Најновије

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Не дозволимо поново данак у крви

Пише: Владимир Димитријевић

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО ДАНАК У КРВИ? 

За време турског ропства, српска деца су одвођена „данком у крви“, да постану Турци и јаничари. Сетимо се Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ и мајки које трче за отетом децом вишеградског краја:“То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“ Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.

– Раде, сине, немој мајке заборавит’…

– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.

Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне.“(1)

И то је трајало, до слободе. Морали смо да се изборимо за слободу да бисмо спасили своју децу. 

НДХ ПРОТИВ МАЈКИ И ДЕЦЕ 

А онда је дошла НДХ, у којој се зло ваплотило у убијање српске деце и отимање исте од мајки. Ево записа Драгоја Лукића, који се бавио страдањем деце од усташа(2):“Мара Вејновић-Смиљанић, као млада дјевојка логораш овако је доживјела агонију дјеце у Старој Градишки, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору када су усташе отимале мајкама малу дјецу. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке са дјецом у круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољно, а када то нису могли постићи, силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали једни уз друге и запомагали. Поједине мајке скакале су на голе бајонете и падале пред њима.“

Џордана Фридлендер описала своје најтеже дане у Старој Градишки: „У српњу 1942. са Козаре је пристизало у логор и по 5.000 жена и дјеце. Усташа Анте Врбах одредио је нас 20 заточеница хрватског женског логора да се бринемо о дјеци која ће, наводно, бити усташка младеж. Било је ужасно гледати мајке када су им отимали дјецу и гурали на један испражњен логорски простор.“

Маријана Амулић, такође заточеница женског логора у Старој Градишки, свједочила је о овом злочину: „Тога дана у логор су дошли Макс Лубурић, Љубо Милош, Ивица Матковић са групом нама непознатих усташа. Разлог те посјете био је одузимање дјеце од родитеља. Ужасавајућа вриска мајки и плач дјеце. Слика је била стравична, поразна. Већа дјеца су бјежала, покушавала да се сакрију. Настало је звјерско батинање, кундачење. Жене су биле избезумљене, тукле су се са усташама за своју дјецу. Све је било узалуд. Дјеца су лежала беспомоћна, без снаге за плач.“

И то је трајало, до слободе.

А онда су нас повели на НАТО Запад, да нас поевроунијате. А тамо се, с поводом и без повода, деца отимају од родитеља. И то мора да се и у намученој, демографски убијеној, Србији, имитира. Јер, „ЕУ нема алтернативу“. 

ШТА САМ ПИСАО 2011. 

Сад већ далеке 2011, писао сам следеће:

У европској земљи Финској 2010. живљаху срећно Финац Вели-Пек Рантал и његова жена, Рускиња Инге. Градић им се звао Турку, и ималу су сина Роберта. Једном приликом, дечак у школи, у некој дечјој свађи, рече да би га мајка могла одвести у Русију. И срећна породица је , да парафразирамо Толстоја, престала да личи на остале срећне породице, и постала несрећна на свој начин. Наиме,социјални радници су брачном пару Рaнтал узели сина и сместили га у прихватилиште. Прво су га одвојили на тридесет, а затим на шездесет дана. Мајци су забранили да виђа дете,а оцу дозволили. Али, отац је радник, грађевинац, често ради у другим градовима, и не може сваки дан да посећује сина. Син је  патио за мајком и деветнаестогодишњом сестром.Почео је да муца. Отац немоћно шири руке:“Сваки дан одлазим очајан из прихватилишта. Дете хистерише, хвата се за мене, а службеници ми га отимају, као фашисти. А ја ништа не могу да урадим“...Кад поменусмо фашисте, председник Антифашистичког комитета Финске, доцент Хелсиншког универзитета, Јохан Бекман, покушава да објасни шта се десило:“Код нас влада прилично антируска атмосфера у друштву, и зато је типично за многе наше школе да децу,повезану с Русијом, вређају, задиркују. Очито је увређени дечак узвикнуо да ће га мајка одвести баки у Русију, где га нико неће дирати“...И социјални радници, због тога, отимају дете од родитеља. Бекман каже да родитељи не могу ни да туже социјалне раднике, јер је дете одузето без икаквог судског решења, а сам процес би потрајао две до три године; при чему социјални радници оптужују мајку , јер су на леђима детета нашли малу модрицу ( зла Рускиња је злостављала свог сина, зар не? )Несрећна мајка прича:“Били смо спремни да направимо компромис са социјалним радницима. Али, молили смо их да му не ометају уобичајени режим – да га воде у школу, где једном седмично учи руски језик и основе православља, као и на хокејску секцију – јер Роберт већ  професионално игра хокеј, као голман. Много га нестрпљиво чекају јер због решења органа тим пропушта мечеве и тренинге.“Наравно, социјални радници , налик на оне Хитлерове из установа над чијим вратима је писало да „рад ослобађа“, нису пристали ни на какве компромисе с родитељима.

   Дете су овим социјалним трудбеницима предали његови  наставници, који су чули да Роберт прети својим вршњацима одласком у Русију. Социјални радници су га покупили одмах из школе, не дозволивши му да од куће узме омиљене ствари и играчке. Мада дечак има двојно држављанство, руско и финско, и мада је његова мајка тврдила да нема намеру да га води у бакин град, Санкт Петербург, где је од рођења био само једном, Роберт је остао у прихватилишту . А 6. марта 2о11, четрнаестогодишњег Роберта је један други дечак , у току шетње, у главу погодио комадом леда. Уместо да насилник буде кажњен, Роберту су забранили да излази из собе. Породица Рантал тражила је да јој полиција ослободи дете из канџи хуманиста, тврдећи да му у прихватилишту без икаквог разлога дају лекове-  антидепресиве. Очајни отац је изјавио да је спреман да тражи азил у Русији, само да би био са својим сином.

А ево како је своје искуство из Аустралије описала Рускиња Дијана Нихматуљина, сликарка и мајка троје деце ( два дечака и девојчице ). Она је, наиме, купила елементе за нову кухињу, које није стигла да угради, па их је сместила на велику веранду свог стана, где је, између осталог, и сликала. Једном је дошао радник из фирме која поставља сателитске антене. Рекао је да се антена не може поставити, јер кров није одговарајући, и отишао – право у поолицију. Пријавио је Дијану да кува на веранди,  где има мува. Одмах су у њен стан упали полицајац и полицајка, који су је оптужили да спрема деци храну у нехигијенским условима. Нихматуљина је покушала да их увери да се они од мува штите мрежицом, али није вредело.Онда их је она подсетила да Абориџини живе у жбуњу, хранећи себе и децу гусеницама и змијама, али то није помогло: полицајци су запретили да ће, ако хитно не почне да спрема храну у стану, обавестити службу за заштиту деце, која ће јој синове и кћи одузети и дати је другим родитељима. Нихматуљина извештава своје земљаке:“На Интернету сам нашла да су у Аустралији огромни проблеми због тога, и да родитељи стално праве протесте. Децу одузету због ситница упропашћују. Један дечак, Лука, погинуо је кривицом нових „родитеља“, а над једном девојчицом су, у новој породици, обавили групно силовање/.../Сада често пишу о томе како се Америка, а  с њом и Аустралија, претварају у полицијске државе. Није ни чудо ако полицајац, као нациста, у твом стану може да ти наређује где ћеш да куваш“.

Дакле, то тако изгледа ТАМО. А биће и овде, ако се не супротставимо.Почетком августа 2о11, сазнали смо за случај Јулије Илић, рођене у Шапцу. Тридеседтједногодишња Српкиња била је удата за Словенца Рока Миленковића. Добили су троје деце. Муж ју је напустио и отишао у САД. Да би могла да издржава децу, Јулија је, са овлашћењем Републике Словеније, двоје старије деце поверила на чување тетки Славици Илић, која живи у Шапцу.Са деветогодишњом бебом у наручју, отишла је у Уједињене Арапске Емирате, и добила посао туристичког водича. А онда су свекар и свекрва покренули процес и добили старатељство над њеном децом; власти Словеније су запретиле да ће јој и бебу узети ако се одлуци словеначког суда не повинује. Сервилна власт Србије, чије држављанство Јулија такође има, одмах је одузела пасоше деци, а Општински суд у Шапцу је позвао тетку Славицу на саслушање. Српски суд је поступио по захтеву словеначког министарства; деца ће бити одузета мајци и дата Центру за социјални рад у Словенији. Пре но што их предају деди и баби по оцу, могли би да их држе у „сигурној кући“, што несрећну Јулију доводи до очајања – гајила их, неговала,па сад хоће да их баце у вртлог стреса. Јулија је похитала у Словенију, да покуша  да нешто учини; али, кажу да јој је свекар утицајан,и да су шансе мале.

 У филму „Ђавољи адвокат“ ( сећате се, ђавола игра Ал Паћино ), кнез пакла се налази на челу моћне адвокатске корпорације, и најављује да ће свет освојити помоћу армије правника, који ће свуда увести његове законе. А у пророчкој песми Владике Николаја, „Небеска Литургија“, овај српски светац пророкује свом народу да ће, ако настави путем у западну „Белу Демонију“, на власти добити људе „којих би се марва застидела,/ и вепрови дивљи посрамили“. Кад такви дођу на власт, Србин неће смети „децу своју својом звати,/ ни слободно мислит, ни дисати“. На шта вам наше доба личи?“ (3)

Од овог текста је прошло 13 година.   

У Србији су почели да отимају децу од родитеља. У име, наравно, „добробити деце“.

БОРБА У СРБИЈИ 

У Србији је затим поведена борба да се отета деца врате својим родитељима. 

 Прва пресуда у корист породице и здравог разума донета је 2020, када је породица Тркуља добила своје право на суду, и када је њихова кћи Марија враћена дому. 

Недавно је мајка из Новог Сада, Ана Михаљица, добила своје синове, Михаила, Рафаила и Гаврила. Процесе је пред судом водио адвокат Милан Босика, коме сада прете обрачуном:“Јелена Павловић, бранилац адвоката Милана Босике, који је пред Адвокатском комором Чачак оптужен по пријави Јелене Зорић, директора Центра за социјални рад из Новог Сада, са циљем да му се одузме адвокатска лиценца, успела је да оптужницу „обори“ као неосновану, и председника Дисциплинског већа Драгана Марковића аргументима примора да поступа по закону и захтева од дисциплинског тужиоца да до следећег рочишта уреди оптужницу. Адвокат Милан Босика је у жижу јавности доспео пошто је родитељима успео да врати децу отету уз помоћ Центара за социјални рад, најпре Марију Тркуљу у Београду, а онда и малолетне Михајла, Гаврила и Рафаила Михаљицу њиховој мајци Ани у Новом Саду.“(4)

Милан Босика је човек који је решио да Србија не постане нови, постмодерни Сисак и Јастребарско, у име, наравно, „демократије и људских права“.    

Својевремено сам ( 2017. године ) написао и текст „Сви смо ми породица Тркуља“, у коме сам настојао да објасним зашто домаћи центри за антисоцијални рад одузимају нашу децу да би их неком предали, јер родитељи нису довољно добри.(5)

Оно што морамо учинити, ако смо имало људи и Срби, хришћани и деца Божја, јесте спасавање Србије од новог данка у крви. Сви који могу треба да се удруже у заједничкој борби против злочиначког света у коме ће и педофилија ускоро бити легализована.(6) Ако не бранимо децу, кога ћемо бранити? Ако Србија остане без деце, остаћемо без Србије. 

Наша борба, понављам, мора бити храбра и одлучна. Све су нам узели – децу им не дамо! 

УПУТНИЦЕ ( 22. МАЈ 2024. ГОДИНЕ )
1.https://nastavaistorije.wordpress.com/2019/11/03/danak-u-krvi/
2.https://iskra.co/reagovanja/biskupi-ustase-i-srpska-deca-podsecanja-iz-knjige-dragoja-lukica-rat-i-deca-kozare-1/
3.https://www.bebac.com/forum/index.php?/topic/2680-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8/
4.https://www.pecat.co.rs/2024/05/kad-narod-brani-advokata/
5. www.intermagazin.rs/svi-smo-mi-porodica-trkulja-ustanimo-u-odbranu-dece/; borbazaistinu.rs/pomozimo-porodici-kojoj-se-svete-otimaci-od-kojih-su-spasli-svoje-dete/
6.https://www.politika.rs/scc/clanak/615967/Nemacka-smanjuje-kazne-za-decju-pornografiju-Kakva-je-veza-Zelenih-i-pedofila

"Подржао си француско немачки план, купио рафале, сад драмосе**ш огрнут заставом!" (ВИДЕО)

Извор: Правда

 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА