Најновије

Бранко Вељковић: Атомски с лева, беж у десно, атомски с десна, беж у лево

Нема моћи без праве моћи.

Пише: Бранко Вељковић

Цитираћу глумца од неки дан, мајстора тешких улога, животних и драмских, Станића од ФНРЈ Шешковца: „Нема глумац велику слободу, он се креће унутар ограничене слободе коју му задаје сцанарио а онда још редитељ који намеће своја решења...“.

Тако вам је са глумцима и њиховим слободама. Тако вам је и са овима што глуматају да су политичари и последично, са нашим слободама.

Оно што их спаја је да су и глумци и политичари – пристали на своје улоге. За то су адекватно плаћени и за то им је адекватно наплаћено! Спаја их још пуно тога, на пример публика, која у оба случаја уредно плаћа да гледа и „ужива“ у тој драмској фикцији, непостојећим догађајима у којима и на сцени и ван ње, многи губе све што имају, па и душе. 

Када публика, једног дана, схвати и прихвати да планирање и управљање друштвеним процесима нема превише везе са оним што нам се јавно презентује и да се веродостојност трећег дневника не разликује претерано од веродостојности Жикине династије, онда можда можемо даље, као народ и цивилизација. Да би то разумели потребно је знање али да би схватили разлоге свега што се дешава, па и историје, потребан је и довољан само духовни „кључ“.

И ето нас код управљања. Човек би ето тако мало да управља. И промишља еонима како то да чини. Сада је време „интелигентних“ решења, које каквих „паметних“ градова, паметних зграда, паметних аутомобила, паметних полицијских станица и најпаметнијих вибратора,... Јер придев „паметан“ је  у ствари економскопропагандна категорија а не нека смислена чињеница. Дакле, ЕПП наратив који прави паре и који је заживео као недосањани циљ који увек може да измакне, ваљда зато што је „паметан“. 

Све нешто „паметно“ а нигде памети нема. Не може је бити. Ево и зашто. 

Опсесивна потреба да се пронађе начин који одговара свима, дакле најбоље решење, упетљао је дивну математику у све процесе па и у друштвене науке. Измислили су – оптимум (у теорији – најбоље решење). Оптимум може да се односи на путању балистичке ракете исто као и на распоред седења у аутобусу.  Процес се зове – оптимизација, дакле „развој метода и модела за изналажење оптималних решења математички формулисаних проблема“. Међутим, да би се за решење које се дефинише као оптимум могло тврдити да је стварно најбоље, мора се формулисати систем мера или вредности, некакав критеријум, са којима се опредељује квалитет или употребна вредност оптималног решења. Оптимизација као процес подразумева и свест о ограничањима која опет могу бити сврстана те тако долазимо до скупа допустивих или не-допустивих решења. Оптимизација није сама себи циљ. Идеја је да се неки систем преведе из почетног у жељено стање те онда, када тако гледамо, видимо да је оптимизација у својој суштини – контрола и ништа више од тога, нарочито када се примењује у друштвеним наукама. Дакле, стварање вештачке, наметнуте „хармоније“ између свих параметара или субјеката система. Сви они који се не слажу са оптимумом, сметају и да би идеја о оптимуму опстала, сви који се не слажу бивају скоњени или уништени. Зато је данас, после толико векова масовне деструкције  свих  и свакога ко уме да „мисли изван кутије“ проналажење стварних аутлајера (outlier – особа, ствар или чињеница која се веома разликује од других људи, ствари или чињеница, тако да се не може користити за извођење општих закључака) од незаменљивог значаја за опстанак цивилизације. Но, ту се враћамо на необориву тезу – да би могли да сагледамо апсурд, морамо да заузмемо стајну тачку изван апсурда! А то искључиво има везе са спознајама које нису омеђене материјалним баналностима. 

У друштвеним односима, с тим наметањем „хармоније“,  настаје најзаступљенији модел управљања људским заједницама још од Пада, а то је - тиранија. Јер људска врста је својом одлуком, по неприкосновеном Божијем праву избора, својим падом, одабрала „знање“ које је по величини и обиму теме толико да је човеку немогуће и сагледати а камоли разумети размере свега онога што би тако требало да се „зна“. Јер поредак и човека у поретку је створио апсолут, Бог, а не неки човеку доступан сазнајни опсег. И у тако наивној и сада већ манијакалној опсесији да може да „влада“ Божијим знањем човек је, вођен палим Анђелом, одабрао пут који је, као и Пали, у својој суштини аутодеструктиван. 

Тако и та фамозна оптимизација. Суманути процес стварања такозваног одрживог оптимума и онда бесомучно и брутално гурање свих субјеката ка том једном циљу, потпуно ирационалном средишту ничега. Математички гледано, када имаш два субјекта или параметра, оптимум је математички „видљив“ али чим број субјеката расте, оптимум престаје да буде конвексан а број варијација превазилази човекову моћ праћења у реалном времену и губи се смисао целог процеса. Зато се онда појављује брутална сила као параметар, или још горе – моментум када наступа безлична бирократија и умоболно и бескрајно нормирање и параграфисање свега и свачега. Само да све „буде по закону“. Јер ако је „по закону“ онда грех присилне унификације човечанства у кохорте идиота иде на неког другог. Каква будалаштина !

Оптимум је ригидан систем. Оптимум није природна ствар већ математичка теза и индустријски феномен. Па још када га укљеште параграфима и којекаквим законима онда неминовно постаје опасан и по оне на које се сам тај оптимум односи. Да би разумели, примера ради, војни стратег који напада јачег непријатеља није оптерећен оптимумом, јер би му наука о оптимуму рекла да у борбу уопште не улази, бројање и одлука су у таквом случају потпуно јасни и децидни – непријатеља има више ! Али генијаност војсковође у таквој прилици заснива се на адаптивним моделима управљања, правилној синхронизацији својих капацитета са захтевима битке. Они који, као и ја, верују у Бога, додаће овде и фактор Исуса Навина и његов „модел“ управљања, но о томе, неком другом приликом.

У процесу управљања људским заједницама, добитни „сценарио“ се постиже само ако се поштује свачији, лични, „оптимум“, свачија слобода избора и управљања својим животом а човек, од када је одабрао знање а не Бога, то не уме. Јер оптимум је математичка категорија а хармонија је стање природе али пре свега - духа. Оптимум је најмања потрошња горива на извесном броју обртаја мотора са унутрашњим сагоревањем а хармонија је у природи или узвишеном односу са Богом. Тек тада је могућ и смислени синхроницитет. 

У сваком случају, оптимизација комплексних система је тешка и не ретко и немогућа за човека јер ће увек да се појави неки „локални“ оптимум који ће цео процес да учини неодрживим и неизводљивим.  Онда процес неминовно постаје стохастички, број динамичких промена расте неутврдљивим интезитетом и број и интезитет интеракција је апстрактно велик. Управљање таквим процесом је за човека немогуће. Математички, оптимум је у таквим случајевима немогуће гарантовати. У политици то би значило да током, рецимо револуције или изборног процеса, контролишете све параметре система током целог процеса. То никада није било тако нити ће бити јер једноставно није изводљиво а није ни рентабилно. Зато, „власници наше историје“ успешно контролишу „улазне параметре“ историјског догађаја (рецимо револуције) и у искуствено потврђеном моменту крећу да дефинишу „излазне параметре“ зарад унапред дефинисаног циља, који често није (само) краткорочно одређен. И опет, математичка расподела – што је више лоптица које (слободно) падају то је систем предвидљивији. Тако је и са људима. Што је заједница људи већа, то је управљивија, предвидљивија. Попут Кине, рецимо. Зато је, из угла мерљиве ефикасности процеса, колико год то без знања математике и психологије било чудно, Кином лакше управљати него Чачком, рецимо, или не дај Боже, Атеницом. 

А данас се, веровали или не, најкомплекснијим моделима у светским размерама управља на потпуно прозаичан начин. Уместо да се, следећи логику математике, системи „тестирају“ кроз колико је год потребно сценарија те да се кроз симулацију сценарија тражи оптимална одлука (кад већ за њом толико пате) „мудраци“ су „изнедрили само три модела, а то су – „не ради ништа“ (do nothing), „оптимистичан (best-case) сценарио“ и „депресиван (worst-case) сценарио“. И то вам је то. То је толико банално да је апсурдно а управо тако се доносе и најважније одлуке практично у свим комплексним облицима управљања и системима. А уствари, то није процес ДОНОШЕЊА одлука, то је процес ОПРАВДАВАЊА одлука. А сам систем се неминовно своди на просек, медиокритете са уочљивом и технолошки, бирократски и психолошки разумљивом тенденцијом ка заглупљивању и система и учесника. И када их питате, одакле вам идеја да говорите о оптимуму и тако опредељујете начин управљања кад евидентно имате једначину са неутврђеним бројем непознатих, они ћуте. 

Да би оправдали своје „постојање“, ти бесмислени и тако досадни „оптијумијаши“ упорно затрпавају свет својим теоријама о неопходности прикупљања и интегрисању свих могућих и немогућих података. И онда, мој деда би их све тако на гомили једноставно питао – „Сине, а како се то управљало пре тих ваших Big data база података и ултра брзих рачунара, дигитализација и оптимизација ?“. Раније није било нити једног од ових данашњих „паметних“ алата а опет се свим сегментима врло добро управљало. 

Зато су, као „епохално“ решење осмислили и имплементирали стратегију - „завади па владај“ (divide et imepra). Иако је та стратегија изворно из области политике, тако, уствари, функционише и та извикана „shit in - shit out “, AI – artificial intelligence (вештачка интелигенција). У процесима управљања дигиталним системима али и свим другим управљањима то је модел по коме се комплексан систем распарчава на мање подсистеме, што такође може бити неутврђено дугачак или дубок процес, где се онда локалним подсистемима даје простор да „изјуре“ неки свој оптимум. Али онда опет иде процес усаглашавања „малих“ оптимума који процес подразумева стандардизацију и норме а норме су од почетка времена искључиво – присила, дакле држава, дакле вулинизација. У политици, техника „завади па владај“ делује по истим механизмима, виђено и проживљено још од римских пентаграма па до ових сада Пентагона. Тако се успешно разбија и онда наново креира глобална заједница држава и народа и тако наизменично унедоглед, као рецимо, балкански простор.  

Да то стварно некога интересује, као што је то генијално схватио мој мали пријатељ великог духа, одговор на задату тему је у синхронизацији а не оптимизацији. Синхронизација подразумева очување свих капацитета и појединачних интенција где онда сви субјекти прилазе процесу са жељом да партиципирају, са питањем како могу да помогну процесу и заједници и то онда држи циљ одрживим. Циљ се не мења, али је разлика у приступу и начину. Ако то пребаците на сферу уобичајене политике јасно ћете видети колико су сви до сада „осмишљени“ модели управљања заједницама неодрживи и нетолерантни а опет, вешто закамуфлирани у тај лажни идеал демократичности. Јер политика, од оног од кога је кренирана, дакле, непомјаника и то не овог „нашег“ трагикомичног, „недају ми на море“ самозваног, већ од оног стварног, креирана је да би правила поделе а не заједнице и зато је, по логици креатора, политика зло само по себи ! А политичари, „вама је отац Ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините, он беше човекоубица од почетка и не стоји у тишини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“. Ту је и следећа замка. Људи схватају политику као борбу за територије, власт, материјалне вредности, односе,... али није тако. Политика је искључиво непомјаников алат за отимање душа ! 

Ту долазимо до следеће тачке „прелома“ света у коме живимо – реалтивизација и последично, банализација основног стања – ЈА ЈЕСАМ !
Дакле, материјални свет је у својој суштини конципиран као бинаран (дуалан), што би могло да се сведе на наше поимање - 0 и 1. Даље, у теолошком смислу, то је - ЈА ЈЕСАМ и опозит. Идући даље, разумевањем суштине, и сама 0 је и даље „ЈА ЈЕСАМ“ и могућа је као стање и постојање и без јединце, али у материјалном, нашим чулима доступном, свету, поредак је бинаран – нула и јединца. Уместо да тако јасно одређено и сасвим логично овај наш свет и даље функционише, бесомучно нагомилавање и хиперпродукција свега и свачега, углавном по поменутом принципу „shit in – shit out“, те општа манија за „управљањем“, довели су до појаве огромног броја исфрустрираних незадовољника који су сврху свог постојања почели да везују за неке непостојеће форме између 0 и 1. Па тако, сада уместо извесности стања или не-стања, имамо – статистику. „Статистички гледано имамо (хипотеитчки) 45% процената вероватноћу да ће данас да падне киша“ или „само 65% деце у београдским школама долази у контакт са наркотицима, што је значајно мање него пре три године“, „успешност операције слепог црева је 89 %“ или „вероватноћа да ће нов миксер да вам откаже први дан када га купите је мања од 3%“,... Дакле, вероватноћа. И све то звучи на један начин ако вам се не „заломи“ да то дете није ваше дете или да током операције слепог црева или слетања авиона не будете у погрешном проценту. Таква релативизација је увод у ментално и духовно стање „прихватања“ вероватноће, (не)извесности као „нормалног“ и прихватљивог стања, само зато што се, ето, овај пут није десило баш нама или зато што је све то тамо неко баш тако дефинисао, нормирао и на потпуно умоболан начин у име свих нас одлучио да је то тако, статистички – у реду и прихватљиво. Па тако, дошли смо до неодрживе релативизације свега, или сада већ оног чувеног - мало мртав, мало трудна, мало мужеложник,... Дакле, глупост епског Мали Маре Пате типа. А и овде је све једноставно. Стање није статистичка категорија. То је смислена и ако хоћете, духовна категорија. Свест о „бити“ и „не-бити“ никако не сме бити део манипулативне стратегије агресивних, неостварених, малициозних медиокритета жељних да кроз марифетлуке сами себи оправдају разлог свог постојања и присуства, већ је та свест, непобитно, на три стуба дефинисана стварност сваког човека, јер то човека чини целим, јединственим и слободним. Такав човек не познаје и не признаје своју целовитост у процентима или деловима, јер замислите да нам једног дана кажу да смо „у поседу 78% свога тела“ или „слободни сте 52%“. Јер Лав је рекао – „Слобода је стање духа. Човек који верује у Бога је истински слободан човек и од њега не можеш направити роба. Он остаје слободан и у затвору“.

Та масовна релативизација увела нас је у површност, типа, „може да буде а не мора да значи“. Па тако површни, дакле релативни, почињемо да превиђамо очигледно. Рецимо, сасвим и свима видљиво, питање Српске Православне Цркве, која, здушно, „брани“ позиције православне, хришћанске вере а истовремено, волшебно, пактира са Светским саветом цркава за који, савеt, чак и перфидно скројена Википедија каже – „Светски савет цркава је међународна екуменска организација, у чији састав улази 349 хришћанских цркава“ (па и СПЦ) а ето, некако, само „Римокатоличка црква није члан савета, већ има својство посматрача“. Дакле, у јасном, „бинарном“ сагледавању, СПЦ је пуноправни члан ове екуменистичке организације, док је у релативном, баналном, „па може да буде а не мора да значи“. Релативно је и дал је самозвани много луд или мало паметан или дали ће коначно ове године на море или опет у Беч, али то је већ виша математика, а рече ми пријатељ и да нешто не воле што стално помињем тај Беч.

Цео овај замишљени процес управљања даље подразумева и дефинисање „употребне“ вредности сваког субјекта понаособ што искључује субјективитет и неосвешћеност, те онда, тек ту, долазимо до пуне слике колико је човекова намера да успешно управља сопственим процесима неодржива без познавања, вере и поверења у Бога. Без Бога, остаје да се човек, попут трчања по некој Мебијусовој траци, вечно запетљава у свуда доступне луциферијанске приступе – ја стварам услове, а нешто ми помаже, он напарви нацрт а слуге то спроводе,... И зато смо ту смо где смо сада, јер моћ је мала пред правом моћи !

Сетих се инжењера са две смрти и његове приче како је генијални Драгош Калајић, пасионирани љубитељ „знања“, бурно и често, њему тако својствено цинично, реаговао на масовно примање којекаквих у редове оних који „иду“ за знањем. Срдио се Драгош јако, сметало му је то силно нагомилавање неписмених у малобројно друштво писмених, али срдио се због огромног ега и сујете. Разумео је Драгош потребе времена „подебљавања завеса“ између оних који знају и армија неупотребљивих али није могао то да прихвати. Нервирали су га. Што рече инжењер – „Није прихватао Драгош ту доктрину да се из гомиле изабере један, док су остали као сватови на свадби, мисле да су важни, веселе се, али нико не обраћа пажну на њих. Знање је и даље као некад, код малог броја, али време је захтевало другачији приступ“. Тако је, једном приликом на једном пријему, наоштрен као Лонгиново копље, присутном „великом“ привреднику, заслужено крштеном као тајкун, суверену „успешних приватизација“, који се занео филозофијама у нивоу петељке, никако јабуке, Драгош рекао, претходно га брутално прекинувши – „кад будеш умро, сугерисаћу да се твоје шаке окаче на бандеру да слободно висе на ветру, као подсећање, да се човек роди празних шака, да празних шака умире кад му истекне оно најдрагоценије што има – време. Време овог разговора је истекло, али не брини, шаке су још код тебе“... Овде ми је, зарад извесне могућности масовног препознавања у делу око празних шака било јако важно да додам још по неки мени знани детаљ, али нека,... добро је и овако.

О тој, пословичној „спознаји“ нагомиланих умео је каткада да говори и инжењер. У жељи да појасни буквар ђацима инжењер је добронамерно присутном чили-вилију и брунираном објаснио – „Не може ништа да остане исто, али исто тако не можеш ништа ни да промениш. Не остаје исто зато што,.. то ти је као кад имаш спознају да један човек никада не загази у исту реку два пута, јер и када загази та река више није та река и тај човек више није исти човек, тако да је све флуидно и све се мења, а не можеш ништа да промениш зато што се циљ према којем корачамо направио након пада Адама...“. Збуњени чили-вили није издржао – „какве везе има Адам, он је угризао јабуку!?“ Брунирани је после подређеном чили-вилију објаснио сву лепоту ћутања али је инжењер одредио суштину и вечно трајање доскочице – „Драги мој чили-вили, велико је твоје знање, немој да се љутиш, али сад и овде да ти донесем кило јабука ти опет ништа не би научио !“
И зато, опет ти глумци. 

Безбедњаци, политичари, свештеници, тајкуни,... глумци.

Ено га један, глумац, столује на Косанчићевом Венцу а тихује у хладу борова у улици Ужичкој. Између даривања једног и планирања следећег Томоса, сећа се да негде на карти постоји и Пећка Патријаршија. Његов омиљени репрезентативни објекат у Ужичкој улици сасвим случајно налази се одмах до резиденције амбасадора САД. О духовниче, о гримизни првосвештенче што си прављен да га не препознаш, о Кајафо нашег времена, о суверени комшијо јамеричког амбасадора у тој, по твојој вери, тако омраженој Ужичкој улици,... јел стварно би толико тешко да се оде на стратиште у школу? Шта фали а чега има превише на том месту па се теби тамо не иде? Не теби, но и свима из хорде твоје, све под претњом казне. Ал зато, у твоју вилу поред те јамеричке резиденције, редовно долазе снајке у милионима и онолике стране таблице. Сви смерни и духовни, спремни да иглене уши за пут на онај свет прошире до величине фелне Г класе. Међутим, овај становник Ужичке је необично битан за власт јер држи народ у покорности а има и занимљиве контакте у земљи Давидовој и у цркви Петровој. А самозваном на његовом путу ка три дана мрака требају и једни и други. Но, Богу хвала дато нам је да знамо - „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима,... Небо му је престо а земља подножје ногама његовим,...“.

Када је у питању управљање међународним политичким процесима, овај пут, зарад илустрације модела и начина управљања, горе поменута - Кина и ондашњи самозвани. Кратак увод из савремене историје далеког истока. 

Процес разградње феудалног истока завршен је масовним гурањем кинеза у опијумске кошмаре. Државе далеког истока опстајале су у тешкој беди и по инерцији а не због некаквог мудрог и смисленог руковођења. У историји није забележен већи број наркомана у оквиру једне политичке целине као и сиромаштво и канибализам толиких размера. За следећу фазу извршена је неопходна акумулација капитала у институцијама Британских колонија у том делу света. У оквиру планираних циклуса, следио је процес уздизања. Али, да би се још једном утврдило градиво и појаснило ко је ко у географији новог светског поретка, Совјети (читај – Руси) су се пред сам крај другог светског рата укључили у рат на далеком истоку. И да би било јасно. Није друг Јосиф Висаироновић Џугашвили Стаљин у препарирању Европе стао зато што се уплашио савезника или Југословенских партизанских одреда, већ је стао јер је тако договорено и зато јер су све границе  „ослобођене“ Европе нацртане још две године раније. Винстон Леонард Спенсер Черчил је за Стаљина рекао да „не постоји реч коју није одржао иако је свашта причао“ тако да је страх залуталог Харија Трумана, да Стаљин неће испунити реч коју је дао Френклин Делано Рузвелту у вези напада на Јапан, био неоснован. Е тај и такав Стаљин је на континенталне територије које је окупирао Јапан, након краја рата у Европи послао између два и три милиона војника и сву расположиву ратну технику. Стаљин, бечки ђак баш као и  Адолф Хитлер и многи други онда и данас родио се као четвро дете локалног свештеника, али прво које је остало живо али и дефектно дете, а за даље одабран по врло мрачном „кључу“. Данас кажу да је био Грузин, али то је тада било Рус, јер Грузија је била географска а не национална одредница, баш као и Шумадинац. Стаљин је подигао сву силу која је била неопходна да би поставио шипове новог светског поретка. По речима преживелих Јапанаца, у јуришу који је уследио, совјетске трупе су напредовале толико брзо да дисциплиновани и фанатични јапански официри нису стизали да изврше ритуално самоубиство већ су их црвеноармејци убијали или хватали живе. У невероватно кратком временском периоду заузета је Манџурија, Кореја, Курилска острва, Сахалин,... Главнокомандујући јапанске војске у том делу света рекао је – „Десило се оно чега смо се највише бојали, Совјети су ушли у рат !“. У налету Совјета, за пар недеља, убијено, рањено и заробљено је преко 700.000 јапанаца. Стаљину се онда „омакло“ те је у једном специфичном окружењу изјавио да је то „освета за пораз Руса у Руско – Јапанском рату 1905. године“ (толико о томе да ли је Стаљин био попин син који је  „сучајно“ залутао у Беч или наследник империје).

А  и ова договорена игра почела је знатно раније. Још од јануара 1945. године, свесни ситуације на свим војиштима, Јапанци су иницирали и започели преговоре са САД око предаје. Али, договорима о којима су знали само малобројни Јапанци, била је предвиђена и архитекура новог далеког истока. То је подразумевало да Руси прошетају до Јапанског мора а да Американци тестирају атомске бомбе „in vivo“ на територији Јапана. Све што су Јапанци тражили је да остане цар, што им је, на крају, дозвољено. Сви мировни преговори до момента када су бачене атомске бомбе, а то је био август 1945. године, били су бесмислени и лажни. Али, позориште мора да продаје карте а историја мора да „тече“.

Са друге стране, напредовање совјетских трупа на корејском полуострву ишло је тачно до унапред договорене линије, административне, која је одмах означила демаркацију Руске и Америчке зоне по 38. паралели, касније Северна и Јужна Кореја. Кореанци су се ту питали исто колико и самозвани око 4 општине на северу Косова. Креиран је простор који ће, као што би и код нас, непуну деценију касније да буде гурнут у изузетно бруталан грађански рат између две увежене идеологије импутиране у један народ вештачки подељен у две Кореје у ком рату је страдало преко милион људи. Све то је био неопходан предуслов да се онолико западних држава у наредним деценијама несебично ангажује да „омражени“ режим Северне Кореје дође у посед атомске бомбе. Северна Кореја је у јеку свих могућих санкција и међународних притисака, (не) званично преко свог шпијуна који је имао седише, а где би другде него у Бечу, волшебно прибавила декласификоване планове и компоненте за нукеарни реактор од Британије, алуминијумске компоненте од Немачке, Белгијске планове за производњу горива, високо прецизне инструменте од Јапана а „мудре главе“ и инжењере још од Совјета. Додуше, руку на срце, нису све добили са омраженог запада већ су нешто што им је требало покуповали и са совјетских отпада након распада СССР-а. И тако су, ничим изазвани, Северно корејанци склепали атомску бомбу, некако исто као ФАП Мерцедесов аутобус за самозваног. Склепали су тако више бомби. И ракета. И сада могу мало да прште около ако их неко буде дирао. А лидери Северне Кореје, ултра комунистичке „омражене“ творевине, у слободно време школују се у затвореним интернатима у Швајцарској. Иста она Швајцарска где је, по писму Климова, Стаљинова ћерка Светлушка највише волела да склања ђенге. Пуно ђенги. И тако се Светлушка од Швајцарске, преко Лихтенштајна, на крају скрасила у тој трулој Јамерици са све мемоарима. А народ нека гине за географију.

Други ентитет за који су се створили услови за креирање је – Кина. У пар година у девастирану и потпуно развлашћену Кину успешно је имплементирана Кинезима „прихватљива“ верзија комунизма. Већ почетком треће деценије 20. века почело је масовно мобилисање народа за потребе једне потпуно стране и вечини несхватљиве идеологије - комунизма. Нестварно једноставно, баш као и код нас, на темељу пар фраза и неколико флоскула о идеалима „новог друштва равноправних“ мобилисани су милиони и опет у форми страшног грађанског рата, „створена“ је нова, унитарна марксистичко-лењинистичка једностраначка социјалистичка република Кина, данас позната као PRC – People’s Republic of China. Вођа комуниста, које су подржавали Совјети, био је Мао Цедунг, а вођа националиста, које је подржавао запад, био је Чанг Кај Шек. Комунитанг је изгубио. Грађански рат трајао је читаве 23 године а инвазија Јапанаца је означила само крхки предах у међусобном разрачунавању. Комунисти су заузели и ставили под контролу континенталну Кину (PRC) и острво Хајнан а Коуминтанг се „самопрекомандовао“ на Тајван. Технички, овај грађански рат никада није званично завршен. То је мање-више званична верзија. 

Међутим, незванично а истинито десило се следеће. Мајстори игре креирали су околности у којима је грађански рат био неизбежан, створили су све потребне кадровске, класне и све друге услове да се сукоб деси. Лидери обе зараћене стране били су вешто вођени од стране центра моћи а да нису имали слику о пуном захвату и циљевима. Једноставно, из угла глобалне политике, Мао Цедунг и Чанг Кај Шек била су два високомотивисана, неупућена аматера са дискутабилним лидерским, организаторским и војним способностима. „Стручно“ вођство и једном и другом давао је друг Стаљин и екипе брутално ефикасних оперативаца дискретних организација. Непосредно пред сам крај сукоба Стаљин је инструисао већ видно деморалисаног и депресивног Чанг Кај Шека, формално пулена запада, да пребегне на Тајван и да са Тајвана успостави добре односе са Американцима, што је овај и учинио. Чанг је био потпуно изненађен изнедним простором који је добио а Стаљин га је испратио на Тајван са речима – „Није још готово за тебе“. Мао је, са друге стране, био врло резигниран овим потезима Стаљина, сматрао је да га је овај издао и инсистирао је да „посао“ заврши до краја. Е онда је практични Стаљин подсетио друга Маоа којом брзином могу да напредују руски тенкови (показна вежба – Манџурија 1945) и друг Мао је ретерирао. И то није био лак задатак јер је Мао у то време био врло посвећени аматер, који је изгубио једног сина на стратишту у Кореји а други је преминуо у лудници. Но, зарад мира у кући источној, тек тада су друг Мао и господин Чанг послати на кратак курс по моделу „Шкотског обреда“ у  Хонг Конг 1949. године. Тада су, два млада полазника убрзаног курса, до тада заклети непријатељи, добили прилику да из исте клупе „виде ширу слику“ и схвате своје задатке. Мао је добио прецизне задатке када и са којом силом треба да покрене рат на Корејском полуострву и истовремено потпуно одрешене руке како и којим методама да устроји унутрашње уређење Кине и припреми је за масовни убрзани развој. Толико о самосталности Кине и независном економском „чуду“. Ето, сад вам је можда јасно зашто и под којим условима сви самозванци који прихвате те и такве улоге добијају простор да у својој земљи, свом народу, раде шта год желе.  

По истом моделу, исти играчи, преко политичко-обавештајног центра у Кини, нешто као турбо Кумровец на батерије у СФР Југославији, у граду Гуангџоу, по матрици „црвеног јеванђеља“, створили су нову комунистичку елиту Индокине, која је као део интернационалне коминтерне преузела власт у Вијетнаму. Лидер – Хо Ши Мин, касније председник Вијетнама, „одабран“ је када је имао мање од 20 година а онда је школован у Гуанџоу, Бриселу, Паризу, Сијаму, Москви,... 
Најсмешнији споредни глумац тог времена, присутни грађанин са непланираном улогом председника САД, био је Хари Труман. Његов претходник, покојни Френклин Делано Рузвелт, Трумана је доживљавао као нужно сметало и за време свог мандата, свог потпредседника примио је 2 (два) пута на по 20 минута, којом приликом га је обавестио о значају и домету аграрних реформи у САД. Међутим, када је Рузвелт преминуо, Труман је постао председник и некако уз пут, по природи посла на коме се задесио, сазнао је за пројекат „Менхетн“, атомску бомбу, планове за прекрајање света и друге тајне и тајнице. Месецима је опседао своје саветнике да му објасне ко је ко у спољној политици. Посебно је био опседнут „оцем атомске бомбе“ др Робертом Опенхајмером, мада га баш није волео, све онако „братски“. Када је Труман једном приликом питао Опенхајмера колико ће времена требати совјетима да дођу до атомске бомбе, Опенхајмер му је рекао речником који Труман тешко да је разумео – „брзо, јер знање које је једном употребљено не може да се заустави никако“. Труман, љут и фрустриран одгворио је – „Не знаш ти ништа, ево ја ћу ти рећи – никада !“. Опенхајемер, схвативши да има посла са буквар-ентитетом, сталожено му је одговорио – „Господине председниче, одлука о употреби атомске бомбе донета је 10 година раније“. Бесни Труман наредио је да се Опенхајмер избаци из Беле Куће и убрзо је нашао начин да га смени са места шефа атомског програма САД.  Међутим, када је Труман у Постдаму срео Стаљина, уверен да Стаљин не зна ништа о атомској бомби, рекао му је да Америка има страшно оружје које мења све токове и односе. Стаљин, саврешно сталожени, врхунски обучени Бечки ђак, одговорио му је – „Председниче, ако имате такво оружје, употребите то што пре !“.

У случају Кине, након инсталирања политичког врха државе, почела је уобичајена имплементација кадрова по дубини. Кроз „непогрешиви“ механизам Комунистичке партије формиран је кадровски костур нове државе. Када је за то дошло време у Кину су, пре свега из САД, пребачене бројне фабрике (преко 10.000) и технологије и уз већ генерисани капитал створени су неопходни услови за индустријализацију и привредни раст. Ово што данас зовемо Кином, резултат је управо овог процеса. Човек који је координрао процесом уздизања Кине, Хенри Кисинџер, неки дан је, са све својих 100 година, одлучио да напрасно обиђе своје чедо на истоку и да у разговору са домаћином Си Ђипингом договори још један мали мултипотентни перформанс. „Кинески сан“ тешко да може да пренебрегне жеље и честитке офуцаног Кисинџера, узгред, рођеног као Хајнц Алфред Кисинџер, који је, као и сви јамерички политички прегаоци, за свој „рад“ на пољу ширења државних удара, преврата, војних инвазија и интервенција урадно награђен Нобеловом наградом за мир (1973 г). Због носталгије за родним крајем, награђен је и Карловом наградом (1973), наградом „Франц Јозеф Штраус“ (1996) и „Баварским орденом за заслуге“ (2005). 

На исти начин Титова Југославија је „подигла“ послератну Албанију а нешто слично се дешава и данас. 

На древном „путу свиле“, рута од Средоземља до Азије, Совјети су пред крај другог светског рата војно контролисали и нафтна поља у Ирану са којих се Стаљин повукао због припремања рата у Кореји а не због Труманових претњи атомском бомбом. Русија је већ била на прагу своје атомске бомбе и створени су предуслови за биполарни свет (бинарни) и баланс силе. 

Сада можемо да прескочимо пар деценија и да се осврнемо да недавну изјаву једног из ергеле видљивих руских међедића о подели света на 10 зона. Није се шалио. 

Те зоне су давно изпројектоване и имају своју географску и функционалну логику и сврху и наравно, немају никакве везе са жељама или потребама народа на које се односе. Иза ове поделе света опет стоји теолошки циљ и план за устоличење једног Кнеза у свету без душа, а не некаква расподела материјалних вредности и богатстава. Јер је и то записано – „Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и на Помазаника његовог“. И те тако пројектоване зоне опредељују ово што у наше време живимо као глобалну и локлану савремену политику. За љубитеље географије и шарених застава, за народе Хелма, битно је да разумемо да нема празног простора нити времена. Тих десет зона значи поделу на Источна и Западно Царство. На истоку, царство свих царстава, је „Трећи Рим“, Москва, која ће да уздигне Персију, Персија ће по тој „расподели“ да добије у мираз Блиски Исток и Турску а Турска оно што се зове Балкан. Србија је у тој математици кусур, онај део што нико више на каси не узима. Зато самозвани све распродаје јер све је већ распродато, он „само“ узима свој део. Отуда је и та јавна и свима чудна потреба самозваног да од почетка свог „војевања“ уздиже Мурата, да сеири са Ердоганом и да се, за живота њихова, састаје са званичницима Иранске обавештајне заједнице. Отуда и „потреба“ да се Балкан преплави „Избеглицама“ искључиво мушког пола у за рат подобном добу. Отуда и „Отворени Балкан“, дакле „правни“ оквир да се сви они лепо и неометано крећу по Хелму, читај Србији,... Самозвани, удворица какав јесте, је само ситан глумчић (знам, плеоназам,...) који има капацитет муве међ мувама склоним деловима тела крда слонова. А ваља да знате, у официјелној доктрини запада, цео балкански простор испод Дунава се „рачуна“ као проширени Блиски Исток, дакле управо по некада исцртаним границама Османског Царства. Отуда и та „снага“ поклоника нових позивних бројева, попут недодељеног + 384,…

Оно што упућени знају је да уздизање Персије значи и колапс Израела а колапс Израела значи издају Израела од стране Америке, о чему се међу синовима Израиљевим одавно већ шапуће. Можда су зато људи са плавим пасошима са менором преплавили Балкан и премрежили га обавештајно, политички и економски. У том „сценарију“, покољ у Украјини биће само лагани петинг за блискоисточни сукоб који је неминован и договорен. Израел неће размишљати да употреби атомско оружје а арапски свет ће подићи армије које по броју свет до сада није видео. Све то је већ спремљено. Отуда и сво то свеисламско „поклоњење“ Техарану и стварање неформалне алијансе од Марока до Исламабада са Персијом у средини, географској и политичкој. Сви они који су размишљали другачије склоњени су са политичке сцене а многи и са овог света. Сирија (и Ирак) је сравњена у покушају да се између Изралеа и Ирана створи „санитарни“ војно нејаки коридор, али тај план је само делимично успео. Рат руши градове али ствара прекаљене дивизије. 

Када почне завршна фаза овог процеса наступиће и асимилација цивилизација, прво мирна а онда и насилна. Аутлејере ће прогонити до краја. Многи ће бити „прогањани“ из фолклорних разлога, нешто као што је Тито „прогањао“ тзв. дисидента Милована Ђиласа или тзв. академика Добрицу Ћосића кога је Тито „ловио“ а успут му штампао књиге у „Нолиту“, али они који ће стварно бити прогањани и то од стране свих биће они који буду разумели теолошку, духовну страну приче. Тако је, уствари, одувек и било. Када су убијали, убијали су зато да би сатрли оне који виде духовним очима. „Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из Синагога. Али долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене“.

Јер и сва тако формирана царства и кнежевине имаће истог кнеза, јер рече Бог – „Нећу више много говорити с вама; јер долази кнез овога света, и у Мени нема ништа. Него да види свет да имам љубав к Оцу, и као што ми заповеди Отац онако творим. Устаните, хајдемо одавде...“

Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда
 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА