Најновије

Ђор­ђе Ву­ка­ди­но­вић: На две сто­ли­це

По­ли­тич­ки на­след­ни­ци оних ко­ји су са гло­го­вим ко­цем ју­ри­ша­ли да раз­ва­ле Ти­тов гроб, са­да фар­сич­но и ка­ри­ка­ту­рал­но ими­ти­ра­ју ти­то­и­стич­ку спољ­ну по­ли­ти­ку.

Ђорђе Вукадиновић (Фото: НСПМ)

Ђорђе Вукадиновић (Фото: НСПМ)

Ду­го на­ја­вљи­ва­ни („ве­ли­ко­го­спо­јин­ски”) бер­лин­ски су­срет бал­кан­ских ли­де­ра са Ан­ге­лом Мер­кел про­шао је са мно­го пом­пе али без опи­пљи­вог ре­зул­та­та. Сем ако под ре­зул­та­том не под­ра­зу­ме­ва­мо спи­ско­ве же­ља, про­је­ка­та и мол­би ко­је су го­сти пре­зен­то­ва­ли не­мач­кој кан­це­лар­ки. Шта­ви­ше, оста­ло је при­лич­но не­ја­сно за­што су се уоп­ште и оку­пља­ли – осим ако циљ ни­је био упра­во сам до­ла­зак као де­мон­стра­ци­ја не­мач­ке но­ве по­ли­тич­ке са­мо­све­сти и по­ра­слог ути­ца­ја. Из­гле­да да и Не­мач­ка же­ли да има сво­је ма­ло цар­ство, од­но­сно, свој ма­ли „бал­кан­ски ко­мон­велт”, на ко­ме се по­на­ша и осе­ћа као ве­ле­си­ла и чи­је по­гла­ви­це по­вре­ме­но сти­жу у Бер­лин на по­кло­ње­ње. Укра­јин­ска кри­за де­ло­ва­ла је као згод­на при­ли­ка да Не­мач­ка до­дат­но ма­ни­фе­сту­је сво­ју моћ и ге­о­по­ли­тич­ку са­мо­стал­ност у тро­у­глу Ва­шинг­тон – Бер­лин – Мо­сква (игра­ју­ћи ма­ло на кар­ту „спе­ци­јал­них ве­за” са Ру­си­јом, а ма­ло на­сту­па­ју­ћи у тан­де­му са Ва­шинг­то­ном, као до­бар и „лош” по­ли­ца­јац пре­ма Мо­скви). Али сва­ка да­ља еска­ла­ци­ја кри­зе на ис­то­ку, сва­ка но­ва по­ги­би­ја и сва­ки дан про­ду­жет­ка су­ко­ба ту по­зи­ци­ју чи­ни све нео­др­жи­ви­јом и ви­ди­мо ка­ко се, ко­рак по ко­рак – а од ру­ше­ња ма­ле­зиј­ског пут­нич­ког ави­о­на ин­тен­зив­но – Не­мач­ка по­сте­пе­но ута­па у за­јед­нич­ку стра­те­ги­ју и „евро­а­тлант­ски” фронт пре­ма Мо­скви. С дру­ге стра­не, Ру­си­ја тре­нут­но има да­ле­ко ве­ћих бри­га не­го да су­зби­ја не­мач­ке ам­би­ци­је на Бал­ка­ну и, по­ште­но го­во­ре­ћи, ве­ро­ват­но би жр­тво­ва­ла мно­го ви­ше од при­лич­но не­по­у­зда­не и не­за­хвал­не ма­ле пра­во­слав­не бра­ће са­мо ка­да би мо­гла да иш­чу­па Не­мач­ку из ан­гло­а­ме­рич­ког за­гр­ља­ја. Али, као што ре­кох, не чи­ни ми се да је то пре­ви­ше ре­ал­но. Бар за са­да. Јер те­шко да ће Ва­шинг­тон, или већ они ко­ји се до­ми­нант­но пи­та­ју и од­лу­чу­ју о свет­ским по­сло­ви­ма мир­но се­де­ти и гле­да­ти ка­ко им се Не­мач­ка из­вла­чи ис­под па­пу­че и ка­ко, са или без Пу­ти­но­вог бла­го­сло­ва, на Бал­ка­ну на­ми­ру­је сво­је про­бу­ђе­не им­пе­ри­јал­не апе­ти­те. Но, из­гле­да да и у Мо­скви убр­за­но схва­та­ју да не­ма ни­шта од тог „биг ди­ла” са Не­мач­ком, што ће у но­ве про­бле­ме ба­ци­ти и ов­да­шње ком­би­на­то­ре ко­ји су Ср­би­ју и се­бе већ ви­де­ли као глав­не де­ве­ру­ше и усво­јен­чад у пред­сто­је­ћем ге­о­по­ли­тич­ком бра­ку Мер­ке­ло­ве и Пу­ти­на. Али чак и уко­ли­ко би ко­јим чу­дом до тог бра­ка до­шло, те­шко да ће се Ву­чи­ће­ва Ср­би­ја на­ћи у при­жељ­ки­ва­ној уло­зи оног „уми­ља­тог” јаг­ње­та ко­је „две мај­ке си­са”. Ни­ти је Ву­чић та­ко уми­љат, ни­ти су они ов­це. На­про­тив, мно­го је ре­ал­ни­је да ће­мо би­ти ви­ше-ма­ње за­слу­же­но од­ба­че­ни и пре­зре­ни од обе, тач­ни­је, од све три стра­не. Јер, ако јед­на Не­мач­ка не мо­же, или бар ве­о­ма те­шко успе­ва да се по­зи­ци­о­ни­ра као по­ми­ри­тељ­ски фак­тор и „мост” из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да, за­ми­сли­те са­мо ко­ли­ке ли су тек шан­се ове и ова­кве Ср­би­је да од­и­гра та­кву уло­гу. Иако, на­рав­но, ни­ко­ме ни­је за­бра­ње­но да ма­шта­ри и на тај на­чин у соп­стве­ним ме­ди­ји­ма пред­ста­вља сво­ју спољ­но­по­ли­тич­ку по­зи­ци­ју.
Прочитајте још:
То вам је, от­при­ли­ке, као ка­да би пиг­понг лоп­ти­ца или про­сјак ко­ји иде од сто­ла до сто­ла уми­шља­ли да су „ин­те­гра­тив­ни фак­тор” и „ме­ди­ја­тор” у дру­штве­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Пре­те­ру­јем? Мо­жда. Али сва­ка­ко мно­го ма­ње од оних но­ви­нар­ских и ана­ли­тич­ких му­че­ни­ка ко­ји су Ву­чи­ће­во нес(п)рет­но гла­ви­ња­ње из­ме­ђу Пу­ти­на и Мер­ке­ло­ве (ви­ја Кир­би) по­ку­ша­ва­ли пред­ста­ви­ти као „по­сред­ни­штво” („Ву­чић ми­ри Ан­ге­лу и Пу­ти­на”), а Ср­би­ју као фак­тор ко­ји ће мал­те­не спре­чи­ти из­би­ја­ње тре­ћег свет­ског ра­та. По­ли­тич­ки на­след­ни­ци оних ко­ји су са гло­го­вим ко­цем ју­ри­ша­ли да раз­ва­ле Ти­тов гроб, са­да фар­сич­но и ка­ри­ка­ту­рал­но ими­ти­ра­ју ти­то­и­стич­ку спољ­ну по­ли­ти­ку. Не­зва­нич­но на­ми­гу­ју Ру­си­ма, зва­нич­но про­кла­му­ју не­у­трал­ност, а фак­тич­ки су на стра­ни оних ко­ји Ру­си­ју на­па­да­ју и по­ку­ша­ва­ју да је изо­лу­ју. За­то ви­ше не­го оту­жно и ли­це­мер­но де­лу­је ре­жим­ска ман­тра ка­ко ми „оста­је­мо на европ­ском пу­ту”, али да „не­ће­мо да уво­ди­мо санк­ци­је Ру­си­ји”. Али ће­мо, с дру­ге стра­не, по­што­ва­ти бри­сел­ски „ед-ме­мо­ар”, у ко­јем се Ру­си­ја тре­ти­ра као агре­сор и оп­ту­жу­је за „не­за­ко­ни­ту анек­си­ју Кри­ма”, као и на­мер­ну де­ста­би­ли­за­ци­ју су­сед­не су­ве­ре­не др­жа­ве. Она Ру­си­ја ко­ја је, ина­че, наш про­ве­ре­ни при­ја­тељ и са ко­јим ова вла­да, ка­ко Ву­чић и Да­чић во­ле да се хва­ле, га­ји нај­бо­ље и нај­и­скре­ни­је мо­гу­ће од­но­се („мо­жда нај­бо­ље у чи­та­вој исто­ри­ји”). Иако, исто­вре­ме­но, „прин­ци­пи­јел­но” при­зна­је­мо те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет Укра­ји­не  („са Кри­мом”). Док на соп­стве­ном те­ри­то­ри­јал­ном ин­те­гри­те­ту („са Ко­со­вом”) ин­си­сти­ра­мо мно­го, мно­го ма­ње. Уоста­лом, и про­шле не­де­ље су нам ути­цај­ни не­мач­ки пар­ла­мен­тар­ци и из­во­ри из Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва, по­ру­чи­ли да се од Ср­би­је „оче­ку­је при­зна­ње Ко­со­ва” – „или не­што вр­ло слич­но при­зна­њу”. Што нас, ме­ђу­тим, уоп­ште не спре­ча­ва да ула­ску у ЕУ и да­ље „од­луч­но те­жи­мо”. Ка­да се раз­гр­ну ру­жи­ча­сте ма­гле и фло­ску­ле, све на­ве­де­но је, ве­ро­ва­ли или не, на­ша ори­ги­нал­на спољ­но­по­ли­тич­ка аген­да ко­јом се ак­ту­ел­на власт же­ли на­мет­ну­ти као ре­ле­ван­тан ре­ги­о­нал­ни, па и гло­бал­ни фак­тор – ко­јег „по­шту­ју сву­да у све­ту” и чи­ја прин­ци­пи­јел­ност је „пре­по­зна­та и под­јед­на­ко ува­жа­ва­на и на Ис­то­ку и на За­па­ду”. У ства­ри, кад ма­ло раз­ми­слим, ово по­след­ње је ве­ро­ват­но тач­но. Али у јед­ном са­свим дру­гом, са­свим су­прот­ном и са­свим не­слав­ном сми­слу.
Ђор­ђе Ву­ка­ди­но­вић
Извор: Политика

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА