Пише: Миодраг Зарковић
- Око 80.000 учесника СВО или чланова њихових породица затражило је помоћ психолога у последњих годину и по дана, што је скоро два пута већи број него раније. Процене су да Русија, са четири психолога на 100.000 становника, нема довољно стручног особља да се носи са овим захтевима и да ће ситуација зато бити све тежа.
- Лакомислен и исхитрен захтев појединих посланика Думе да се потпуно блокира приступ платформи Телеграм (који је из Русије већ отежан, односно могућ само посредством ВПН сервера), покренуо је узаврелу расправу у јавности о самој сврси таквих забрана. Многи коментатори, аналитичари, али и обични грађани у коментарима, оштро нападају одлуке да се у Русији забрани коришћење друштвених мрежа или ЈуТјуба. Наглашено се истичу три противречности. Прва, посланици који су најавили закон против Телеграма, платформе у власништву руског дисидента Павела Дурова, сви имају налоге на Инстаграму, Твитеру или Фејсбуку, што је у најмању руку лицемерно. Друга, у Русији и даље скоро па несметано ради платформа ВоцАп, за коју се одавно и основано сумња да је у рукама америчке ЦИА. Треће, руски грађани истичу да власт, тиме што забрањује платформе и мреже, њима, дакле грађанима, ускраћује право да се управо на тим платформама и мрежама боре за националне интересе и против антируске пропаганде.
- Пример Ирана, који, у неповољнијем положају и снажније нападнут него предратна Русија (дакле без Донбаса), одговара непријатељима изненађујуће чврсто, поново је усмерио бес руске јавности на пословичну уздржаност Кремља, а нарочито попустљивост према Трампу и његовој администрацији, којој је званична Москва несумњиво склона. Све чешће виђам како Руси исмевају изостанак одговора споствене државе на већ чувене и омаловажене ”црвене линије”, које је Запад много пута прегазио.
Као неко ко је често боравио у Русији и Донбасу, како пре СВО тако и по њеном почетку, поновићу лични утисак који сам већ износио и у ранијим приликама: рекао бих да је корен свих ових, али и многих других проблема, у извесној отуђености владајућег режима. Да, у односу на предводнике других држава, Владимир Путин у својим јавним иступима оправдано делује људскије и пристојније. Последњи пример тога било је оно од прекјуче, када је клекнуо пред руским параолимпијцем, инвалидом у колицима, како би му прикачио орден на груди. Али, такво његово понашање одвлачи пажњу са врло приметне удаљености и њега и његове власти у односу на најшире народне слојеве.
Када се погледа уназад, читав низ потеза и одлука Кремља вероватно има корен у бојазни од могуће реакције народа. Оно, није да Русима па мањка искуства са народним незадовољством које се отргло контроли и изазвало нежељене последице. Не мислим ту само на револуцију из 1917, која је неспорно на памети сваког руског владара, него и на најсвежије примере као што је управо кијевски Мајдан од пре 12 година, који је закуцао Украјину и Русију на пут ка насилном разрешењу међусобних односа. Стога би известан опрез био разумљив, али кремаљски званичници често претерују јер, уверен сам, немају непосредног додира са обичним народом и самим тим ни поверења у његову спремност да стане иза одбране националних интереса.
Тај недостатак непосредног додира некад је болно очигледан. Сведок сам разочараности становника Донбаса чињеницом да, за преко четири године СВО, на прсте једне руке могу да се преброје највиши државни званичници који су посетили зону ратних дејстава. Нико, наравно, не очекује од њих да попут Зеленског објављују лажне селфије са прве линије фронта, али присуство у подручју због које је СВО и почела, а нарочито у Доњецку до недавно или Горловки и даље, морало је да буде значајно чешће.
Неко из Кремља морао је да дели судбину најугроженијих. Па ипак није. И зато Кремљ нема кристално јасну представу о томе шта су све Доњецк, Горловка, или Ростов и Белгород, па и Москва, а можда чак и Јекатеринбург као убедљиво најлибералнији од већих руских градова, спремни да издрже, како би сачували Родину и помогли јој.
Српска јавност је, рекох, буквално бомбардована кукумавкама и баксузима (свеједно плаћеним или не) који непрестано потпирују мржњу према Русији, док са друге стране нису у стању да признају нити једну заслугу или допринос Русије. То је, иначе, поуздан знак да имате посла са заслепљеним русомрсцем, то упорно одбијање да се и помену руси подвизи, којих је у протекле четири године просто морало да буде иначе би рат одавно био готов (а не би се ни сукоб на Блиском истоку одвијао овако нежељено по агресоре, али о томе неки други пут). И, због таквих баскуза, суштински послушника Запада, често смо принуђени да бранимо и правдамо Русију. Што, руку на срце, није ни толико тешко, јер је грађа у том смислу обилна и разноврсна - од војних до економских успеха.
Али, повремено се морају разматрати и слабости данашње Русије. Нарочито зато што ће - а у ово сам највише уверен! - Русија итекако наћи снаге да се и са тим недаћама избори. Јер, сукоб који Руси воде јесте питање опстанка њихове државе, а у таквим стварима, како је историја показала много пута, руски народ једноставно не зна за пораз.
Да ли је став Шпаније о нападу САД на Иран заиста исправа и да ли је Шпанија “чиста” у најновијим дешавањима сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
