Једно село на северу Ирана крајем маја било је поприште стравичног тзв. „убиства из части“. Реза Асхрафи (37) одсекао је главу својој ћерки. И док бројне сличне случајеве породице успевају да сакрију, овај је ипак изазвао велику пажњу на друштвеним мрежама и код традиционалних медија.

Четрнаестогодишња ћерка починиоца тог злочина, Ромина, крадом је напустила породичну кућу заједно с једним 29-годишњим мушкарцем. Он је касније тврдио да је у то дете био заљубљен већ пет година. Роминина породица забранила им је да се венчају. Удаја 14-годишњакиње била би могућа уз пристанак оца.

Пет дана након Ромининог бекства, полицајци су ухватили пар и вратили девојчицу њеном оцу. Судећи по извештајима медија, након тога су се ствари развијале овако: Роминина мајка је у кући чула како њен муж од ћерке тражи да се убије. У супртоном ће је, претио је – убити. Мајка ништа није предузела како би спасила Ромину. А након бруталног убиства девојчице, родбина је у име „часног оца“ организовала сахрану.

Дискриминација жена у Ирану

„Горка истина је да је патријархална култура дубоко укорењена у иранском друштву“, каже списатељка и активисткиња за женска права Асијех Амини. „Овде уопште никакву улогу не игра то колико су добро образоване иранске жене или колико су постигле захваљујући свом јаком положају у цивилном друштву“, додаје Амини. Она је, иначе, након нереда 2009, побегла из Ирана и данас живи у Норвешкој. „У том политичком систему мушкарци на својој страни имају не само традицију, већ и законодавство.“

Жене су у Ирану на први поглед постигле много, поготово у поређењу с другим земљама у региону. У Саудијској Арабији на пример, жене донедавно нису смеле чак ни да возе аутомобил. Тек од 2015. у тој земљи оне имају право гласа.

У Ирану жене аутомобиле возе још од 1940, а смеју да бирају и да буду биране од 1963. Свака друга особа у Ирану са дипломом факлутета је женског пола. Континуирано расте и број жена које подносе захтев за разводом брака или се споразумно „ослобађају“ из несрећне брачне заједнице.

Апсурдни шеријатски закони

Али и за жене у Ирану и у Саудијској Арабији важи једна иста ствар: сматра се да оне „нису самосталне“, да су оне особе о којима се „неко брине“ – и то због закона који почивају на шеријатском праву.

Све важне одлуке доносе њихови очеви или мужеви, па чак и у вези живота и смрти. У исламском кривичном закону у Ирану на снази је начело освете. А то значи следеће: уколико жена постане жртва неког злочина, онда отац одлучује што очекује починиоца – освета (а то је често смртна казна) или помиловање.

Колико је тај систем апсурдан, најбоље показују случајеви попут овога – убица девојчице Ромине истовремено је и особа која одлучује о помиловању или освети. И ту правосудни систем у потпуности заказује. Роминин отац Реза Асхрафи се, како јављају ирански медији, пре самог чина убиства информисао код једног адвоката каква га казна очекује. И добио је следећу информацију: између три и десет година затвора.

Асхрафи притом није једини отац који је „искористио“ ту рупу у иранском правосуђу. Судећи по резултатима једне студије Иранске полицијске академије, у регионима на западу и југу земље, тамо где традиција игра велику улогу, од укупног броја убистава, 45 одсто отпада на „убиства из части“.

Стравичан кодекс

„У традиционалном друштву је пристојност најважнији капитал једне жене“, објашњава иранска новинарка Махрок Голамхосеинпур. „Друштво одбацује, игнорише па чак и понижава оног мушкарца чија жена или кћерка нису пристојне.“ Голамхосеинпур је неколико година истраживала „убиства из части“ у Ирану. „Сећам се једне девојчице по имену Ала, из једног села на југу Ирана. Њена мајка ми је рекла да ју је, док је чувала овце, силовало неколико мушкараца из једног другог племена. Кад су је полумртву донели у село, брзо је пала одлука да она мора бити – уклоњена.“

У многим случајевима отац или деда налог за убиство „обешчашћене“ девојчице дају њеном брату или неком рођаку. Након злочина, он онда преузима одговорност или помилује починитеља. „Код већине такозваних ’убистава из части’ нема жалбе тужиоца или старатеља. А убица се брзо пушта на слободу, уз пристанак обеју страна“, описује Махрок Голамхосеинпур. Ни она, иначе, више не живи у Ирану, већ у САД.

Роминино бекство, односно отмица, вероватно не би била окончана њеним убиством да су она и њена породица становали у неком великом граду, каже Голамхосеинпур.

Конзервативни отпор реформама

Роминина судбина узнемирила је иранско друштво, и то не само кориснике друштвених мрежа. Готово све иранске новине извештавале су о убиству 14-годишњакиње. Председник Хасан Рохани затражио је од свог кабинета да се коначно побрине око законске реформе како би се убудуће строжије кажњавало насиље у име наводне „породичне части“.

Али председник врло добро зна да конзервативно иранско правосуђе одбацује предлоге закона који би жене требало да заштитите од насиља у породици. Тим законима се „копирају западна решења“ и њихови циљеви у супротности су са основим начелима ислама – то су аргументи конзервативних кругова у Ирану.

За Роминину смрт нису криве исламске вредности и закони, већ присталице „Агенде 2030“ Уједињених нација, којом се жели да се постигне равноправност полова, тврди Кобра Касали. Он је члан утицајног Савета за културу и социјална питања за жене и породице. То тело директно је подређено духовним вођама у Ирану. Већ 35 година Савет ради на томе да у иранском друштву етаблирати наводну исламску културу и вредности, и огорчено се бори против развојних циљева УН до 2030. годину, зато што се њима, између осталог, подстичу сексуално образовање, као и равноправност девојчица и дечака. Конзервативци притом имају и свој „предлог решења“ који гласи: удати девојчице – што млађе, то боље.

Прочитајте ОВДЕ    како је НАТО војска десеткована.

Извор: Дојче Веле