Нема договора, али има кретања — и оба тумачења, колико год звучала контрадикторно, истовремено стоје.
Из кабинета руског председника порука је срочена хладно и прецизно. Јуриј Ушаков, помоћник Владимира Путина за спољнополитичка питања, после вишесатног сусрета у Кремљу поновио је став који Москва већ дуго не мења: без решења територијалног питања, и то по формули раније договореној у Анкориџу, дугорочно уређење није реално.
А тог решења, како је јасно стављено до знања, и даље нема. Другим речима, кључни камен спотицања остаје на истом месту.
Због тога се Русија, према истим изјавама, и даље држи модела спољне политике који примењује последње четири године. Званична линија гласи да постоји интерес за политичко-дипломатско решавање украјинског сукоба, али док такав исход изостаје, Москва наставља да остварује циљеве постављене пред специјалну војну операцију на терену, где руске оружане снаге, како се наглашава, имају стратешку иницијативу.
Ипак, остаје питање које се логично намеће: ако је територијална тема запела, о чему се онда разговарало скоро четири сата? Јер за столом нису седели само Виткоф, већ и људи из Трамповог најужег круга — његов близак сарадник, члан породице, као и Џошуа Гринбаум, један од високих административних функционера у Трамповом окружењу.
Према Ушаковљевим речима, фокус није био на покушају да се “немогуће помери”, већ на такозваном усклађивању ставова. Москва је, како се наводи, желела да из прве руке добије информације о америчким контактима са Кијевом и европским партнерима и да се, практично у ужем кругу, дефинишу оквири наредних потеза.
Такав опис разговора отвара шири контекст. У Москви се, наиме, територијално питање не посматра изоловано. Оно је, према том виђењу, само део већег пакета — питања будуће безбедносне архитектуре Европе уопште, а Украјине посебно.
У том светлу треба посматрати и интензивне западне разговоре са Кијевом о такозваним безбедносним гаранцијама. Из изјава руских званичника може се закључити да је Путин током сусрета са Виткофом добио детаљан увид у то шта је договорено, а шта је остало отворено. Индиректно се чак сугерише да су те информације биле задовољавајуће, до те мере да су Москва и Вашингтон одмах усагласили даље кораке.
Ти кораци, на први поглед, звуче крајње бирократски. Већ у петак, 23. јануара, у Абу Дабију би требало да се одржи прво заседање тростране радне групе за безбедносна питања, уз учешће представника Русије, САД и Украјине.
Паралелно с тим, на истом месту састају се и челници билатералне економске групе Русија–САД — Кирил Дмитријев и Стив Виткоф. Иза те суве административне најаве, међутим, крије се догађај који многи већ називају дипломатским преокретом.
Реч је о првим пуним, директним и званичним контактима високих представника Москве и Кијева још од најмање пролећа 2022. године. Било је, додуше, и раније формалних комуникација, попут контаката Владимира Мединског и Рустама Умерова који су обновљени прошле године, али су они углавном тумачени као политички маневар — гест намењен да се формално испуни захтев Трампа о почетку преговора, без стварне намере да се процес продуби.
Овог пута, утисак је другачији. Као главни руски преговарач у Уједињене Арапске Емирате упућен је начелник ГРУ, фигура која је превише тешка да би служила само као декор. Са украјинске стране, његов саговорник је Кирил Буданов, без обзира на његову отворену и дуготрајну нетрпељивост према Москви и чињеницу да је у Русији означен као екстремиста. Тешко је у таквом саставу говорити о симулацији. Процес је, како би се рекло, кренуо.
Али правац тог кретања и даље је нејасан. Нема јасног одговора колико ће пут трајати, нити да ли су безбедносне гаранције које је Трамп, како се опрезно формулише, усагласио са Владимиром Зеленским заиста прихватљиве за Москву.
Неизвесности је и даље више него познатих елемената, што је, у овој фази покушаја политичког разрешења, можда и најреалнији могући сценарио. Питање је само да ли је то привремено стање или најава много дужег, сложенијег процеса чији се крајњи исход још не назире.
Интермагазин
