеца, проводим у Русији, у Донбасу. Мислим да је ово добар ритам и режим: два до три месеца на броду – два до три месеца у Русији. У почетку сам по десет месеци проводио на броду, али сам онда прилагодио свој распоред. И постепено се туризам претворио у путовања, па чак и у ходочашћа: да, видео сам земљу, дивио се добрим променама, запањујућој лепоти природе, људима, али онда је избио рат. А где бих друго могао бити ако не на оним местима где бих могао помоћи Русима? Ако кажем да волим Русију, онда саме речи неће бити довољне: морам да докажем и покажем своју љубав делима, то је логично.
Оно што се овде сада дешава мења цео свет. Моја прва реакција је била шок, као и код многих других, чини ми се. Затим смо се моји пријатељи и ја умирили, смирили, размислили о свему и дошли до закључка да је, нажалост, све управо у том правцу ишло: Русија и Руси превише сметају Западу. И током првог следећег свог одмора сам пожурио овамо у Донбас да помогнем на било који начин. Нисам баш ни размишљао много о томе – само сам кренуо и то је то.
- У чему се састоји ваша помоћ? Може се помоћи и делима, и речима, и добрим и љубазним разговорима, прикупљањем средстава и молитвом.
- Мислим да сам успео да спојим све ове начине и методе. Наравно, молио сам се и настављам да се молим за Русију, а затим сам контактирао волонтерске организације у Ростовској области и предложио сарадњу. Признајем да сам се у почетку јако плашио да ће ми љубазно одговорити: „Хвала вам на жељи да помогнете, али пошто сте странац, можете имати потешкоћа“ или нешто слично у том стилу. Али момци су одговорили врло, знате, „руски“, кратко, јасно и прецизно: „У реду. Чекамо вас. Дођите.“ Спаковао сам ствари и дошао. И нисам ни на секунду пожалио због тога за све ове године.
Посао се састојао, између осталог, у обезбеђивању избеглицама свега што им је потребно, испоручивању и достављању хуманитарне помоћи на разна места, лекова, хране, одеће, радио сам и као медицински брат кад је било потребно, помоћ се понекад састојала чак и у обичном разговору. Морам рећи да су такви разговори важнији него што се на први поглед чини: отворени, пријатељски разговори су људима веома важни. Понекад ти разговори доводе до суза.
- Какви су ваши утисци о људима са којима радите? Какви људи живе у Донбасу из угла гледања једног Аргентинца?
- Прво, што сам приметио, то су заиста отворени и пријатељски расположени људи, без обзира на године. Са добрим смислом за хумор, упркос тешким временима. Плашио сам се да ће ме погледати попреко - ипак сам ја странац. Али испоставило се обрнуто: „О, Аргентина – Јамајка: пет – нула! Ајде улази пријатељу!“ Друго, људи су много причали о томе шта су морали да преживе и издрже током рата, и те приче, по мом мишљењу, достојне су књига, филмова и програма, како би цео свет знао шта се заиста овде дешава, а не шта кажу западни медији. Или јужноамерички медији, узгред буди речено, такође. И један од мојих задатака сваки пут након повратка кући у Аргентину јесте да испричам приче о ономе што сам овде видео својим очима, чуо својим ушима, односно да донекле пренесем та сазнања.
За обичног, просечног становника Јужне Америке, Русија је, упркос свим достигнућима и напретку медија и комуникација, веома далеко. Међународне вести не занимају људе, и многи не виде међусобну повезаност историјских и геополитичких процеса у Русији који неизбежно утичу и утицаће на живот у Латинској Америци, и широм света. Верујем, и видим, да све што се дешава у свету зависи од тога шта се и како дешава управо овде у Русији, колико год се неко трудио да се то не примети.
Ако се погледа пажљивије реакција мојих земљака на вести из Русије, приметио сам следеће: они који читају, размишљају, сумњају, или су неутрални (што не значи и равнодушни), или у потпуности подржавају Русију. А они који упијају пропаганду (а она постоји и веома је агресивна) имају негативан став према Русији. Али најчешће подржавају.
Пријатељи ме питају како се носим са таим селидбама и стресом. Па како се носим? – Без проблема се носим. Љубав према Русији је озбиљна ствар.
- Често чујемо да је, наводно, „све ово руска пропаганда, која категорично тврди да у Украјини постоји нацизам“. Много комуницирате са избеглицама. Према вашим запажањима, да ли је све ово „руска пропаганда“ или нацизам заиста и даље постоји у Украјини?
- Све је јасно, све се јасно види: судећи по ономе што ми избеглице говоре, нацизам и фашизам постоје у Украјини. И то постоји не само у свакодневном животу, већ и у државној политици.
- Оно што види човек који је престао да буде туриста и озбиљно се упустио у реални, свакодневни живот земље и њених људи, веома се разликује од његових почетних представа. Како се ваш став према Русији променио за протекле три године?
- Могу са сигурношћу рећи да се љубав само повећала, ојачала, постала свеснија или тако некако.
- Упркос томе што је рат одвратна ствар, и у ситуацији сте да свашта видите и гледате?
- Апсолутно. Неко ми је недавно рекао: „Када говориш о Русима, увек кажеш 'ми', а не 'они'.“ Зашто је то тако? А ја одговарам: „Чини се да тако и јесте, а зато што не видим никакву разлику између себе и Руса.“ Што се тиче рата: као што сам видео, никоме овај рат није мање потребан него Русима. Руси нити желе овај рат нити су га икада желели. И они, верујте ми на часну реч, имају чиме да се баве и мимо рата. Они желе да раде и да граде јер су по природи градитељи и ствараоци а не рушитељи – шта ће њима рат!
Стигао сам у Москву у септембру 2022. године, а неколико дана касније почела је мобилизација. Путујем тада, возом за Таганрог и успут видим возове са мобилисаним војницима – потпуно су исти као и њихови дедови - пре три генерације! И гледао сам те момке више не очима радозналог гледаоца ратне серије, већ очима једног од својих, ако смем тако да кажем. Оног човека коме ви нисте странци и који вама није странац, већ који брине и моли се за вас.
- Зашто сте овог пута дошли да радите у православном манастиру? Постављате прозоре, ојачавате зидове – католик у православном манастиру!
- Пре свега, сви смо ми хришћани, па зашто не бих могао да помогнем православнима, а? Друго, занима ме православље – а где ћу га боље упознати него у манастиру који је скоро три године био на самој линији фронта, где су монаси и монахиње све време живели у подруму, неки од њих су погинули, цео манастир је уништен? Треће, захвални су нам на помоћи коју им пружамо – био би грех злоупотребити ову захвалност.
- Где сте научили тако добро руски језик?
- Почео сам да га учим пре око 20 година (захваљујући руским класицима), затим сам имао праксу у Војно- поморској академији са пријатељима; затим на броду где има много морнара који говоре руски; после – активна пракса овде, у Донбасу. И да не желиш научио би – а ја желим да научим! И уопште, треба да знате да имате много више пријатеља у свету него што мислите.
Извор: Правда/Интервју водио Петр Давидов
