Улазимо у ДНР: „Отишла бих негде!“- стење сапутница у аутобусу. Окрећем се:“Шта није у реду?“.-Годину дана нисам била у свом дому, у Доњецку. Сада ће почети контрола, стајаћемо у реду тачно три сата. Сећам се како смо, пре годину дана, одлазили, најежим се од тога: људи су ту данима стајали. Но, на изненађење, ако не и на чуђење сапутнице, кроз контролно-пропусни пункт прошли смо за пет секунди: показали смо руски пасош, војници су се насмешили и одмахнули руком, рекли су, пролазите брже-не задржавајте се- то је цела процедура.Пријатно. Из Русије у Русију, изгледа, није тако тешко ући.
Идемо у Доњецк. Оно „отишла бих“ од сапутнице ми не даје мира. Питам је, где живите сада. „Живим са унуком у Анапи, имамо наш стан. Као да свега има“. „Ако свега има , и то још у Анапи, има и чаја и није на Северном полу- где се то ви спремате да идете?“. Уздах: “Било где-само да је подаље. У Европу...На ово се чак и млади возач са мирним изгледом лица разбеснео:“А то значи да је тамо боље, зар не?! Слушајте, ви живите у Анапи-сами кажете да имате свој стан, да је све код вас у реду, а ко ће овде у Доњецку да ради? На крају крајева све ово треба обновити. Узгред, ваш унук нема ништа против да ради? Беспослених у Донбасу нема-дођите, радите. Због чега сви ви бежите, а ? Зар се вама у Русији не живи ?“ Сапутница се није предавала али очигледно није било приговора, па је са уздахом завршила започети неред: „ Не знам“, Момак је резимирао: “Жао ми је што не знате. А ево, ја знам: никуда ја с Донбаса нећу мрднути. Чисто из принципа: моја земља, мој град, мој дом и живећу са породицом овде, баш овде!“ Тешко је рећи да ли је он убедио ову жену која је желела „просто да оде“, и није до мене било да улазим у њихов спор: осећајући притом само стоти део од онога што су доживели људи из Доњецка, како бих судио по њиховим причама или чак, само, успутним примедбама, односно то није довољно како бих преузео на себе улогу судије. Можда бих се над том жељом „да се оде у Европу“, тужно осмехнуо: нагледао сам се тамо свега и свачега. У сваком случају то није излаз. Нимало није као у рају. Чак није за упоређење ни са Северним полом-тамо су медведи дружељубивији од људи и мање уједају једни друге.
КАДА СЕ ИМА О ЧЕМУ ЋУТАТИ
Такве жалосне мисли не могу а да ти се не појаве у глави док идеш по градској „Алеји анђела“. Тешко је читати листу дечјих имена која се стално надопуњује на споменику од камена. Последња допуна је од 1.септембра ове године. Деца су ишла у школу и убили су их нацисти уз повике „независности“. Фотографије, играчке, свеће,папирне иконе...Алеја се налази недалеко од обале Каљмиуса, локалне реке. Рибар стоји и пажљиво надгледа пловак. Чича је сам почео разговор. Видело се да му је прекипело, желео је да размени реч са неким.
- Овде је тихо место, има о чему да се ћути. Ја не волим буку, можда сам зато и риболовац. Пуцњи, канонаде? А ти ниси одавде, разумем: ово се наши са „овима“ разјашњавају“-ослобађају Авдејевку. Журе. Цео живот живим у Доњецку, имам 63 године. Рудар сам. Мени изгледа да је било боље да су радили на развијање људске савести него што су земљу распарчаили и било би боље него у овим „Европама“. Ево, баш тако. Како је са пензијом, како сте уопште? Знаш, бивају таква времена, када се новац и пензија нађу, не у другом већ у четвртом плану. Ја могу, наравно, да кукам како лоше живим, како су ми мала примања, како једва састављам крај с крајем. Могу због подељене породице да тугујем, али нећу. Не волим да кукам. Не подносим цмиздравце. Није време за кукњаву, слажете се? Због тога и долазим, овде, на Каљмиусу, скоро сваки дан-ловим себи рибу, размишљам и молим се. Како о чему, наравно, размишљам и молим се за мир.Нећу да расправљам о рату- ко сам ја да са свог дивана дајем савете нашој војсци како да правилно ослободе Украјину од нацизма , а? „Ждунови“? Ох, јесте: док седиш у аутобусу свачега ћеш се наслушати. Кад их боље погледаш видиш да се за један трен здруже. А ту је још и подлост, најподлија подлост, од наших бивших драгих суграђана-горостаса. „Лепестки“ (противпешадијске мине) – чуо си за њих? Да, то су мине...Такве „лепестке“ нам они до данашњег дана сеју по Доњецку, оне које падну на земљу-наша војна инжињерија брзо сакупи. Многе, од тих мина, застају у крошњама дрвећа, када пада лишће-заједно са њиме падају и мине. Размишљаш, због чега мештани ходају тако обазриво? Баш због тога, мораш гледати испред ногу. Колико је до сад случајева било. А понекад се деси и нешто што је смешно. Шта је то смешно: идем мирно улицом а у сусрет ми долази тетка, сва радосна. Носи у рукама нешто. Погледам: „лепесток“. „Мајко, шта то радиш?!“-вичем. –Положи то срање на земљу, зови инжињерце!“ А она одговара:“ Да, ево, на путу сам је нашла, носим је на посао. Нека колеге виде шта сам нашла“. Зауставио сам тетку, позвао сам инжињерце и они су се тога решили. Такве су наше доњецке стварности. Сада су почели за одмазду да бију ракетама „Хајмерс“, скотови. Пре неки дан погинула је жена на раскрсници- нечија мајка, супруга. То је помоћ од „слободољубиве Украјине“, зар не? Колико је људи умрло од ове „помоћи“, колико је осакаћено. Од њихове стране „помоћ“ а са наше стране крв и сузе.
А рибу, између осталог, отпуштам назад у Каљмиус-толико сам их у свом животу наловио да ми више и не требају. Нека живи и плива-риба, такође, већ има маму и оца, а има и децу!
СУЗЕ СВЕТЛОСТИ
Задушнице. Парастос у Саборној цркви Преображења Господњег. Стотине људи се моли за своје ближње. Моле се и за оне далеке: које је рат раставио, где су они, да ли су живи или мртви, Бог зна. Обратио сам пажњу на наш живот који је далеко од фронта, који има своја искушења, каква је то разјареност са којом ми , хришћани, журимо да судимо, или једноставно да осудимо све оне које не волимо: Наш патријарх није онакав какав би требао да буде; исто и епископи; и свештеници се нису изградили да ходају утабаном стазом. Овде је, гледам, усредоточена молитва, јединство у искушењима и заједничкој невољи, спремност да се помогне и све то код људи ствара један светли осећај. Речи свештеника, који подсећа на то, да су код Бога сви живи, који призива да се ни у ком случају не остави рођена Црква, да се не упушта у „трансевропски“ раскол, осећам да се не доживљава као данак учтивости већ да то лежи у срцу. Сузе које се код неког појављују нису обичне већ су страдалничке. Замислите: канонада над Доњецком, грмљавина, рика, експлозије и тиха ,усредоточена, светла молитва. Овде, сложићете се, нема лажи. Дакле, ради избављења од лажи, којих., авај, има толико много у нашим животима, ја бих препоручио, многима од нас, да једноставно дођу у Донбас. Не, ни у ком случају (бар за сада) у неком идиотском „туристичком путовању“, већ да својим очима видите, да се уверите, да рат, који се дешава данас, је далеко од тога да је то само Специјална војна операција, већ да је то рат за срце, за ум, једноставно за интелект човека. Са једне стране је машта о „чипканим гаћицама“-због чега се може изгубити стотине хиљада живота. С друге стране је чисто схватање: ако се смисао живота налази у таквим „чипкама“ онда ми као људи и хришћани нисмо вредни пребијеног гроша.
Извор: Правда/Петр Давыдов
Превод: Драган Николић
