Пише: Владимир Димитријевић

Тај мрак нас и даље опседа.                             

Ако се неко пита – како је могуће да покојни Ратко Дражевић још увек влада краљевачком културом, о чему сам писао у прошлој колумни, онда се није згорег сетити да „покојна“ ( а вампирски и даље жива ) УДБА још увек дејствује у нашој стварности. 

О чему је реч? 

Све време, од Милошевића до данас, сазнајемо да су крајње „контроверзни“ ликови имали неке веза са државним службама „безбедности“ ( СДБ & others )...Аркан, Кум, Шиптар, Беливук, ad nauseam…

То, наравно, није случајно; то, наравно, нису грешке...    

Ти ликови су, уџбенички прецизно, стизали у нашу свакодневицу на основу једног метода.     

Јер, како рече Шекспир, у извесном лудилу има методичности.    

Заиста, на чему су почивали методи рада Титове тајне службе? И какве то везе има с нама? Са тобом и са мном, драги читаоче?     

Мислиш –нема? 

А Милован Данојлић, у оно време, певао:“Убице из моје улице/Гледају ме у лице//Они имају свој план/Они знају Д дан//Неповредивост мога стана/ Није загарантована“.

Судбина “објекта обраде” 

Дакле, све то има везе са нама. Јер, из једне битне књиге сазнајамо да је УДБА поседовала лиценцу да убија. Без призива и без милости. То јој је било у опису посла. Па се тамо оно, у сан се не снило, навикло, никако да одустане.         

Има пола деценије од када је словеначки публициста Роман Љељак објавио књигу „Прописи о методама и средствима рада УДБЕ и КОС-а“, у коме је изложио „едукативни материјал“ за рад Титових службеника. Држава Словенија коначно отворила архиве. И Љељак папире из архива право за писаћи сто. Сад и ми можемо да читамо и преписујемо.  

У поглављу „Оперативна обрада. Материјал. Други део“, насталом 1974. године, предвиђа се, између осталог, „физичко уништење лица – објекта обраде“ (1,19)     

Толики људи су, због безначајних неслагања са Брозовим режимом, били гоњени. Треба их гонити, по налогу режима: и то је писало у уџбенику. Удбаши су обрачун са људима који другачије мисле звали „реализација".                 

Овако су учили из свог приручника:“Реализацију можемо вршити на више начина: 1.кривичним гоњењем лица, подношењем кривиче пријаве; 2.физичким уништењем лица – објекта обраде; 3.ангажовањем објекта обраде; 4. упозорењем објекта обраде; 5. протеривањем из земље ако је у питању странац, итд“(1,20) 

Дакле, обични човече, могли су да те, у доба Дебелог Мртваца Гроза ( израз владике будимског Данила ) изведу на суд, и баце на робију; могли су да те убију; могли су да те врбују да за њих шпијунираш; могли су да те упозоре како не смеш више да слободно мислиш и говориш. И да те, ако си странац, протерају ( супер решење, али само за странце).

Криминалци у служби

И коришћење криминалаца за убијање, пре свега политичких, противника описано је у уџбенику:“Ако се за ликвидацију користи сарадник, треба га посебно обучити и пружити му сваку помоћ при извршавању задатка. Треба му ставити на расположење сигурна средства, обучити га у руковању овим средствима, лично га обезбедити јер најситнији пропусти и недостаци могу имати велике последица по њега“. ( 1,20)

Све је уџбенички: ако Служба одреди да си објекат за ликвидацију, неки криминалац, звани „сарадник“, снабдевен комплетном удбашком логистиком, може да те ликвидира. 

Почело тада ( убијали су српску „непријатељску“ емиграцију ), а наставило се, на разне начине, до данас. Па се опозициони вођи чуде што их прате и снимају.     

То је најмање што се може учинити за опозицију: да је удболике креатуре, у име „државне безбедности“, прате и снимају. 

Информација је дезинформација                                           

Често се питамо – зашто живимо каљужајући се у блату оволиких лажних информација, прљавих фатаморгана и гнусних обмана понуђених јавности. И то је, да се зна, почело као посао удбашке братије. Рецимо, у трећем сектору савезне УДБЕ, пише у књизи Романа Љељака, постојало је радно место „Икс“ на коме је радио човек (?) задужен за информације и дезинформације. Мада у обичној стварности, вели уДбеник - уџбеник, постоји разлика између информација и дезинформација, то за Службу није битно; за њих је и истина облик дезинформације:“Међутим, у суштини се ради о дезинформацијама и кад пласирамо податке који су тачни, јер скривамо мотив пласирања. Скривамо често пута да смо ми у позадини, односно да је у позадини СДБ. Према томе, у суштини се увек ради о дезинформацији, јер ми желимо одређени циљ да постигнемо, а настојимо да тај циљ друга страна не сазна“.(1,20)

Црно, по Орвелу. Рат је мир, слобода је ропство, незање је моћ.

Политичарима на услузи              

Наравно да удбашка братија нису били пуки „професионалци“, који су само бранили Титотопију и њено „социјалистичко самоуправљање“. Они су активо сарађивали са политичарима: услуга за услугу. Политичари њима недодирљивост, они политичарима, узвратно, шта год затреба. Јер, читамо у уџбенику, лажне информације се пласирају и „на предлог одређених државних органа и установа, које по својој садржини и намени су ван оперативних интереса и оквира Службе“ (1, 21).

Ти мени, ја теби. А народ, који је тек „пучина једна грдна“ ( Турчин вели у „Горском вијенцу“), треба држати на ланцу. Да се не отргне и да не растргне оне који му не дају да слободно дише.     

Тако је и данас. Ко завлада Србијом, постаје најоданији чувар недодирљивости удболиких, јер му Служба одмах понуди своје „добре услуге“.     

Каква је демократија ту могућа?

Удба и црква

Удбаши су се бавили и питањем Српске Православне Цркве. У њиховом уџбенику јасно пише шта су радили:“Стварање свештеничких удружења после рата имало је за циљ одвајање нижег свештенства од вишег и реакционарног што је СДБ подржала и својим оперативним мерама како би дошло до диференцирања“. (1, 23)

Иначе, свештеничка удружења у СФРЈ подривала су Цркву изнутра. Они су блатили наше најбоље епископе, од Владике Николаја до Василија ( Костића ), бањалучког и жичког. Они су удбашима достављали ко се тајно, ако је у власти или на положају, крштава и венчава. Они су цинкарили своје часне колеге, попут проте Саве Банковића, који је најбоље године живота, ни крив ни дужан, провео на Брозовој робији. Они су, част изузецима, својим понашањем компромитовали Цркву.  

Шта ли данас раде, они и њихови потомци? 

Да ли служе службу ( Божју ) или служе Служби ( зна се чијој )?

Кад Крцун бира                                                              

Сада нам бива јасније сведочење Добрице Ћосића о идолу србијанских удбаша, Крцуну, који се ангажовао око избора патријарха Германа:“Крцун је волео уметнике, глумце, писце, волео је људе који критички мисле. Као председник владе имао је једно патриотско осећање за Србију и за српски народ. Желео је да други град у Србији буде Ниш, да се Ниш изграђује. Да Сремски Карловци буду српски Оксфорд, да се ту преселе хуманистички факултети. Мислио је о путевима и о изградњи Србије у сваком погледу. Тако је мислио и о Српској цркви и вери. Њему није било свеједно каква је Српска црква и вера.                   

Једном приликом позвао је и мене.                  

- Шта ти мислиш о владики Герману?

- Он је изванредна личност за патријарха. То је један образован човек. Француски ђак. Врло културан, пореклом из централне Србије, из Велике Дренове. Отац му је био учитељ, брат му је народни лекар. Герман је био ожењен, има два сина и ћерку, дакле и породичан човек. Јак, неподмитљив, чврст у вери и у ставу. Човек са достојанством. Немојте очекивати да ће вам он бити послушни патријарх, да ће он слушати директиве министара и владе. Он је човек јаке вере, он ће да учврсти нашу верицу.    На то Крцун оштро реагује са одговарајућим домаћим изразима теби добро познатим и свима Србима добро позна

- Немој ти мени да српску веру проглашаваш верицом као што си Србију назвао Србијицом. То није верица, него вера! И то није Србијица, него Србија!“(2)

Тако Крцун. Онај што је Михизу признао да су му руке крваве до рамена.(3) Од српске крви, наравно.    

Онај у чије је име Ратко Дражевић пунио краљевачке и чачанске подруме лешевима „народних непријатеља“, а после, на челу „Авала филма“, свлачио и облачио глумице – лепотице. Својим крвавим рукама, које су се настављале на крваве руке Крцунове.  

Удболика религија

Удбашка братија је, дакле, продрла у верске заједнице (што значи и у СПЦ ) и тамо постављала своје људе. Методе – уџбеничке:“За припаднике појединих конфесија и верских секти представљаће можда јачи компромитујући материјал неморалан живот и разврат него политички деликти неупоредиво веће друштвене опасности...Мање – више сви људи су „рањиви“, само се поставља питање колико је то што се поседује оптужујуће и ефикасно ( разврат, разни прекршаји, поремећаји и настраности сексуалног нагона, шверц, итд )“(1, 23)  

Хомосексуални скандали, неморалан живот клира, разне врсте лоповлука у мантији – шта мислите, из чије је то кухиње?   

Мислите ли да данас то не функционише? Нема тога?     

Уосталом, све пише у уџбенику. А удбашка дружина и њено потомство уче ли, уче.   

И ми треба да већ једном научимо све о њима.    

Да се не бисмо чудили како нам никако не полази за руком да се ослободимо.       

Овај текст је, иначе, само увод у УДБОЗОФИЈУ: биће тога, ако Бог да, још. 

Упутнице ( 7.9.2021. године ):  

1.    Недељник, 499/ 2021

2.    https://www.telegraf.rs/vesti/1111926-dobrica-cosic-krcun-i-udba-izabrali-su-germana-za-patrijarha-foto/komentari/podrzani

3.    https://pdfslide.net/documents/borislav-mihajlovic-mihiz-pijana-noc-sa-krcunomdoc.html

Остале колумне можете читатиОВДЕ.

Извор: Правда