Студенти у Србији односно већи део њих блокирао је све универзитете пуних годину дана, тражећи од владајућег режима да распише изборе.
То се још увек није догодило, али, како кажу, не значи да неће, као ни то што још увек нико није одговарао за 16 настрадалих у паду надстрешнице Железничке станице у Новом Саду.
Разговарали смо са студентима каква су њихова предвиђања за 2026. годину, као и да ли имају неки план.
Студент Факултета организационих наука у Београду Матија Сабо Војнић каже за наш портал да у нову 2026. годину улазе свесни да наставак борбе неће бити лак, али и одлучни да не стану.
„Иза нас је дуга година која је пролетела као трептај. Година у којој смо рекли ‘не’ неправди, година у којој смо се опредили да не желимо више да прихватамо систем који нас је деценијама уништавао. Успели смо, попут савременог Прометеја, да уграбимо бакљу слободе и поделимо је са грађанима. Заједно смо делили и сузе и смех, и победе и поразе. Делили смо умор, неизвесност и наду, чак и затворске ћелије. Осетили смо како је то заспати у сред зиме под ведрим небом, али и пробудити се са свешћу да ниси сам и да борба има смисла. Студентским шетњама смо освестили и осветлили свако место у Србији. Наша борба није била затворена у факултетским зградама, већ се излила на улице, тргове и путеве широм земље“, каже Матија, присећајући се кроз шта су студенти све прошли.
Матија наглашава да су студенти показали да универзитет није зграда, нити административна јединица, већ „жива заједница људи“.
„Заједница која стоји чврсто и онда када власт покушава да је уздрма притисцима, претњама и репресијом, јер је мисија универзитета вечна – да мисли, да критикује, да образује и да брани слободу. Током године коју остављамо за нама, видели смо и лице и наличје зла. Видели смо ко је кукАВица и како истовремено успева да се пита за све, а да не буде одговоран ни за шта. Видели смо колико ниско власт може да оде да би се одржала, колико далеко може да се удаљи од сопствених грађана и колико брутално може да реагује на миран, достојанствен отпор. Осетили смо колико боле пендреци, сузавци, хапшења, информативни разговори, али смо још јаче осетили шта значи не повући се, не погнути главу и не одрећи се својих уверења. Показали смо да имамо кичму“.
„Не одустајемо од својих циљева“
Наглашава да неће одустати од својих циљева, без обзира на притиске, претње или покушаје обесхрабривања.
Нећемо се вратити уназад, јер знамо колико је коштао сваки корак напред. Оно што смо започели, завршићемо заједно. Заједно ћемо се изборити за изборе. Решавамо следећи највећи задатак: да све оно што је изграђено на улицама и факултетима, преточимо и у изборну победу. Та победа неће бити сама себи циљ, већ средство да се борба за правду, слободу и одговорност коначно пресели у институције и тамо добије свој пун смисао. Желим да сви они који су одговорни за све лоше што се десило у последњих 13 година одговарају, без изузетака. Желим да живим у уређеном и здравом систему, који смо својом борбом показали да заслужујемо. Желим да породице жртава пада надстрешнице, као и све породице жртава овог система, коначно дочекају правду. Та правда је дуг целог друштва. Без ње нема затварања рана и нема будућности. Ми смо спремни. Спремни да истрајемо, да бранимо оно што смо освојили и да се боримо за оно што нам припада. Спремни, јер нас ова година није сломила, већ научила како да победимо и стојимо усправно“, наводи наш млди саговорник који је на својој кожи осетио снагу владајућег режима, јер је више пута био позиван у полицију без икаквог оправданог разлога.
Његов колега из Новог Сада Алекса Савић са Факултета техничких наука каже за Нова.рс да 2026. годину види као годину расплета и победе, годину у којој се све оно што су започели претходне године коначно сабира и добија јасан правац.
„Улазимо у годину у којој нас чекају избори и нема дилеме да ће управо они бити централна тачка политичке и друштвене борбе. Све ће бити усмерено ка томе, енергија, организација, солидарност и притисак одоздо. Очекујем да студенти и даље остану један од кључних покретача промена. Већ смо показали да умемо да се организујемо, да доносимо одлуке заједнички и да не пристајемо на наметнуте оквире“, наводи он.
Додаје да је изгласавање оснивања студентске организације на факултету огроман корак и доказ да више не чекају да их неко представља.
„То је показатељ да преузимамо одговорност. Следећи корак је јасан, а то је чишћење студентског парламента и враћање тог простора студентима, а не партијским испоставама и личним интересима. 2026. неће бити лака година, али ће бити наша. Очекујем још јаче повезивање студената, радника, средњошколаца и свих који осећају да је ово тренутак у којем се одлучује будућност. Ово је година у којој престајемо да се бранимо и почињемо да побеђујемо. Година у којој страх мења страну, а нада постаје политичка снага. Ако смо до сада учили како да се боримо, 2026. је година у којој ту борбу приводимо крају“, истиче Алекса.
Вукашин Ђиновић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду наводи да студенти и даље траже изборе и да од тога неће одустати.
„И даље тражимо изборе и настављамо да се спремамо за локалне и за ванредне парламентарне. Очекују нас избори у Пули, а припрема за парламентарне је један од главних циљева у 2026. години. Такође, очекујемо да у 2026. коначно дочекамо ослобођење Србије, прво на општинама, на мањем нивоу, а онда и на државном“, каже Вукашин.
Некима су очекивања ниска
Хелена Стругар, студенткиња Правног факултета у Београду којој је забрањен улазак у Србију, иако нема правих разлога за то осим што, како је навела, учествује у студентским блокадама, признаје да су јој очекивања за ову годину ниска.
„Тешко је говорити о 2026. години без контекста онога што нам се тренутно дешава. Као студенткиња, мој план за 2026. годину је да наставим школовање и да истрајем у борби против огромне неправде која ми се десила. Очекивања су, искрено, ниска. Не зато што немам амбиције, већ зато што систем из године у годину показује да одговорност не постоји. Оно што се пре неколико дана десило у Новом Саду, где су ослобођени људи за које је јавност очекивала макар политичку или моралну одговорност због погибије људи, додатно урушава поверење младих у институције. Такве одлуке шаљу јасну поруку да правда није једнака за све и да грешке са озбиљним последицама често остају без икакве одговорности за оне на врху“, сматра ова студенткиња.
Додаје да очекује да јој буде укинута забрана уласка у земљу, јер ниједан закон нити прекршај није направила који би такву санкцију оправдао.
„Овакве мере само додатно показују колико се правила примењују произвољно, а не у складу са правом и чињеницама. Ако већ не можемо брзо да мењамо систем, онда очекујем бар да институције почну да функционишу онако како би требало – у интересу грађана, а не појединаца. Жао ми је што ова моја прича данас звучи готово утопијски, иако је у суштини врло реална и остварљива“.
Каже и да је тренутна ситуација таква да оно што би требало да буде нормално – звучи као нешто нереално.
„Управо зато пружам пуну подршку студентима и грађанима који се боре против ове неправде, против заробљених институција и умрежених појединаца који имају моћ да злоупотребљавају свој положај, крше закон и примењују га селективно“, наводи Хелена.
Студенткиња Електротехничког факултета у Београду Ања Деспотовић каже да на 2026. годину гледа као на годину у којој ће почети јасније да се виде ефекти труда који су студенти и грађани у години која је за нама улагали кроз неке гласне, али посебно кроз многе тихе борбе.
„Ако је претходна година била година солидарности и подршке, ова ће, природно, бити година заједничког ангажмана. Ако смо прошле године разбили страх и подигли морал, онда је у новој години време да ту стечену храброст и веру претворимо у конкретно деловање. Децентрализована акција коју смо спровели 28. децембра је значајан корак ка томе. Не треба заборавити да од почетка свега овога студенти теже промени система, а да су избори и изборна победа неопходан корак ка томе, ни више ни мање од тога. Зато мислим да је важно да сви, студенти и грађани, реално сагледамо ситуацију и чиме располажемо, а самим тим и да разумемо редослед потребних радњи и ускладимо амбиције у датом тренутку“, каже она за Нова.рс.
Додаје да треба имати на уму да је сваки и свачији допринос значајан, али и да може да буде већи.
„Већ смо постизали ‘немогуће’, тако да нема разлога да не наставимо деловање чак и тамо где се чини да нема сврхе, све док је оно правовремено, а лествица постављена на праву висину. Чека нас много посла и разговора, а посебно на локалу и у сопственом окружењу. Пред нама је година фокуса“, поручује она.
Нова.рс
