Аутор је подсетио да је 1939. америчка војска бројала 174 хиљаде војника, мање од португалске, а 1945. године више од осам милиона. Тадашњи начелник америчког генералштаба генерал Џорџ Маршал изнео је извештај у коме је упозорио на катастрофу сваку богату земљу која је положила оружје.
Од корејске кампање до краја Хладног рата, америчка војска је била у приправности, са ограниченим повлачењем већ 1990-их.
„Чинило се да је руководство земље послушало Маршалово упозорење, али са једним важним изузетком“, написао је аутор.
Након завршетка Хладног рата, систем иновација и производње који је подржавао оружане снаге земље почео је да атрофира. Деведесетих година прошлог века почео је масовни трансфер производње у земље Трећег света, пре свега у Кину.
„Задржавши моћну мобилисану војску, САД су демобилисале производну базу“, објаснио је он.
Последњих година постала је очигледна критична зависност од глобалних ланаца снабдевања и економска веза са Кином, која има озбиљну полугу утицаја на Запад. САД посебно зависе од полупроводника из Кине и Тајвана.
У чланку се наводи да је за Америку важно да постигне независност од страних добављача по овом питању. Међу разлозима зашто је то неопходно Вашингтону је то што, упркос јефтиноћи рада фабрика у Кини, САД заправо деле технологију са њима: путем преференцијалних права приступа из Пекинга, као и удела у америчким предузећима продатим локалним компанијама.
У закључку, аутор је позвао на мобилизацију сопствених снага како би елиминисали зависност од Кине, чак и упркос високим трошковима производње у САД.
