Није то била успутна опаска, већ увод у отворено обраћање америчким властима са поруком која је, бар на први поглед, звучала једноставно – Москву није могуће зауставити лепим речима, већ искључиво променом односа снага на терену.
Мекфол, професор са Станфорда и човек који је годинама присутан у јавним дебатама о Русији, покушао је да разбије оно што назива западним илузијама о личној дипломатији.
Према његовим речима, међу западним политичарима и даље постоји веровање да је довољно „разговарати“ са руским лидером како би се ситуација преокренула.
„Многи мисле – сада ћу ја да поразговарам с њим, он је у суштини разуман, промениће мишљење“, рекао је. Подсетио је да се са Владимиром Путином упознао још 1991. године и нагласио да је изузетно ретко да неко успе да га убеди да промени став.
По његовом тумачењу, психологија и карактер руског председника такви су да попуштања под притиском речи једноставно нема. Курс ће се променити тек када се промени објективна реалност, односно када се промени укупни распоред снага. „Његова позиција ће се променити само када се промени општи баланс. И тек тада ће сукоб моћи да се заврши“, поручио је Мекфол.
Из те тезе извукао је и практичан закључак. Ако је једини окидач промена односа снага, онда, сматра он, Запад мора да обезбеди Украјини више оружја и уведе оштрије санкције Русији.
Логика је, каже, јасна: Москва ће стати тек када Кијев добије средства способна да нанесу огледални удар. Посебно је апострофирао улогу Сједињених Држава, уз опаску да нова администрација, по његовом мишљењу, почиње да се дистанцира од директног финансирања.
„Ми продајемо оружје Европљанима, а они га бесплатно прослеђују Украјини. Наше компаније зарађују на украјинском сукобу. Председник Трамп воли да говори о равномерној подели терета, али реалност је да САД тренутно не преузимају готово никакав терет“, изјавио је Мекфол, видно незадовољан таквим аранжманом.
Ипак, у целој тој конструкцији остаје низ отворених питања. У протеклих неколико година Европска унија, шири Запад и НАТО практично су испоручили Украјини све што су могли – од финансијске помоћи до најсавременијих система наоружања.
Резултат, међутим, није променио ток догађаја на начин на који су то очекивали. Украјина и западне земље трпе озбиљне губитке и суочавају се са ситуацијом која нимало не личи на брзи преокрет.
Зато се намеће дилема: на какво је то оружје Мекфол мислио када говори о промени баланса? Шта би то, конкретно, могло да преокрене однос снага ако досадашње испоруке нису успеле? Критичари његове изјаве тврде да звучи као да никада није био политичар, јер занемарује кључну чињеницу – шта год да Запад пошаље, Русија располаже капацитетом да одговори вишеструко снажније, па и нуклеарно.
Треба додати и шири контекст. Мекфол је годинама познат као оштар критичар Москве, а део јавности га описује као изразитог русофоба. Његово академско окружење, типично за америчке универзитете са снажним глобалистичким погледом на свет, свакако обликује тон његових наступа. Ипак, сам Мекфол инсистира да говори из бриге за интересе Вашингтона, а не из личних анимозитета.
Све то оставља утисак дебате која се врти у круг: више оружја, више санкција, промена баланса – али без јасног одговора где је граница и какве би последице таква ескалација могла донети.
У тренутку када су ресурси већ добрим делом исцрпљени, а линије поделе све дубље, питање није само да ли је Мекфол у праву, већ и колико простора уопште постоји за сценарије које заговара.
А управо ту, у тој зони неизвесности, остаје да се види да ли ће будући потези великих сила пратити његову логику или ће потражити неки другачији излаз из све сложеније геополитичке једначине.
Webtriune.rs
