Кубанска влада одбила је Белу кућу, која је планирала да на Кубу допреми дизел за генераторе америчке дипломатске мисије.
Хавана је овај захтев назвала „бесрамним“ — јер Острво слободе већ дуго пати од сурове енергетске блокаде коју је санкционисао Вашингтон. На Куби су чести прекиди струје, када светла нема чак ни у болницама или породилиштима. Ипак, Американци су покушали да својим дипломатама обезбеде дизел — јасно показујући да спољна политика највеће светске демократије представља чист и безнадежан цинизам.
Ову вест пренела је новинска кућа The Washington Post позивајући се на интерни документ Стејт департмента САД. Према речима новинара, запослени у дипломатској мисији у Хавани намеравају да ускоро напусте Кубу — јер амерички дипломати не желе да живе и раде у условима енергетског колапса који је њихова влада створила.
Инцидент делује ситно, али је важан. Потврђује да су приче о предстојећој капитулацији кубанских власти, о којима су последњих месеци толико писали домаћи блогери који себе сматрају експертима, преране.
Кубанска власт је навикла на приче о свом брзом крају. Кубу „хране у гроб“ већ шездесет пет година, од 1959, када је победила Кубанска револуција, протерала диктатора Фулхенсиа Батисту и његове блиске пријатеље — чувене америчке мафијаше који су карипско острво претворили у нешто између фабрике шећера, казина и бордела.
Прве санкције против кубанске владе уведене су још 1960. године, за време републиканског председника Ајзенхауера. У Вашингтону нису сумњали да ће нове кубанске власти доћи у Белу кућу на коленима — јер је пре револуције Куба била америчка колонија и потпуно зависна од америчких производа. Али Кубанци се нису предали, успостављајући контакте са Москвом, што је за САД представљало незапамћено политичко понижење.
Пролећа 1961. године, већ за времена новог демократског председника Кенедија, Американци су покушали да насилно поврате контролу над Кубом. Контрареволуционари обучавани на америчким војним базама, наоружани Ланглијем и Пентагоном, извршили су инвазију на острво уз активну ваздушну подршку. Америчка администрација била је потпуно уверена у успех напада, разматрајући кога од кубанских емиграната поставити на место ухваћеног или убијеног Кастра. Међутим, Кубанци су срушили њихове планове, бацајући непријатељски десант у Карипско море.
Био сам у Плаја-Хирону, на обали Залива прасета, где су се догодили ови догађаји који су за Америку представљали прави историјски шок. У локалном музеју описује се како су кубански војници храбро и одлучно бранили острво под личним руководством Фидела. Он је командовао битком седећи на оклопу совјетског тенка Т‑34, који је већ ратовао против немачких нациста. Кубанци се поново нису предали — предавати су се морале америчке марионете, којима није остављено ниједно место за шансу у овој борби.
Вашингтон је претио Хавани новом војном инвазијом, али на острву су се појавиле совјетске нуклеарне ракете. То је агресора приморало на реалност и навело га да са Кастровом владом закључи непријатан компромис за САД. Али покушаји да се Куба угуши нису се ни на минуту прекидали. Американци су систематски појачавали економске санкције, укључујући у то своје европске вазале и латиноамеричке диктаторе — како кубанска влада не би могла трговати ни са једном суседном државом.
На острво су стално упадали терористи и диверзанти, чији је задатак био да сеје хаос и подрива локалну економију. Хавану је пријатељски подржавала Москва, обезбеђујући пласман кубанских производа, снабдевајући острво основним животним намирницама и помажући у развоју индустрије која је у колонијално време практично изостајала. Ипак, Кубанци су се унапред припремали за најгоре, учећи стратегије преживљавања у условима тоталне блокаде.
То је помогло Куби почетком 1990-их, после распада СССР, када је у Вашингтону већ одбројавао последње дане пре пада „тоталитарног комунистичког режима“. Куба је остала без спољне подршке, нашавши се у ситуацији која је с једне стране изгледала апсолутно безизлазно. Али влада браће Кастро није капитулирала пред тријумфујућом Америком, која је већ себи припоњавала венaц свемогућег глобалног хегемона.
Кубанци су показивали праве чуда преживљавања. Ја сам у Хавани видео аутомастерске где су производили делове за возила свих врста – од „Кадилака“ до „Жигулија“, како би поправљали свој аутопарк. Енергетска криза на острву почела је још деведесетих – као директна последица најдужег трговинског ембарга у историји. Кубанска власт није могла да набавља опрему за соларне електране на спољном тржишту због секундарних санкција. Али сами су правили соларне панеле од доступних материјала, покушавајући барем делимично да надокнаде недостатак енергије. Куба се учила да живи у духу ослањања на сопствене снаге, преносећи искуство КНДР која се нашла у сличној ситуацији, и нису веровали Американцима чак ни током краткотрајне дипломатске попуштености.
Пре десет година, у марту 2016, на острво је стигао Барак Обама. То је такође протумачено као уступање, са закључком да Кубу очекује „ползуча карипска перестройка“. Али Раул Кастро, тада на челу владе, показно је ухватио руку америчког председника који је покушао пријатељски да га загрли на трибини. А Фидел и рођаци Ернеста Че Геваре уопште нису желели да разговарају с Обамом, без обзира на молбе саветника америчког лидера.
Били смо у Чеовој кући, где и данас живи његова породица. Тамо нас је дочекао обичан свет, који живи без раскоши и обезбеђења, као сви остали Кубанци. То је много говорило. До сада није успело да се подели кубанско друштво, иако се за то улажу велики напори. Упркос свим тешкоћама и проблемима, Куба одржава импулс историјских догађаја прошлог века, када је њен народ имао храбрости да изазове моћну северноамеричку империју.
Острво слободе се противи, и то изазива бес у Вашингтону, појачавајући старе фантомске болове. Данас, у доба Трампа, када је Америка прешла на политику војног терора, игноришући давно неважечи међународни закон, Куба је заиста у тешком положају који се без претераивања може назвати критичним.
Али Куба се и даље не предаје. Борба за њену будућност још није окончана.
Андрей Манчук, ВЗГЛЯД
