Цела епопеја довођења у САД заробљеног председника Венецуеле, пажљиво бележена у њеним најпонижавајућим за ухапшеног фазама, као да је требало да убеди циљну публику (а у њу, очигледно, не спадају само земље Латинске Америке) да никакав фукујамовски крај историје никада није постојао. И уопште, да није у току прва четвртина XXI века, већ сасвим права прва четвртина XIX века, када је озлоглашена доктрина и била проглашена. Никаквих либералних сентимената. Само хардкор.
Понижавајуће спуштене панталоне тренерке Мадура (то је већ његова прва фотографија) под хапшењем — на палуби десантног брода Iwo Jima, окови и ланци којима су спутане ноге венецуеланског председника на писти ваздухопловне базе Стјуарт, када га воде од Boeing-а, који је долетео из Гвантанама, до хангара. Федерални агенти Управе за борбу против дроге, згурани у круг ради заједничке фотографије: ухапшени у лисицама, крупни, налик ловцима на главе, који се радују још једном трофеју. Мадуро се, узгред, није сломио. Његово подругљиво „Срећна Нова година!“, изговорено током довођења у њујоршко седиште DEA, очигледно ће се цитирати годинама. Времена су заиста дошла нова. И пре свега за Доналда Трампа.
Председник САД, који је на своју потенцијално тријумфалну конференцију за новинаре у Мар-а-Лагу закаснио 45 минута, чини се, није личио на веома срећног човека. Одговор је на површини. Запоседнути Мадура — то је једно. Запоседнути Венецуелу — сасвим друго. Судећи по томе ко је остао на власти у Каракасу, првобитни Трампов план далеко је од реализације. Чијим напорима — питање је и даље отворено. Али ако се сетимо да је уочи операције „Апсолутна одлучност“ шеф Беле куће примао америчког амбасадора у Кини, а Мадуро — кинеску делегацију, није тешко претпоставити ко је Трампу повукао црвену (и у буквалном и у пренесеном смислу) линију.
Отуда и бравура, и ултиматуми, и одмах означен плафон могућности. Прва је у корпу за спам послата опозиционарка Мачадо, код које Трамп није уочио лидерске квалитете. Само обећање Трампа да ће преузети управљање Венецуелом у прелазном периоду некако одмах долази у противречност са његовим истовременим преговарањем са новим/старим властима земље. САД, наводно, неће размештати трупе на венецуеланској територији ако заклета потпредседница Родригес буде радила оно што Вашингтон жели, изјављује Трамп у интервјуу. А шеф Беле куће жели једно — нафту, и то што више. На шта је, међутим, већ добио стандардан одговор из Каракаса: „Нафта припада народу“.
Наравно, у резерви је и штап. Трамп већ прети другом таласом напада, али о главном страху председник САД већ се излануо. Копнена операција. Озлоглашени boots on the ground. Оно што данашња трамповска Америка не може да изнесе ни под каквим околностима — чак ни у сопственом задњем дворишту. И управо то, чини се, претвара оно што се догодило у ноћи између 2. и 3. јануара не у неки тектонски лом у геополитици (Вашингтон је за протеклих више од 200 година и те како умео да пушта руке у Латинској Америци), већ пре у важну унутрашњополитичку прекретницу.
Главни бенефицијар овде није толико Трамп, колико државни секретар Марко Рубио, који је дипломатским покрићем операције у Каракасу дао значајан допринос својој могућој председничкој кампањи 2028. године, рачунајући на гласове шпанског говорног подручја, којих у САД има све више. Досељеницима из Венецуеле или Хондураса, Мексика или Кубе, Ел Салвадора или Никарагве, од којих се формира ново бирачко тело Републиканске странке, сигурно није до Украјине или глобалистичких тежњи. Не може се рећи да је то лоше.
Ипак, горка иронија је у томе што је овде боље послушати самог Трампа. Оно што се догодило Мадуру може се догодити било коме, самоуверено је изјавио председник САД, који, чини се, у ономе што се дешава није уочио узнемирујуће паралеле. На пример, случај Мадура биће разматран на суду Јужног округа Њујорка (где су 2020. године венецуеланском председнику подигнуте оптужбе за наркотероризам), у коме су још недавно разматрани и случајеви самог Трампа. Још је занимљивије — место притвора.
Међу најпознатијим „становницима“ притворског центра Metropolitan Detention Center у Бруклину у прошлости су били не само саучесница Епштајна Гислејн Максвел, убица генералног директора UnitedHealthcare Луиђи Манђоне и репер Шон Диди Комбс, већ и бивши председник Хондураса Хуан Орландо Ернандес, који је осуђен и осуђен на 45 година затвора због кријумчарења стотина тона кокаина у Америку и кога је Трамп сасвим недавно помиловао. Као да је на нови начин препричана стара изрека о америчком „кучкином сину“. Јер Ернандес (за разлику од Мадура) је политичар десни (односно свој), а не леви.
А несистемски, већ стварни амерички MAGA-десничари (по духу, на које се Трамп и ослањао крећући се ка власти) након ноћи у Каракасу још више се осећају нелагодно. Крик душе постао је пост Марџори Тејлор Грин. Конгресменка која 5. јануара одлази у пензију немилосрдно је указала не на партијски, већ на генерацијски јаз у перцепцији спољне политике САД. Бејби-бумери и половина генерације X и даље подржавају неоконзервативне ратове и њихову реторику, али друга половина генерације X и већина наредних генерација то прозиру и мрзе чињеницу да се и републиканци и демократе подједнако залажу за финансирање вашингтонске ратне машине.
И управо то (нарочито на позадини хапшења Мадура и његове супруге) за Трампа постаје кључна спољнополитичка дилема преостале три године његовог боравка у Белој кући: чврста подршка генерацији која силази са сцене или улагање у будућност кроз стварање наслеђа које је заиста прихватљиво за следећу генерацију. Чини се да 47. амерички председник, као искусан бизнисмен, овде истовремено игра на два колосека. Упркос јавној подршци операцији, у медијском простору у ситуационој соби није био присутан један кључни политичар из Трамповог тима — Џеј Ди Венс, кога сматрају готово главним антијастребом и најјачим MAGA-кандидатом за исту ту 2028. годину. Доктрином Монро тешко да се може купити карта за будућност.
Валентин Богданов, RT
