ШТА СЕ ЗАИСТА ДЕШАВА?

Западни образовни систем, наводно утемељен у европским традицијама, људи доживљавају као систем који стимулише критичко размишљање, креативност и научни прогрес. И заиста  – много врхунских открића савременог доба долазе из западног образовног система. Али да ли се цео систем може оценити само по резултатима или је важан и пут до таквог прогреса? Модернизација западног система довела је до тога да је садашњи модеран образовни систем непрепрознатљив и неупоредив са ситемом од само пре двадест година. Овај нагли прогрес променио је срце универзитета и претворио трврђаве знања у успешан и безкурпулозан бизнис модел који доноси милијарде долара држави или власницима приватних универзитета. На позив профeсора Владимира Димитријевића, ја ћу овде покушати да потпуно искрено представим тај систем у коме функционишем већ преко 20 година и коме сам прошла пут од студeнта до докторанта, од предавача до професора интерационалне репутације.  

ПУТ ДО ПРОФЕСУРЕ 

Пут до професуре и озбиљне академске каријере почиње од доктората. Успех тог подухвата, по мом мишљењу, зависи више од ментора него од студeнта. Нажалост, факултетски образовани млади људи углавном не знају како ова машина ради и како лако прегази оне који у њу уђу неинформисани и наивни. Докторанти су у западној академској средини најјефтинија радна снага. За индустријског партнера који жели да потврди да ли је њихов производ, рецимо нови лек, ефикасан, платити неког ко је завршио факултет да ради пројекат у њиховој лабораторији кошта барем три пута више од трошка бедне постдипломске школарине. Логично је дати школарину и учинити да се сав посао обави на факултету: нема потребе плаћати своје лабораторије и скупу опрему, остаје само трошак за хемикалије које се при раду користе. 

У Аусталији постдипломске школарине не плаћају порез на приход. Уместо да плаћате скупе лаборанте, или још скупље научнике са свежим докторатима, где порез скоро дуплира трошак платe коју даје индустрија, употребите неки универзитет и његове докторанте: за мање новца него што бисте платили децу из средње школе који раде за трећину минималца можете добити високо мотивисане младе људе, гладне науке, спремне да раде дању и ноћу у жељи да се докажу и створе каријеру. Лаборант који је завршио факултет природних наука заштићен је и ради стриктно од 9 до 5, а онај који ради докторат скоро да и не иде кући. Тако је ова екплоатација озваничена и млади људи добровољно улазе у лавиринт да се прекале и припреме за бруталан пут кроз западну академску средину.

ПРИЧА О МЕНТОРУ

Током овог процеса, они могу да допaдну ментору који је посвећен студентима и њиховој каријери, али могу и да се нађу код себичних научника који мељу све пред собом. Способан и посвећен ментор води своје студенте за руку и улаже целог себе у њихов успех. Неспособан, неправедан или себичан ментор уништиће све њихове наде да би остварио личну корист. Зато подаци из Амeрике и Канаде показују да само око 57% оних који упишу докторат успеју да га заврше у року од десет година1, уместо за три године колико докторат треба да траје и колико траје школарина. Али, они који га заврше углавном имају успешну каријеру. С друге стране, веома мали број младих доктора наука успева да дође до професуре, велики број њих налази посао у индустрији или држвним службама где је плата гарантована, а посао је трајан. 

ДВА ПУТА ЗА ДОКТОРАНТЕ

У Аустралији млади докторанти који са свежим докторатом и великим плановима улазе у академску каријеру почињу ту исту каријеру на једну од две екстремно различите путање. Прва путања не води у професуру. То је пут предавача. Њима се даје много предмета које ће да предају, ако је могуће до пензије. Они полазе од најниже плате за свој ниво образовања као предавач нивоа А (Lecturer Level A). Систем унапређења је намештен тако да је за унапређење и повишицу неопходно донети новац за научне пројекте пријављујући се за државне или индустријске тендере а да би се они одрадили потребно је радити на њима потпуно посвећено. 

Предавачи немају скоро никаве шансе да се попну по лествици строго контролисаног унапређења. Табеле са минималним индикаторима продуктивности које се користе за унапређење пуне су бројева за минимум научних радова, донетог новца и многих осталих критерујума које предавачи не могу да испуне. Они тако остају на позицијама предавача ниво А, или Б, а у најбољем случају биће унапређени на ниво Ц (Senior Lecturer, Level C = старији предавач ниво Ц) и неће се претерано бавити научним радовима јер за то немају времена због стотина студената којима предају током 2-3 семестра. На плећима предавача стоји цела факултетска машинерија. Главни приход универзитета је упис студената, и те хиљаде уписних студната не плаћају за научне радове него за предавања, колоквијуме и испите. Зато је импратив да предавачи остану “јефтини” и да им се та опција покаже као добра и много боља од оне друге варијанте. Ретки међу њима дођу до професуре, али и то углавном не кроз научна дела него кроз пењање уз менаџерске лествице. Али кроз све ове мрачне опције постоји и за њих трачак наде – само они добијају трајно радно место и гарантоване плате. 

ПУТ КРОЗ ИСТРАЖИВАЊА

Други пут за осoбу са свежим докторатом је пут кроз научне пројекте и истраживања. Ако сте помислили да је пут предавача трновит, спремите се се за изненађење. Нови доктори који траже овај пут кроз академску џунглу, траже “постдок – postdoc” посао. Post значи после, doc је скраћено за докторат – посао после доктрората. Професори способни да доносе стотине хиљада или милионе долара годишње у сваком пројекту требају радну снагу да уради све што је обећано у пријави на тендер који донос новац. Та радна снага су студенти који раде доторат, за њих нам треба око 30-40 хиљадa годишње за школарину, и постдок за кога треба донети око 80 – 100 хиљада годишње плате, у зависности од њeговог нивоа. Погодили сте: и они су ниво А, Б или Ц као и предавачи. Студeнти који раде докторат обављaју физички рад у лабароторијама, пишу радове, анализирају резултате под надзором постдок колега који све то преводе на виши академски ниво и директно одговарају професору који им је донео новац од оних који новац дају, и траже резултате. Постдок води рачуна о буџету, наручује све потребне ствари, организује рад и пројекте, анализира резултате, пише и презентује инзвештаје о напредовању пројекта који се шаљу индустрији, организујe сусрете, интерне конференције, куповину и будно проверава све што ураде студенти докторских студија.

ШТА БИВА СА „ПОСТДОК“ ПОСЛОВИМА? 

Постдок позиције су плаћене искључиво из споља финасираних пројекта, а када се пројекат заврши они добијају ногу – ако могу да се „неакадемски“ изразим. Рецимо, заменик једног професора почео је као постдок са уговором на 3 месеца (ако су пројекти мали), па на 6, следећи на 8 месеци, после тога на годину, две, и тако у круг. На тај начин су и професор и постдок као на иглама, стално „одрађујући“ тендере да обезбеде плате и школарине: у супротнм, професор губи вредног сарадника, особу коју дубоко цени и воли. У мом случају, сваки пут када је његов уговор долазио пред крај без следећег пројекта ја сам успевала да стиснем зубе, победим све своје инхибиције, да подигнем телефон и дрско тражим хитне пројекте од високих научних и индустријских институција. Често сам узимала пројекте за које сам знала да ће бити тешко изводљиви јер је алтернатива била губитак особе у чије сам тренирање и развој већ уложила године свог живота, а почињати из почетка је била неприхватљива алтернатива. 

„МЕКИ НОВАЦ“ 

Овакав начин држања доктора на опрезу кратким уговорима овде се зове “soft money employment” – запослење на меканом новцу. По моме мишљењу стратегија је такође да се не дозволи прогрес из нивоа А у скупљи ниво Б или Ц, и да се они задрже годину – две и “пусте низ воду” пре него што дођу у скупи ниво Ц. Оног момента када не добију следећи уговор и траже посао другде њима пада рејтинг или академски ниво који важи само унутар институције. Ако су били ниво Ц, а отвара се шанса за следећи уговор на другом универзитету за ниво А или Б они упадају у горе – доле систем без краја. Предавачи имају неку наду јер им је посао трајан, а постдок је често ћорсокак. На нашу срећу, аусталијски академски синдикат је лобирао у влади и остварио озбиљан успех – нови закони су усвојени да би спречили експлоатацију преко запослења на „меканом новцу“. Сада се oсоба не може држати на малим уговорима дуже од две године, а онима који су већ преживели 5 година на “меканом новцу” мора да се понуди стална алтернатива. Иако ово делује добро, моје мишљење је да нико једноставно неће дочекати тих 5 година и да људима неће бити дата прилика за тај уговор који их пребације преко магичне црте од 5 година и уводи у трајан посао. Мислим да ће последица бити да уместо да се боре за следећи уговор на истом факултету, кад им се приближи пета година, неће им се ни понудити следећи уговор и мораће да траже посао негде другде, да се селе у други град и померају продицу и биће потоње зло горе од првога. Али ја сам по природи скептична и надам се да сам овде у криву. 

ШТА РАДЕ ПРОФЕСОРИ? 

Па шта онда раде професори? И они су углавном на “меканом новцу” и морају да себи обезбеде плату кроз спољне уговоре. Само неки од професора, углавном пред пензију, запослених “по старом” док је академија функционисала по сличним принципима као у Србији данас, не морају да брину о уговорима. Да би постао професор, грантови, фондови и новац су главни критеријум. Да би вам него дао тако велике износе морате да имате савршен резиме, много научих радова, награде, интернационалну репутацију и репутацију особе која увек одради више него што је записано у уговору. Морате да знате све законе и интерна универзитетска правила, да гостујете са предавањима и да имате контакт са студентима као инспирација и утопијска слика њиховог будућег успеха. То се постиже пењањем од нивоа А, Б, Ц, преко професора – асистента до пуне професуре. Број људи који дођу до тог нивоа се константно смањује јер се правила стално мењају.  

ЧЕМУ СЕ НАДА СРБИЈА? 

Ја сам годнама сматрала да овакав систем није компатибилан са српским менталитетом, али сваке године када дођем на одмор у Србију све више увиђам да је западни систем пред вратима и да су људи спремни да га прихвате, да у њега зароне преведени жедни преко воде. Наравно, са холивидским илузијама и годинама уграђиваног осећања ниже вредности све западно делује боље и трава је увек зеленија код комшије.  Шта би се десило када би ректори и проректори са Запада дошли да преузму српске факултете? Први корак би био да свима дају отказ и да затраже од свих да се предају пријаву/апликацију за своју стару позицију. На катедрама које су имале око 5-6 професора, ниједан не би добио уговор на професорском нивоу, прво јер многи не задовољавају запдне критеријуме (доносити много новца, имати много објављених радова и много студената на докторату). Они би били замeњени јефтином младом радном снагом, то јест били би замењени онима који су тек доктрорирали, говоре добар енглески (научни радови се објављују на енглеском језику), добри су са технологијом. Они би постали предавачи нивоа А, Б и ретко Ц. Професори који имају добре везе у индустрији и фондацијама би били доведени из иностранства, само по један за сваку катедру. Њихов посао би био да доносе новац и граде нови систем. Професори не предају, њихово време је превише скупо, они се не отимају за катедре и амфитеатре, то им је испод части, они лобирају, траже тендере, и граде репутацију унивезритета кроз своју интернационалну славу, а то је тек посебна прича. Професори раде дан и ноћ, викенде и празнике. Иако су са добрим платама, и они су велике жртве овог система. Из овог кола се не може изаћи, јер нема натраг, а ко се у коло хвата у ноге се узда. 

ПОСЛЕДИЦЕ ПО СТУДЕНТЕ 

Холивудски филмови намењени тинејџерима показују гламур студентског живота: пред гледаоцима су прелепи универзитетски кампуси са предивним маникираним ботаничким баштама испред велелепних историјских зграда и студентским домовима на минут хода од универзитета. Иако реч колеџ има различита значења на Западу ( рецимо, и средња школа може да се зове колеџ, али колеџ може бити одсек на факултету или студнтски дом ), у универзитетском животу у Аустралији примарно значење речи колеџ је студентски дом. Ако укуцате у Google “Melbourne University college fees” видећете да је трошак студнтског дома 38-43 хиљаде долара годишње. Студентски дом укључије минијатурну собицу и углавном студентску мензу; много је јефтинији него остале алтернативе и нуди могућности за упознавање младих људи сличних интереса и за фамозне колеџ забаве. 

Већина младих бирају уску професију коју желе и олако одлазе у други град на студије иако у свом граду имају добре универзитете. Када их прође пажљиво креирана еуфорија уписа и спусте се на земљу, балон холивуских заблуда пуца и проста математика полако почиње да застрашује. Инжињерски факултети траје, на пример, пет година, пута 40 хиљада годишње за колеџ и то је 200 хиљада долара. Годишњу школарину (упис) је такође лако изгуглати. Ово кажем јер знам да је тешко поверовати па пробајте “Melbourne University enrollment fees”: крећу ће од 38 до 57 хиљада годишње за 2025. За пет година студирања по 50 хиљада – 250 хиљада долара за упис, ако додамо трошак студнетског дома и остале трошкове јасно је да петогодишњи факултет кошта око 500 хиљада – пола милиона долара! Факултетске студије могу да трају од 3 до 7 година за медицину. Коме се то исплати?

СУДБИНА МЛАДИХ НА ЗАПАДУ

Млади људи на Западу имају неколико опција: подићи студентски кредит гаратован од стране родитеља и враћати дуг првих двадесет година, добити новац за школовање од богатих родитеља или право на занат. И заиста у Аустралији средњошколци почињу да раде од четрнаесте године. Често ће вас у супермаркету услужити деца од 14 година који изгледају као да им је 10. Мене је то у почетку доводило до суза, сада почињем да разумем њихове родитеље.  Аустралијанци то зову “tough love” – „тешка љубав“: треба гурнути своје дете у радну снагу што раније, јер гвожђе се кује док је вруће. Родитељи и деца су одавно схатили да факултет није опција која им је приступачна и код Англосаксонаца нема много циле-миле – то они остављју нама Србима, ми смо непроправљиви са “љуби га мајка” логиком. Гледајући како та деца брзо сазревају, постају вредни, добри и способни, и видећи да је за такве васпитне мере период интервенције јако узак, од 12 то 16 година, и онима који тај период пропусте, места за поправку скоро да нема. Једина нада је послати их на тежак факултет сa 18 година и молити Бога да запну и стекну радне навике. Тако факултет постаје васпитна мера за мекане родитеље и децу ненавиклу на радне обавезе.

ТАКО МЛАДИ, А ВЕЋ ЗАПОСЛЕНИ

Уплив “младе крви” у радну снагу је од велике користи за локалне бизнисе. Ова деца се плаћају око 10 долара на сат а сатнице одраслих људи на сличним неквалификованим радним местима су око 30 долара. Тако већ са 14 година много деце иде на посао право после школе (овде све школе имају само прву смену) и викендом, а прелазе на пуно радно време одмах после средње школе. За њих факултет никада није ни био опција без обзира да ли су били ђаци генерације. Пет година касније срећу се својим другарима из школе који су тек завршили факултет са пола милона дуга и дипломом у џепу и показују им фотографије своје куће коју су купили на кредит и своје младе породице, и тиме дубоко пољуљају младе интелектуалце који тек треба да почну да живе а дугују нереалне суме новца. 

ГУБИТНИЦИ

Највећи губитници у овом систему су они који су одустали на пола пута, без факултетске дипломе са великим дугом. Има овде још више апсурдних ситуација. Узмимо особу која заврши природне науке: почетна плата ако предаје у средњој школи је око 50-60 хиљада годишње, али брзо стиже до око 80 хиљада. Од овога се, наравно, скида велики порез – и да би се преживело са огромним ценама за кирију, храну и остале трошкове једна оваква плата није довољна. Њихови другови који нису ишли на факултет за то време зрађују сличне или веће суме новца, али немају много шансе за даље напредовање. Веома мали проценат интелектуалаца успеће да дође до озбиљних улога и много већих прихода, али сличан успех је могућ и за способне занатлије оба пола. Наравно, инжињери, ветеринари и доктори студирају много дуже, али они брзо напредују до астрономских прихода. 

ШТА ЋЕ ИМ ФАКУЛТЕТ? 

Коме онда треба факултет и зашто? Ако питате људе који су га завршили ретки од њих се кају, чест одговор је “ипак радим оно што волим”. На западу факултет све више постаје привилегија и финансијски је доступан малом броју људи. У Аусталији унверзитетске дипломе су, по званичним податцима уносан бизнис који је у 2023. донео 48 милијарди2 долара, велики део тога долази од страних студената, већином из Азије где се аустралијске дипломе посебно цене. Богата деца из Азије и других земаља један су од разлога за скупе школарине и неприступачност унивезитета многим изузетно талентованим младим људима, али они добро пролазе и без факултета.

Извор: Iskra