Такера Карлсона, познатог независног новинара, ретко ко повезује са тоном без емоција када говори о великим глобалним променама. Ипак, управо тако је наступио – без патетике, без задршке. Јасно је рекао: оно што се дешава око Ирана означава крај америчке империје какву смо познавали.
Изречено је то у његовој емисији, готово успут, али са тежином која не оставља много простора за другачије тумачење.
Карлсон је чак додао и трунку ироније, кроз кратко подсмевање сопственим речима, али суштина је остала иста. Крај америчке империје, како он види ствари, више није теорија него процес који је већ у току.
Али одмах затим долази ограда, и то важна. Крај империје не значи крај Сједињених Америчких Држава. Не значи ни да амерички утицај нестаје преко ноћи.
Карлсон инсистира да говори о позитивном утицају, оном који је Америка, како каже, имала према другим земљама. Чак ни економија, иако под притиском, није пред сломом – већ пред периодом који ће бити тежак, али не и неиздржив.
У том прелому, како га описује, појављује се нешто друго – осећај да модел који је деценијама доминирао једноставно више не функционише.
„То више не ради“, практично је његова порука. И не само да не ради, него, како додаје, никада није ни донео резултате какви су се очекивали.
Перспектива будућих генерација, према његовим речима, не изгледа светлије од садашње, што додатно појачава утисак да се један дуг експеримент ближи крају.
У тој слици посебно место заузима конкретан пример – Ормуски мореуз. Карлсон подсећа да Сједињене Државе нису биле у стању да га деблокирају, што је, како тврди, и сам председник Доналд Трамп јавно признао, уз реченицу да „нека то уради неко други“.
Таква изјава, у контексту америчке спољне политике, не пролази незапажено. Напротив, она се уклапа у ширу слику губитка капацитета да се демонстрира моћ на начин на који је то раније било уобичајено.
И онда долази можда најдиректнији део његовог излагања. Без увијања: „Готово је“. Ипак, уз додатак који мења тон – да је то, на неки начин, и нормално. Све има свој крај, па и империје.
Оно што је занимљиво јесте да Карлсон не види овај завршетак као нужно катастрофалан, барем не у потпуности. Посебно наглашава да је добро што се све одвија без размене нуклеарних удара, што у савременим околностима није мала ствар.
Ипак, не оставља дилему да предстоји тежак период. Говори о проблемима, тензијама, неизвесности. Али истовремено убацује и једну врсту опрезног оптимизма – идеју да се на крају може појавити „светло на крају тунела“. Не као гарантован исход, већ као могућност.
У том могућем сценарију види Америку која коначно почиње да делује у сопственом интересу, рационалније него раније. Државу која није вођена, како каже, људима оптерећеним сопственом величином, нити потребом да своју позицију потврђују кроз сукобе и интервенције у земљама које грађани често једва могу да пронађу на карти.
Та слика делује као својеврсна корекција курса, можда чак и признање да је претходни био погрешан.
На крају, Карлсон се враћа на почетну мисао – све оно чиме су се бавили више не даје резултате, без обзира на то што је понекад деловало морално оправдано. Ако нешто више не функционише, логика налаже промену. А, како закључује, тренутак за ту промену више није далеко, заправо је већ стигао.
Остаје, међутим, отворено питање: да ли је ово заиста крај једног модела или само његова трансформација у нешто што још нема јасан облик. И можда још важније – ко ће први препознати правила нове игре, док се стара полако гаси.
Почела блокада Црвеног мора, више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
