Пише: Владимир Димитријевић
ВЕСТ О ДАВИДУ
Били смо у гостима код Стојана Бањца из Папажана код Бањалуке, у кући на ивици шуме ( у којој је, као у стара добра времена, Столетов Жућо недавно јурио јазавца ). Ноћ лагано пада, братске речи се нижу, и тада ми Жељко Савић са Змијања, тек дошавшем из чамотног Чачка ( у коме ме је мука ухватила од србијанске кловнократије и сопственог буљења у вести по Интернету – да бих, тобож аналитички, схватио шта се збива у рату НАТО пакта против Русије на Украјини), каза не само да је Давид Штрбац постојао, него да има и живе потомке, и да ће ме упознати с његовим чукунуком, и да ћу видети Давидов гроб. У ноћи, док је пламсала роштиљска ватрица, сва моја учмалост нестаде и, мамуран од млаке Мораве, одмах се пренух, као да са Врбаса дуну благодат новог почетка.
А присутни Крајишници, укључујући и једног часног проту, родом од јуначке Мотајице, кажу:“Зар ти, као професор књижевности, ниси знао за ово? Сви су Кочићеви ликови постојали – не само Давид, него и Симеун Пејић Рудар, и Мргуда, и Мрачајски прото, и Лујо са својим биком, и Мијо Слатка Душа. И гробови им се знају, и потомака имају, бар неки од њих…“
Наравно да је требало да знам, бар кад је Давид Штрбац у питању. Већ двадесет девет година сам професор у Гимназији у Чачку, па сам могао да прочитам, у књизи Милана Карановића „Помрле личности Кочићевих приповедака“, да је јунак „Јазавца пред судом“ заиста живео у селу Мелина на Змијању:„Показаше ми и гроб Давидов на гробљу и ону долину гдје је у својој крчевини ухватио јазавца и однео у Бања Луку. Хвалио се пред људима како му је један велики господин отворио врата, тј. судац кад га је истерао из суднице. За ту његову хвалу сазнао је Кочић и испитао га о томе подробно. Био је шерет и хром у ногу…”
Добро, претпостављао сам да је неки српски сељак са Крајине био прототип Кочићевог шерета, и да се нешто слично, са јазавцем пред судом, можда и десило, али да се тај звао Давид Штрбац у „стварној стварности“ и да има живе потомке – нисам ни слутио.
Обећаше, дакле, да ме воде у село Мелину, и да ћу срести праву Давидову крв.
Тај јулски четвртак, кад су испунили обећање, нећу заборавити.
Маршрута: нови, величанствени храм у Мркоњић Граду, чији мозаик хоће да каже да и Крајина има Опленац, па манастир у Медни, са ћивотом у коме бдију златне мошти три преподобномученика ( Авакума, Серафима и Мардарија ) пострадала пре пет векова јер су били неодступни сведоци крста Христовог пред, како би Васко Попа рекао, „коњицом ноћи“, па „Кочићево огњиште“, реконструсани заселак његовог доба са спомеником великом писцу ( ту кроз прозорчиће, јер су врата брвнара закључана, гледамо црно – беле слике старог змијањског света ), клисинска црква у Стричићима, у којој је Кочићев отац био парох ( до смрти супруге, када се замонашио ) – а око храма гробови четника који су Крајину бранили од усташких џелата, и онда пут ка кући Давидовог потомка Милорада, који је баш тог дана сређивао чукундедин гроб.
МИЛОРАД ШТРБАЦ
Никада нисам видео човека који се оволико обрадовао доласку гостију. Милорад Штрбац, јунак Отаџбинског рата 1992 – 1995, борац Шеснаесте моторизоване крајишке бригаде, тешки рањеник кога је на ВМА од љутих рана и смрти спасао др Станковић, дочекује нас ведар. И прича нам о Давиду, и његову нам њиву показује, и каже да они ту, у Мелинама, и данас сусрећу јазавце, а да је он кадар да ухвати и јазавца и веверицу, ако треба. Иако инвалид, вредно и предано обделава своју баштину. Има стан у Бањалуци, али је више овде, у завичају. И радује се Милорад гостима, као да нас је целог живота чекао. И као да се рођачки знамо.
Наиђе радознали комшија, гледа два аутомобила која су дошла из града, и распитује се за своје овце – прођоше ли путем.
Брат Жељко са Змијања нам показује где су, за време Другог рата, мецима дочекане усташе које су покушале да уђу у село и кољу невини живаљ, као што су, почетком фебруара 1942, радили у Дракулићима, Мотикама и Шарговцу. Мислиле усташе да ударе на Мелине, па се деветнаесторица никад не вратише у своје црнокошуљашке јазбине. Једном пробали, и никад нико после њих. Такви су Срби Крајишници. Умеју да те рођачки дочекају, ако си род и помози Бог; и да ти пресеку путеве и смрсе конце, ако си одрод и изрод.
Гледам опет Милорада, Давидовог чукунунука. Омањи је растом, али снажан, стамен, спреман стићи и утећи, као што је на страшном ратном месту постојао „ђе прах гори пред очи јуначке“. Овакав је, стасом као Милорад, могао бити и сам Давид, чији је отац, динарски висок, дао живот у једној од многих српских буна против турске неправде, и чијег је сина, што се „метнуо на ђеда“, прогутало служење војске у туђини, под бечком „укопацијом“.
Око нас је царство Милорадове куће. Красе га старинске коке и петао – трчкарају и чепркају. Видим жутодлаког кера, зачуђеног пред гостима, и све оживљава – тако је и мени било у селу мог деде, кад сам био дете. Небо се плави, светлост тихо капље са свода – данас није врућина као јуче, па може да се седи и прича на миру. Једна Милорадова рођака нас пажљиво посматра, као да би и она да докучи – откуда и због чега дођосмо.
Наши су овде. Бечка „укопација“ је давна прошлост, а ја гледам и слушам једног Штрпца.
Он прича о рату и ранама, али с мером и без самохвалисања, и колико воли Божић и наше обичаје, и како му нису били јасни Срби комунисти, од којих су неки, у Титовој Хрватској, заборавили на Божић и крсну славу. Са таквима Милорад, вели, није друговао. Или јеси или ниси; ако ниси, зашто не постанеш то што треба бити?
Гледам домаћина, и срећан сам јер видим и њега и његовог чукундеду.
Био је, дакле, на земљи нашој, онај за кога је Петар Кочић рекао:“Мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му“.
А он не верује суду окупатора.
ШКОЛСКО ТУМАЧЕЊЕ „ЈАЗАВЦА ПРЕД СУДОМ“
Шта учимо о Кочићевом делу, које и даље чува нашу историјску свест у читанкама?
Др Оливера Крупеж, професор књижевности у ОШ „Милица Павловић“ у Чачку, каже да је „Јазавац пред судом“ својеврсна српска верзија борбе Давида против Голијата. Голијат је „жуто – црна монархија“, а Давид је српски сељак који, како зна и уме, диже глас против Империје:“Написана је као приповетка 1903. године, а 1905. прерађена у једночинку (актовку) коју су извели ђаци Српске мушке гимназије и Учитељске школе у Скопљу, где је радио као професор српског језика и књижевности. Након првог извођења у Народном позоришту у Београду, дело је било забрањено, али се касније изузетно често изводило. Кочић, који је за свој епитаф одабрао речи: „У ропству се родих, у ропству живјех, и у ропству, вајме, и умријех”, сањао је непрекидно о слободи, o ослобођењу целокупног српског народа и о његовом уједињењу. Мото Јазавца пред судом садржи све речи које означавају његове идеале: Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. У делу се помоћу Давида Штрпца насмејао у брк великој и моћној царевини. Необични јунак, рођен за време турске окупације, запамтио је њене зулуме, али је нова власт донела нове невоље па је одлучио да тужи јазавца штеточину „славном царском суду”. Аустријски судац и његов писарчић сматрају га због тога обичном сеоском будалом па позивају чак и доктора да утврди колика је Давид будала. И док они тако терају шегу с „блентавим” Давидом, он се заправо подсмева не само њима лично, него читавој једној царевини.“
Оливера Крупеж каже да ђацима треба задати следеће задатке, за размишљање:“Давид је сељак, па је његов говор највише обојен речима из завичаја уз препознатљиве слојеве туђих речи које су долазиле са сваком влашћу која се наметала српском народу. Закључи какав је прави смисао језичких грешака и извртања појединих речи.(…) Чиновници се служе посебним, бирократским језиком, а Давид говори народним језиком свога краја. Издвој примере у којима он намерно искривљује бирократски језик аустријске власти да би исказао свој презир према њима.(…) Уочи делове дијалога у којима долази до неразумевања.(…) Докажи да Давид Штрбац налази утеху у свом језику, у служењу простим и недотераним говором, који учевна господа не разуме до краја. Сам народни језик, чист и неискварен страним утицајем, био је за Кочића велика вредност и моћно оружје против оних који не могу и не желе да га схвате и он се борио против изопачавања тог језика? Да ли је он лакрдијаш или побуњеник, или истовремено и једно и друго? „Још сам снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити.”“
Таква је то снага.
ЈЕЗИК КАО ШТИТ
Оливера Крупеж истиче да је Кочић борбу за слободу водио баш нашим моћним језиком, цитирајући оглед Иве Андрића „Земља, људи и језик код Петра Кочића“: „Од самог почетка Петар Кочић је између себе и окупатора – непријатеља, поставио питање језика. У познатој песми у прози Молитва, он овако говори: „О, Боже, велики и силни и недостижни, дај ми крупне и големе ријечи које душманин не разумије, а народ разумије”. За Петра Кочића је језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредљив као они. Понекад човеку изгледа као и да је само Кочићево дело, цело целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света” (…). У овом се есеју могу пронаћи белешке анегдотског типа које могу бити занимљив подстицај за истраживачки рад: „У босанско-херцеговачком Сабору он је својим упадицама био права напаст за све своје противнике, а то значи и за владу и за већину Сабора. На пример, кад би председник констатовао да је апсолутна већина за владин предлог, Петар Кочић је добацивао: „Не апсолутна, него покорна већина!” […] Тек пуштен из затвора, после једног од својих дужих тамновања, он на првом кораку проводи свој крајишки пркос и у пријавну листу хотела, у рубрику „одакле долази” уписује: Из Бањалуке, без жандара”, а у рубрику „дан одласка” пише: „кад ја хоћу” (…) Окупаторска управа увела је немачки језик у све значајније установе и области живота, остављајући код нижих власти и у школама народни језик којем је хтела да наметне звучан назив босанског језика, чиме би, у ствари, одвојила народ БиХ од културних центара у Београду и Загребу. „Али, Петар Кочић је добро осећао да није филологија у питању, да је та ствар језика само део општег притиска и општег систематског свођења једног народа на нижи степен егзистенције, подесан за доминацију и експолоатацију” (…). Кочић се свакодневно борио да се народни језик не баци на слепи колосек тзв. босанског језика. Он је против језика непријатеља држао говоре, предлагао комисије, препирао се са представницима власти око значења појединих речи пошто је „слутио и знао да иза речи стоји значење речи, и мисао и воља онога ко их изговара или пише, и да према томе речи могу бити покретна, стварна и жива снага” (…). Успевао је да наметне представницима босанске владе да у Вуковом Рјечнику траже аргументе за његову језичку опозицију. „Пред судом, упитан да ли је разумео оптужницу, он одговара да није потпуно, „јер је писана у некаквом језику налик српском ” (…). Могуће је проучити одломак Језик у законским текстовима из говора који је Петар Кочић одржао на XXIX седници Сабора 14. новембра 1910. године: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам свога језика! То је наша нада и утјеха, јер велики писац руски Тургењев вели: „У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море због судбине отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, о силни, сјајни и слободни руски језику! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој.”“
Те речи Кочићеве бих и ја, као професор књижевности, могао да потпишем.
ГДЕ ИМ ЈЕ, БЕЗУМНИМА, ШТРПЧЕВА ПАМЕТ?
Зато се, између осталог, скупа са свима који стоје под углом од деведесет степени у односу на тле, са незгрбљенима и непропузалима, борим против џендерашког језика и џендерашке лажне памети, која, у име тобожњег „напретка“, хоће да нам узме сјај и силу Истине што у српском језику бдије и чека свој час.
Као што каже проф. др Милош Ковачевић, неуморни борац против насртаја на живо језичко ткиво:“Влада Републике Србије усвојила је на седници од 22. априла 2021. године Предлог закона о родној равноправности и Предлог закона о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације и послала их Скупштини на усвајање. Први од тих закона – Закон о родној равноправности – којим се, како Влада наводи „унапређује институционални оквир и стварају услови за спровођење политике једнаких могућности за жене и мушкарце“ – директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика. А нормирање употребе стандардног језика није нити може бити у ингеренцији Владе, него искључиво у ингеренцији језичке струке и науке.“
Миланка Бабић, са Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, подсећа на шире последице примене овако суманутог закона: „Посљедице примјене Закона о родној равноправности нужно ће се одразити и на српски језик на ширем плану, мимо граница Србије. Уколико се дата законска рјешења у будућности примјене, отвара се нови проблем који утиче на статус српског језика у Босни и Херцеговини. Ако Република Српска не донесе исти закон, примјена србијанског неће бити обавезна, а то подразумијева нову регионалну варијантну диференцијацију стандарднојезичке норме, што српском језику, ако је циљ да се очува на садашњем свом простору, није потребно.“
Законодавство које раскољује Србе са ове и оне стране Дрине – коме то треба?
И шта би им рекао Давид Штрбац?
Зар се не би ругао свим тим лудостима, озакоњеним у име аветињске глобократије?
БОРБА ЗА РЕЧИ, СВАГДА И УВЕК
Као професор књижевности, улазим у учионице у којима седе наша лепа и паметна деца, која ће, авај, углавном да се одшколују у својој земљи, па да, јатимице, крену у бели свет за црним хлебом који неонски сија. А Србија да опусти, да нема ко у њој да живи, осим стараца и старица у реду за гробље. У јатима одлазе наши птићи, деца наша, али има још један бол: у јатима нас напуштају и наше лепе и паметне речи. И то не само у иностранству, где се забораве јер се ретко кад користе. Него, овде, у Србији, одлећу унеповрат чудесне речи овога језика. Не само што се међу младима мало читају књиге, и не само да се мисли електронским сличицама и емотиконима, званим смајлићи; него је нестао и читав свет у коме су многе речи биле саморазумљиве, пошто без њих није било стварности.
Један од предуслова смрти лексике је доминација технологије над свим областима људског живота и рада. Технолошка опседнутост процесом уместо садржаја руши сав мисаони и етички свет на коме је човечанство заснивало своје постојање. Технологија је, с обзиром на то да је стално усмерена ка „усавршавању“, у директној супротности с традицијом. Традиција више не може да опстане. У доба Томе Аквинског, схоластичка теологија је своје методе примењивала на област науке, и грешила; данас технологија хоће да замени теологију, и да принцип „ново је увек боље“ уведе у друштво, које се тиме из корена чупа. Тајне људскости своде се на техничка питања поверена „експертима“. То, наравно, има утицаја на нашу децу.
И тако, после урагана дигитализације, имамо искушење с којим се, као педагози, у учионици суочавамо: искушење онемелости, искушење све веће убогости лексичког фонда међу ђацима којима предајемо.
Давид Штрбац нам помаже у борби за речи. Ево неких, вели колегиница Оливера Крупеж, да се подсетимо:
Баковит – биковит, фиг. јак, снажан; блентав – будаласт, глуп; бркљачити – говорити неразумљиво, нејасно; вареника нар. – варено (кувано) или тек помузено млеко; волованице – краве које иду испред волова, које воде; жирован – угојен, ухрањен (жиром или уопште); јармац – рога, дрвена направа што се ставља стоци на врат да не иде у штету јолпаз тур. – скитница, клатеж каб(а)о – округла дрвена посуда за воду, млеко и слично; чабар, ведро; крчевина – искрчено земљиште у шуми; мисирача – бундева.
И тако даље, и још даље – до слободе.
Тако се „Јазавац“ учи у школи. А из школе улази у наш живот свагдашњи, да нам помогне у борби против окупације глобалистичког идиотизма, што наслеђује Беч из доба Хабзбурга.
ДАВИД ШТРБАЦ И ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР
Пишући о Легенди о Великом Инквизитору Фјодора Достојевског, Павле Евдокимов наглашава људску слободу због које Христос неће да, на захтев ђавола, камење у пустињи претвори у хлебове:“Христос долази у свет „празних шака“, проповедајући слободу робовима силе и очигледности. Живот нуди човеку како небеске, тако и земаљске вредности. Изнад њих је слободан избор његовог духа, способност да сам успостави хијерархију вредности. Човек је дух ваплоћен у материји, но „земаљски хлеб“ не може да задовољи све његове потребе. Христос васпоставља првенство духовног над материјалним и одбацује земаљски поредак чињеница који приморава људску савест. Зато кажемо Богочовеку Христу: „Ти ниси хтео да лишиш човека слободе ни хлебом, ни чудом, ни доказима, сматрајући да је она неспојива са послушношћу која се купује хлебовима“.(…) Једно човечанство које би личило на „послушно и захвално стадо, али вечно у страху да ће се повући рука Твоја од њих и да им неће давати хлебова“, страно је Божијем плану, исто колико и врлине условљене материјалним добрима. Док Инквизитор каже: „Нахрани их, па онда захтевај од њих врлине“, људско достојанство тражи да вредности имају морални карактер. Тајна људског постојања није само у томе да се живи, него у томе да се нађе разлог и подстицај за живот. Без одређене представе о циљу свог постојања, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити себе, него што ће остати на овој земљи, па макар био окружен брдима хлеба“.
Турска окупација нашег простора беше окрутна, али припроста, као Полифем што је гутао Одисејеве морнаре и заливао их млеком, да боље вари, па се, што лукавством, што зашиљеним коцем, наш народ морао борити против прождрљивог ока из Стамбола. Али, бечка „укопација“ је сисала животни сок из кичмене мождине Српства – заснована на тоталитарном рационализму, вешта да са сваког простора отме да би, како рече Момчило Настасијевића, „варила зле у гору крв“. То је „погана вера“, о којој Али- хоџа Мутевелић мисли док умире, и која је чуда чинила у граду сазданом око на Дрини ћуприје, сређујући је и уређујући, да би, на крају, и саму ћуприју минирала и рушила:“Ко зна? Може бити да ће се ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах затим све прождрла и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве?“
То су, циилизовани и наоружани најновијим топовима, отимачи свега вредног, којима Давид поручује:“Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева ко у оно старо, блентаво, турско вријеме. Данас не мереш виђети у свијета жировне и баковите сермије. Што нам је славни суд оставио, то је мирно, ћудевно, паметно; истина мало мршаво и слабо, али за нас, блентаве Бошњаке, и није друго!…“
Њима Штрбац каже и ово:“Боже мој, Боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже, сваком ли се данас одаје чест: царска шума! За турског суда: свачија, ничија шума, а данас царска шума. Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: „Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума. Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска.“ Сад долази спаија: „Лажеш, Влаше! Ниси је искрчио, већ је то, бивакарце, од давнина зиратна земља, а сваки комадић зиратне земље мој је!“ На чијој је страни права, не знам. Само знам да зато свијет ту њивицу зове Ни Давидова ни царска ни спаиска.“
Давид се не мири са седмоглавом аждајом пљачкашког зла маскираног у цивилизацију, као што и Андрићев хоџа верује да ће градилачке силе ипак победити, јер се човек са овог простора не може поистоветити са нихилистичким рационализмом Запада. Макар да се труди, не може да на тај нихилизам пристане, пошто је саздан на другачијем темељу и пошто је растао под другачијим Сунцем, под Сунцем слободе – како би рекао Франц Финжгар, словеначки писац и маштар о јужнословенском јединству пре но што је оно, авај – неуспешно, остварено.
БЕЗ СЛОБОДЕ НАС НЕМА
Наш човек, са својим слабостима, заиста не може да живи без слободе, коју је Давидов песник Кочић претворио у божанску Жену и упутио јој молитву, четири године пре своје трагичне смрти:“Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.“
Зато је Давид Штрбац, син бунтовника који је у буни погинуо, и сам побуњеник без пушке у руци, и зато неће да пристане на „укопацију“ хабзбуршке „уљудбе“, оличења великоинвизиторске Европе. Штрбац се руга „главатим господинима“, који мисле да је могуће судити и људима и јазавцима, и све потчинити, једном и заувек. Он плази језик мртвачком говору канцеларије, не пристаје на јавку и одзив који му се нуде из Беча, него имитира петлове и кукуриче у име свих оних који, како рече Симон Франк, страховито ћуте, у име свих који су против Великог Инквизитора:“Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами за то чудноват, што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плакао испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле, па једва дишу.“
Слобода почиње од слободног говора, као што сведочи и кмет Симан, онај Андрићев, док се обраћа Ибраги:“Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из прошлости сад су се слили као хиљаде поточића у једну једину громку бујицу речи. […] Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чудио откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве.“
Слобода, опет да кажемо и стотину пута да поновимо, почиње од речи. И Давидова и Симанова и свих нас Срба. Јер, Реч Божја, по Којој смо саздани, сушта је Слобода.
И баш због тога што одбијамо да служимо Великом Инквизитору, творцу свих Империја, од папистичке, преко нацистичке, до НАТО пакта, смисао српске историје је у Христу. Иако га Давид Штрбац изричито не помиње, Штрбац је Божији „Србин сав“, као у Чика Јовиној песми:
„Учили нас, мучили нас,
да будемо све,
само синци своје мајке,
само Срби – не.
Ал` другујућ с вуком, лисом
лав је ост`о лав.
Још нас има што певамо:
“Ја сам Србин сав!““
ЗАШТО ЈЕ ДАВИД ШТРБАЦ СУМЊИЧАВ?
Срби који су живели под туђом окупацијом, које су покушавали да покатоличе и потурче, увек су били опрезни кад су верска питања пред њима. Неки пут чак и сувише, јер – кога су змије уједале, и гуштера се боји. Писао је отац Јустин, у својим чувеним предратним коментарима „Са уредничког стола”, о часу када су и код нас у Цркву неки покушавали да уведу нови календар: „Глас из Босне. Вести о увођењу неких реформи у нашој цркви узбудиле су православни народ наш у Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише: „Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један”. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати”.”
Такав, крајње сумњичав, био је и Давид Штрбац. У одбрани свог идентитета, он долази до неспоразума са српским газдама, који траже од Беча само црквено – школску аутономију, уместо да се свецело супротставе Риму и Хабзбурзима, које су папе звали „апостолским величанствима“, и који су били велики покровитељи средњоевропског борбеног римокатолицизма, са погледом на Балкан и још даље ка Истоку.
Штрбац каже:“Чудновату праву, главати господине, траже газде. Не знам ти ни казати. То ти је некаква варица, нешто шарено, нешто буди бог с нами! Траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко од Косова, већ српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то… Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!… Ето, таки Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни шест година, па не могу да нађу. /…/ Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то…“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би сломио језик него што би је изговорио… „Јеси ти, Давиде, таки Срб? “ „Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, боже сачувај и заклони!“ Он се ражљути, па подврисну: „То је наша, газдинска права што тражимо од Земљане владе! И ко таки Србин није – није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!“ „Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалештине збијати.“
Сумњичавост и крајња неповерљивост босанског сељака потичу од његовог пребивања на љутој Крајини, окренутој према Западу са кога долази свака лаж и превара. Јер „од Крајине, крваве хаљине“ увек и свагда „започиње кавга“.
КОГА СУ ЗМИЈЕ УЈЕДАЛЕ ИЛИ НАСУШНИ ОПРЕЗ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА
Наш познати византолог, др Миодраг Петровић, наглашава разлоге због којих су Срби, нарочито из Далмације и Босне и Херцеговине, били опрезни према папству:»Рим није каснио да искварени Символ вере намеће и народима на Балкану, првенствено у Далмацији. Само неколико година после коначног раскола у Цркви (1054), састао се познати сабор у Сплиту (1059) и донео одлуке у духу нових, изопачених учења и погледа Рима на православно исповедање вере и словенски богослужбени језик. На том сабору је словенски просветитељ, свети Методије, проглашен за јеретика. Овај је у Номоканон на словенском језику пренео Символ вере без латинског додатка Filioque. А у вези са богослужбеним словенским језиком, према казивању ђакона Томе, одлучено је: „У напријед нека се нико не усуди словенским језиком (in lingua sclavonica) служити божанствене тајне, него само на језику латинском и грчком, нити смије икакав Словенин бити приведен на свештене степене. Јер се говори да су готска писмена изнађена од неког јеретика Методија (a quodam Methodiο haeretico), који је многе ствари лажући написао на истом словенском језику противу правила католичке вере; ради чега Божји га је суд казнио ненаданом смрћу”.
Јеретичко учење о исхођењу Духа Светог и од Сина одвело је римокатолике у дуализам. Због тога су у средњовековној богословској књижевности, грчкој и словенској, постали познати под именима: „нови богoмили”, „духоборци”, „бабуни”, „кудугери” и др. Као такви, методом прекрштавања и унијаћења ширили су се на исток, силом или милом, преко православне Далмације и Босне до православне Србије и далеко на исток, север и југ.
У Босни су се правоверни хришћани, познати у средњем веку као „крстјани”, што значи – православни хришћани, одлучно вером супротстављали свакојаким налетима и мучењима од стране римокатолика језуита. Изворних података о томе има много, поред мноштва оних који су легли у Congregatio de propaganda fide, што је у Риму основао папа Гргур XV 1622. године. У пропаганди вере и наметању уније предњачили су управо језуити. Стога са разлогом Петар Кочић преноси старо и у свести правоверног народа уврежено горко сазнање о њима да су „црни људи у бијелој кожи”. Под тим подразумева, превасходно, „језуите врхбосанског надбискупа Штадлера”. Овај је „пре доласка у Босну издавао у Загребу часопис Балкан чији је био задатак исте природе као и онај бискупа Штросмајера како га је он објаснио 1871. у свом петом говору на ватиканском концилу. Задатак је био прост и јасан: ۥотпадни Римۥ намеравао је да својом мисијом међу некатоличким хришћанима приведе Балканце у вишу културну сферу просвећеног Запада”.
И данас Рим настоји да балканске „шизматике”, како називају правоверне хришћане источног обреда, посебно Србе, уведу у „вишу културну сферу”. Услов за то је „заборав”, што значи да само „са заборавом”, могу себе видети у Уједињеној Европи. А у пакету „заборава” смештена су сва насилна унијаћења Срба, са благословом римских епископа, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања слична оним у Јасеновцу за време Другог светског рата, као и оним у последњим војним операцијама Хрвата, деведесетих година минулог века, под називима „Бљесак“ и „Олуја”.”
Авај! Свих ових година је, у име НАТО Фанара, Србима наметана „неоправославна теологија“ да би заборавили на Штрпчев опрез ( чак и ако је „преопрезан“, крајње подозрив, насушан је на простору где вековима живимо ) према сваком покушају да нас „пориме“ и преведу у послушност папи, у чему данас предњачи Вартоломеј, НАТО фанариотски издајник правоверја, који се налази на месту цариградског патријарха и одваја Украјину од Русије.
Многи наши теолози, с мантијом и без мантије, хтели су фанариотско привид – православље уместо Христовог светосавског правоверја. Хтели су и јаре и паре – да се православнима зову, али да не страдају, него да уживају у свим добрима овога света.
ГОСТ РАДИН И ДАВИД ШТРБАЦ
А то не може бити. Не може бити и јара и пара. Давид Штрбац је то знао. И ми знамо, са Штрпцем. Нема православља неукорењеног у конкретност народне заједнице која вековима носи свој крст:“Погледај ме, господине, добро ме сад погледај: мјерио сам се на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надмe, нема тог царског кантара на ‘вом свијету који би ме мого измјерити!!!“
Нарочито све ово осећамо на гробу нашег Давида, цара српског слободарства, потомка светих Срба из Босне и Херцеговине, који нису били никакви богомили, него православни хришћани. О једном од њих, госту Радину, и његовом тестаменту, сведочи Горан Комар, истраживач српских докумената и надгробника:“Необично је важан тестамент госта Радина. Ево што, укратко речено, можемо закључити на основу ове његове опоручне изјаве:1. Гост Радин и његова Црква исповједа „праву вјеру апостолску“ у Вишњег Бога и Свету Тројицу нераздјељиву и јединосуштну. 2. Празнује дане Рођења Христовог, Свето Благовјештење, Васкрсење, али и Светог Великомученика Георгија. Такође, Вазнесење и Светог Петра и Павла, као и Светог Архиђакона Стефана, Архистратига Михаила, Свету Неђељу, Пресвету Богородицу и Све Свете. 3.Тако Црква изражава и исповједа Никејски Символ Вјере како говоре и повеље Босне и Хума/Херцеговине. 4. Празнује петак и недјељу.5.Црква, дакако, посједује храмове и у њима укопава своје припаднике (како у Петровићима, Влаховићима, Милима…).5.У црквама се пале свијеће и одржавају парастоси.6.У Цркви дјелује монаштво оба пола.7.У Цркви постоји Крсно име.“
Како гост Радин и Давид Штрбац, тако ћемо и ми. Док нас има. А биће нас док је света и века. И биће нас у вечности, у Небеској Србији, која је један од квартова Небеског Јерусалима.
ШТА СЕ ВИШЕ ШТИТИ: СРБИ ИЛИ ЈАЗАВЦИ
Суд Беча у окупираној Бањалуци је кућа у којој се „Бог не прима“, када се поздравом назове, и у којој ће српског сељака помпезни празноглави судија, у име Империје, назвати „марвом“. Тако ће му, као правој „марви“ са униформом и зулуфима, Давид и одговорити, али судија, као шраф моћне бирократске машинерије, ништа од свега не схвати. И Давид ће ући у велики механизам, да га, као киселина живог живота, нагризе изнутра. Пристаће, али само привидно, да се зове онако како га зове Империја:“Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 17. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.“ А знаће ко је и шта је.
Као Кафка пре Кафке, Петар Кочић види да се потоње безакоње на овај свет обрушава путем лажних закона, па сведочи како Давид и његова жена по сву ноћ „штудијерају“ баш те утварне законе, који су у Босну стигли после Турака, и све завили у црно:“Боже мој, Боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже, ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра, и милине, па једва дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесна ниђе не чује.“
Такав је и бечки закон који штити јазавца, док човека Србина нимало не штити.
Давид зато каже:“Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. Увати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.“ Е, кад га брани, нек му и суди кад штету почини!…“
Давид Штрбац је, можда, већ онда видео куда ће наводна брига о животињама кренути. Један Аустријанац, потомак пораженог Беча, испунио је Давидову слутњу да ће закон који штити животиње моћи да се примени упркос прогонима и убиствима људи. Такав је постао немачки фирер.
НАЦИСТИ И ЗАШТИТА ЖИВОТИЊА
Нацисти су посветили велику бригу заштити животиња. Били су против ритуалног кошер клања, али и против вивисекција које су сповођене у научне сврхе. 21. априла 1933. године, скоро одмах након доласка Хитлера на власт, парламент је почео да доноси законе за регулисање клања животиња; ниједна животиња није смела бити заклана без анестетика.
Херман Геринг као премијер Пруске је 16. августа 1933. године донео закон којим се намеће потпуна забрана вивисекције. Он је најавио престанак „неподношљивог мучења и патње у експериментима на животињама“. Геринг је 28. августа 1933. на радију објавио:“Апсолутна и трајна забрана вивисекције није само неопходан закон за заштиту животиња и показивање саосећања са њиховим болом, већ је то и закон за само човечанство…. Стога сам најавио тренутну забрану вивисекције и учинио ову праксу кажњивим делом у Пруској. До изрицања казне, кривац ће бити смештен у концентрациони логор.“
А 23. фебруара 1934. донет је декрет пруског Министарства трговине и запошљавања којим је уведено образовање о законима о заштити животиња у основним, средњим и факултетским образовним установама и 3. јула 1934. донесен је Закон о лову у Рајху када је створено Немачко ловачко друштво са мисијом да образује ловачку заједницу о етичком лову. 1. јула 1935. године донет је Закон о заштити природе Рајха. Нацистичка Немачка је увела прво законодавство за заштиту вукова.
Године 1938. нацисти су увели заштиту животиња као предмет који ће се предавати у државним школама и универзитетима.
Метју Пајпер, који се бавио нацистичком политиком према животињама, каже да су Хитлерови „хуманисти“ још 1933. забранили присилно храњење живине, а законом су заштитили и животиње у циркусима и зоолошким вртовима. Људи који занемарују своје кућне љубимце могли су бити ухапшени и кажњени. „У то време, само је Велика Британија имала законе који штите дивље животиње, али они нису били ни близу тако јаки као закони Трећег рајха“, каже Пајпер. Био је забрањен лов на коњима, тровање дивљих животиња и коришћење замки. Осим тога, лов је био дозвољен једино држављанима Немачке и онима који су испуњавали аријевске расне стандарде: „Нацисти су земљу и животиње на њој сматрали светом за Немачку, али су етничке мањине видели као освајаче у својој земљи“, каже Пајпер.
Ови закони су добили подршку од стране група за заштиту животиња и природе у Немачкој. Када је Немачка извршила инвазију на Француску, тамо су уведени закони о заштити животиња који су добили су подршку појединих француских грађана који су желели заштиту животиња и природе без обзира што иза тога стоји власт окупатора.
У словенској, „нижерасној“ Пољској су закони коришћени на другачији начин. Нацисти су изабрали извесна подручја окупиране земље и одредили их као резервате за животиње као што су вукови и даброви. Људи који су живели на овим просторима су насилно уклоњени, а неки су послати у логоре.
Зато је Давид Штрбац на време схватио каква је будућност могућа, јер су га, да поновимо, казнили кад је, без државне дозволе, уловио јазавца:“Увати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.“
Нацизам, авај, није био никаква деформација, него један од могућих праваца у развоју западне цивилизације, кадре да штити јазавце, али да људе шаље у концентрационе логоре. Зато нам је Давидов глас и данас потребан, као упозорење против лажног хуманизма.
ЗАВЕТНИЦИ ОКО ДАВИДОВОГ ГРОБА
Када нас је Милорад Штрбац довео до гроба свог чукундеде, пукао је поглед ка Козари, нашој мученичкој планини, на којој Стојанка мајка, гласом Скендеровим, и даље оплакује Стојана, Мрђана и Млађена, синове – стубове кнешпољске. Српско сеоско гробље, добро одржавано, купало се на благом сунцу и у мирисима траве, какве, ко је косио и пластио, памти из детињства. Потрчао би човек у долину, изашао на неки пут, па „шибај, кочијашу, терај царски у Струму“, што рече Растко, или Винавер:“За тиху и отегнуту песму наших сељака, без икакве горчине, без осећаја за време, без поенте, можда треба сести на воловска кола, на дугачку греду, и тако путовати седам година, и не свршити песму гласно, него је у себи нечујно наставити.“
Ко не чује, и данас, јауке са Змијања, остаће глув довека. Јер ено Шмита у Сарајеву, а он би опет да отима слободу. Био Калај, па је сад Шмит. Али треба да се чују и гласови слободних српских гора на гробу Давидовом, у који су, све нешто мислим, сахранили и праћку од речи испаљених у око Империје. Давидова праћка је „велевлажну господу“ гађала тамо где су изгледали најмоћније, у окупацију у име цивилизације, пре но што је Гавро полетео ка свом циљу, на Видовдан 1914. године.
Ко се ту не би сетио нашег Рајка Петрова Нога, Херцеговца Лазаревог, наследника Кочићевих бунтовних бркова, који, у име свих нас овде окупљених, рече:“Срби нису Срби ако реагују погнувши главу на ултиматум. Има једна песма која опевава Принципа и чији један део гласи овако: „О аждајо што Словене гуташ,/ Шта ли мислиш и куда ли луташ?/ Нимало те пожељели нисмо/Нити смо ти оправили писмо./Не знаш добро нашки говорити,/А дош`о си по Босни ходити.“ – то говори Принцип Фердинанду. Сад долазе битни стихови: „Ево теби српска граматика/ из мојега авутоматика.“ Не позивам никога јер нема ни мета, а нема ни Принципа, али је стих „српска граматика из мојега аутоматика“ узвишен.“
Ако игде, на Давидововом гробу се зна да „ти гробови нису раке, већ колевке нових снага“, и да, као што су се заветници купили, по Змајевој речи, „око гроба Ђуринога“, сада треба да се нађу око гроба Давидовога. И да се опет Давиду, на том месту, споменик подигне, јер су веселници, пре неку годину, скинули бронзану бисту славног Штрпца да би је, за ситну пару, у претоп продали, и можда у ракију брљу, звану и шома ( одатле „шмокљан“ – који пије лошу ракију, шому ), утопили. Милорад Штрбац вели – он ће сам да врати бисту, ако нико неће. Али, дужни смо Давиду – и сви треба да своју лепту уградимо у споменик славном претку.
То треба да учинимо јер ово наше, и робовање и слободљубље, траје, не престаје, као у Ноговој песми:
Рајко Марин и Врсан Косарин
Ковач Грубач и Белопчељанин
Курјак Вучић и Вукша Митровић
Гласинчанин Горди Коленовић
Влаћ Бијелић Вукосав Влаћевић
Прибисалић и Милат Припчинић
Грд Требињац Косача Беока
Пет Рабрена Висота Без Ока
И Милутин Гост Од Јеванђеља
Узвишена Дружбо Без Весеља
Тужни Сужњи у мојој Књижици
Ви у Аду ви на Потерници
Суви Зулум Жбира и Бабуна
Од Калаја па до Ешдауна
И до Карла Шмита, који опет србомрзно дише у Сарајеву. Послали га НАТО усрећитељи, као Хабзбурзи Калаја што су слали.
ИЗ ЛЕПОТЕ У ЛЕПОТУ: ОД МЕЛИНА ДО ГОМИОНИЦЕ
А била је, са и без историје, велика, предсутонска лепота на гробљу у Мелинама.
И опет је, однекуд, из Вилова дола или са Козаре, дострујала златна Ногова реч:“Необично је то осећање да нам лепота, као постиђење, долази са врховне адресе. Ако се Бог кроз све ово пројављује, смемо ли се упитати је ли он творац и ових што нам ово раде. Или су и Бог, и Срби, и моја утројена туга, и сузе, и старинске риме – анахронизам. И ја сасвим анахроно у том ритму ридам, преплављен старинском радошћу што све ово што је одвајкада још увек постоји. Па ће моја туга, у овом облику и језику, можда бити радоснотворна. Бог се пројављује у хиљадама неисцрпних и ненадмашних облика, и човек, срећом, још увек има очи за те красоте. А ускоро их, можда, неће имати буду ли се, као што јесу, осилили неовлаштени намесници на земљи. Уверен сам да има наде док има суза. Сузе ће, а не лепота, спасити свет. Шта је лепота без суза.“
У смеху кроз сузе, неозарени старих ореола сјајем, растадосмо се са Давидом и кренусмо ка Кочићевој Гомионици. А беше с нама један кало – герос, добри старац, и бејасмо: Жељко, Стојан, Небојша, Раде, Анка, Андријана и ја. И био сам млад сам као да имам двадесет пет година, и чинило ми се да ћу срести Симеона Пејића Рудара, ђака од намастира Гомјенице на Крајини љутој. Толико сам се подмладио да ми се учинило, све док ме нису заболела леђа стара педесет и четири лета и клецнуло слабачко колено, да ћу стићи и престићи многе млађе, надмећући се с њима у „паметном србовању“ ( тачан и леп израз Станислава Винавера ). Наравно да нећу престићи млађе и свежије снаге у служењу нашем, Српском Завету, али ми се учинило да хоћу – Крајишници су ми вратили веру у Бога и Српство. И кад ми је брат Жељко предвече рекао да су се Штрпци јављали и питали ко је њиховом рођаку Милораду долазио, решио сам да овај запис завршим ускликом:“Живео нам у књигама и сећању наш чича Давид из села Мелине код Бањалуке, и живо му и здраво и срећно било потомство његово – да се прича и приповеда док је људи и док је Косова!“
Остале текстове Владимир Димитријевића погледајте ОВДЕ.
Извор: Искра
