На грандиозном представљању стратегије „Србија 2030“ протеклог викенда председник Србије Александар Вучић најавио је да би БДП-а до 2030. године требало да буде повећан по становнику са садашњи 13.500 на 20.000 евра.
Обећао је, наравно, и повећање плата и пензија. Просечна зарада у Србији, према том Вучићевом обећању, требало би да са прошлогодишњих 934 евра до 2030. године скочи на 1320 евра.
Анализирајући најновија председникова обећања Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета оценио је за Форбес да би раст БДП-а по становнику морао у наредних пет година да буде 48,1 одсто да би у 2030. достигао најављених 20.000 евра.
„Ми сада имамо нови рат у свету. Скок цена енергената и велику неизвесност у погледу наставка тог рата и последица по економију. У таквим условима, веома је тешко прогнозирати да ли је ово достижно или није“, истиче.
Скок цена и слабљење домаће привреде
Арсић је, међутим, упозорио да би достизање овог плана имало негативне последице по економију. Прва је раст цена, а друга слабљење конкурентости домаће привреде.
„Цене у Србији су на 67 одсто европског просека, када говоримо о свим ценама. На овај начин би се оне додатно приближиле европском просеку, што је изнад наше економске снаге. Румунија и Бугарска имају ниже цене, а економски су развијеније од Србије“, објаснио је Арсић.
И ове најновије најаве о расту плата и пензија само су подсетиле на бројна обећања Александра Вучића грађанима Србије о бољем животу, која су завршавала контраефектом. Прошле године смо имали тзв. чудесне мере председника Србије, којима су за око 3.000 производа ограничене трговачке марже на 20 одсто. Пошто је њихово шестомесечно ограничење истекло, грађани још увек страхују од новог повећања цена, а да при томе нису осетили неко значајно побољшање стандарда док су контролисане марже биле на снази. Истовремено, држава је због овакве интервенције на тржиште зарадила међународну тужбу компаније Делез, чије ће трошкове и евентуалну басносновну одштету плаћати сви грађани из буџета.
"Дара скупља од мере"
Један од најпознатијих случајева Вучићевих обећања, у којима нам је “дара била скупља од мере”, су свакако једнократна давања грађанима позната као хеликоптер новац. Напредњачки режим је више пута посезао за њом. Сви пунолетни грађани су тако током пандемије корона вируса добијали помоћ од сто евра, затим је од 2020. године било више сличних неселективних давања било младима, пензионерима, мајкама… Свима је заједничко да ни на који начин нису побољшали стандард оних који су и добили, држава их је финансирала из кредита и стизали су таман негде пред изборе.
Нажалост, искуство живота у Србији последњих деценија нас учи да би и најновија лепа обећања власти могла да имају и своју другу страну.
Горан Радосављевић, професор ФЕФА факултета, оцењује за Нова.рс подсећа како је чувени хеликоптер новац, као маркетиншки потез пред изборе, само подгрејао инфлацију, а није ни на који начин побољшали стандард грађана Србије. Са друге стране, држава се додатно задужила за те паре, оставарила дефицит и сада то враћамо уз камату.
“Власт схвата да је у недостатку страних и домаћих директних инвестиција једини начин да надокнади потребан привредни развој, да она има огроман циклус инвестиција. И то су сада путеви, Београд на води, ЕXПО, и онда опет неки селдећи циклус. Проблем са тим инвестицијама државе је што у том тренутку подижу БДП и подгревају економију. Међутим, кад се тај циклус заврши, оне не могу саме да се одржавају”, објашњава Радосављевић.
"Такво вођење економије једном удари у зид"
Тако, према његовим речима, сада имамо стално губитке у Путевима Србије, јер након тих инвестиција оне не могу саме да се одржавају. Радосављевић очекује да ће тако бити и са ЕXПО кад се буде завршио тај инвестициони циклус.
“Та компанија ће имати губитке које ће буџет морати да покрије. Имамо сад пример Београдске арене, која је непрофитабилна. Замислите тек само неке хале за неколико година у Сурчину. Ви стало извлачите нове пројекте на које трошите, али су ти и они стари у које морате да исто да сипате новац да би се они одржавали, осим ако нећете пустити да пропадну. Такав начин вођења економије једног тренутка мора да удари у неки зид, када упаднете у проблем са дугом за све те пројекте.Тако да тај модел функционише док има пара, кад не буде било пара то ће бити велики проблем. И то је у ствари највећа тема”, наглашава.
Милан Ћулибрк, уредник економије у недељнику “Радар”, оцењује за Нова.рс да је у питању још “једна шарена лажа око које ће се сада водити некаква дебата”. Међутим, додаје да неће бити озбиљне расправе, јер ни овај као ни претходни Вучићеви планови за будућност није добио форму документа.
“Већ смо имали план Србија 2020-2025 па Србија 2020-2027 па сад имамо Србија 2030. Ниједан од тих папира не постоји као званични документ о коме би могло да се озбиљно расправља и да се види шта су претпоставке на којима се базира”, истиче Ћулибрк.
Подсећа да и на обећања председника Србије Александар Вучић из јануара 2024. године када је представаљо програм „Скок у будућност - Србија ЕXПО 2027“.
"Председник пре две године обећао плату од 1.400 евра"
“Председник је тада обећао грађанима да ће колико следеће године просечна плата бити 1400 евра. Сад нам обећава 1320 тек за четити, пет година. Па то значи да ће он нама смањити плату”, истиче Ћулибрк.
Уредник недељника “Радар” додаје да се из тога може извући закључак да су представници власти схватили да су претерали у претходних обећањима. Упозорава на један други аспект тих планова за светлу будућност.
“Поента је што ти 1320 евра неће вредити колико данас вреди 1320 евра, као што данас за 200 евра можете да купите оно што сте пре десет година могли да купите за 100 евра. Тако ће и за оно за шта вам је данас потребно 1000, за пет година бити потребно 1300 или 1350 евра. Реално куповна моћ грађана евентуално може да расте највише два до три одсто годишње. Шта год алхемичари из Немањине и са Андрићевог венца радили, нажалост, то је тако. Не могу они од камена да направе злато”, наглашава Ћулибрк.
"Овде се увек живи лепше у будућности"
Анализирајући нереалне председникове планове, уредник у недељнику “Радар” упозорава на обећање да ће Србија у наредних неколико година поново бити ме две најбрже растуће економије у Европи.
“Како ћемо то извести кад смо у јануару ове године имали пад индустријске производње од 12 одсто у односу на исти месец прошле године. Србија неколико година уназад спорије расте од светског просека, како онда можемо бити међу две најбрже растуће земље у Европи”, пита Ћулибрк.
Подсећа да је ово још један покушај да се скрене пажња са неких других проблема у земљи.
“Овде се увек лепше живи у будућности, али садашњост нам никада није тако ружичаста”, закључује Ћулибрк.
Nova
