Најновије

ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Председник свих грађана не може да буде „nomen est omen“ само једне партијске листе!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Последњи је воз да председник Републике Србије лично – кад већ на то не сме да га упозори његов улизички радни и политички околиш, али ни Уставни суд Србије (УСС) – престане да, колико већ од предстојећих локалних избора, обмањује грађане тако што их лаже да, гласајући за изборне листе његове странке на парламентарним или локалним изборима, у ствари, бирају Александра Вучића за председника Србије, иако је он на ту функцију, први пут, изабран још пре шест година!   
Ето, то је и лични јавни апел једног малог грађанина, тј. мене. Можда ме послуша, као што јесте 26. маја 2023, када је, напокон, после пет и по година одуговлачења, нећкања и орочавања до када ће се повући са места шефа напредњака (ја избројао 25 лагања), испунио своје 26. по реду обећање и услишио захтев из члана 115 Устава Србије: „Председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност.“

„Александар Вучић – За нашу децу“, 2020. „Александар Вучић – Заједно можемо све“, 2022. „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, 2023…

То нешто тако насловљавано побеђивало је на поменутим изборима – парламентарним, покрајинским, градским и општинским – а онда се, накнадно, тврдило како је, заправо, тријумфовала некаква, ваљда илегална, Српска напредна странка (СНС) која се угодно противзаконито скривала иза широких плећа самопрокламованог Свевладара и Самодршца Србије и свег српства. Иако тај Врховник, по слову Устава и закона Републике Србије, није могао нити смео ни за шта више, ни за посланика ни за одборника, да се кандидује, пошто је већ председник Републике Србије.

Захтев да председник свих грађана Србије који, према слову Устава, одражава „државно јединство“ не може да буде носилац листе на локалним изборима на којима се бирају одборници у градовима, општинама и градским општинама, није некакав покушај „деполититизације“ или, далеко било, дехуманизације или политичког изопштавања Александра Вучића лично, што напредњаци често импутирају својим политичким противницима.

Управо, члан 111. Устава Републике Србије („Положај председника Републике“) каже да „Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“. Дакле, не партијско или, још горе, унутарпартијско јединство унутар једне партије или некакве коалиције партија.

У члану 9, став 2, Закона о председнику Републике пише да је „председник Републике дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“. А не да се председник Републике, незадовољан обимом надлежности (само осам, више-мање церемонијалних) које му даје Устав Републике Србије, уз образложење да има „политички рејтинг незабележен у српској историји“, понаша као узурпатор и власник свих најважнијих функција извршне, законодавне и судске власти у земљи. 

После избора 2020. године, оних на којима је победило нешто што се звало „АВ – За нашу децу“, Европска комисија је, у свом извештају, „убола“ солидну „дијагнозу“ (Вучић је, злоупотребљавајући функцију председника Републике, намицао гласове својој странци), али је, уместо терапије лековима, „преписала“ терапију препаратима сумњивог дејства („стабилократија“, односно несмењивост Вучићевог режима све док је довољно кооперативан  у вези са одрицањем од Косова и Метохије).
Деценијама уназад говорим и пишем о тој патологији српских избора, од чега није била имуна ни претходна, ни она власт из деведесетих година, али је оводањи виделистички режим то мућење воде бирачима довео до перфекције. 

Опозиција и цивилни сектор су се, на њихову жалост, „јаду досетили“ тек сада. И, опет млако. Уместо упућивања на одредбе закона које спречавају и (требало би) санкционишу овај сукоб интереса, кампања „Ферка“, на пример, само апелује на председника Републике да се „уздржи од учешћа на предстојећим локалним изборима, с обзиром да није кандидат“, као и да не буде носилац свих листа политичке партије чији је, доскора, био председник. 

Тако је отворен простор режимској пропаганди да се, у прилог одбрани овдашњег самодржља и свевладарства, хитно призове „случај Зоран Милановић“ из Хрватске. Јер, јесте да је тамо Уставни суд (под контролом владајућег ХДЗ-а) упозорио да актуелни председник Хрватске не само да не сме да буде кандидат за посланика, нити истицан нити наступати у кампањи као кандидат за председника Владе у име било које политичке опције, него не сме ни да, на било који начин, учествује у изборној кампањи за парламентарне изборе – па, чак не сме бити на листи, нити не сме да учествује у било каквим страначким активностима! А, ако то, ипак, пожели – Милановић би претходно морао да поднесе оставку на функцију шефа државе.

Али, у практичном смислу речи, Милановић уопште не мора у кампањи да буде СДП-ов кандидат за премијера, па, дакле, ни подносити оставку на функцију председника Републике, већ са оставком може сачекати да прво види хоће ли његов СДП имати шансе да формира нову владу, па тек онда да одлучи хоће ли са Пантовчака да се сели у Банске дворе. 

Уосталом, у кампањи СНС-а за изборе у мају 2012. године, као кандидат за премијера помињана је само (др) Јоргованка Табаковић, али је она, промптно, чим је конституисан нови сазив Скупштине, а пре него што ће на дневни ред доћи избор Владе, изабрана за гувернера Народне банке, да случајно не би пала у искушење да стварно пожели премијерско место које је било обећано Дачићу, да буде привремени „чувар државног печата“ за надолазећег Првог потпредседника Владе“ (ППВ) Вучића…

И овде би ствари могле да се реше на сличан начин. Ако Вучић сматра да су уставне надлежности председника Републике премале за његов его и способности, зашто се онда кандидовао за ту функцију? Никад није касно: може, ако баш воли да се, а да то не буде противуставно, меша у много штошта или у скоро све, може и данас да поднесе оставку на место председника Репулике и, с обзиром да његова странка има убедљиву већину у парламенту, постане председник Владе јер је Влада та (а не председник Републике која, према Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“. 

И ту „уводимо у игру“ Закон о спречавању корупције (ЗоСК).

Зашто, елем, тврдим да, према ЗоСК, председник Републике не може да буде чак ни страначки активиста, а камоли „име и презиме изборне листе“ напредњака,  ако не жели да се огреши о Устав и законе Србије?

Цео један одељак (III. Сукоб интереса, чланови 40 до 50) тог закона посвећен је управо томе – потенцијалним могућностима сукоба јавног интереса, тј. основним правилима о обављању јавне функције. 

Шта је, према ЗоСК (члан 41), „сукоб интереса“? То је „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe јавне функције“, а „приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“. 

Када израз „јавни функционер“ заменимо титулом / институцијом „председник Републике“, погледајмо како то конкретно изгледа на примеру члана 40. овог закона.
Јавни функционер (читај: председник Републике) дужан је да јавни интерес не подреди приватном (читај: интересу само једне, своје странке СНС-а), да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције.

Јавни функционер не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице (... у овом случају, политичку партију СНС).

Јавном функционеру је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом (читај: СНС-у) или наношења штете другом (читај: политичким противницима СНС-а), информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.

Примера ради, шта је ако не повреда одредбе о неспојивости функција, ситуација у којој председник Републике користи информације и друге ресурсе до којих долази као јавни фукционер и користи их за фаворизовање једне политичке странке (оне чији је најутицајнији члан и дојучерашњи председник)? Рецимо, он одлучује када ће се одржати локални избори у Београду (мада би то, према Уставу, требало да чини председник парламента), хоће ли бити 28. априла (када грађани крену масовно на „спајање празника“, а пре обележавања тужне годишњице трагичног масакра у „Рибникару“ и околини Младеновца) или 2. јуна? Зависно од тога у ком периоду ће листа под његовим именом имати бољи пројектовани рејтинг. Он помера већ заказано заседање Народне скупштине на коме се бира нови спикер парламента итд. итд.
Или, узмимо, рецимо, члан 47. У њему стоји да „јавни функционер не сме да саветује правна и физичка лицa о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази, осим ако је на то обавезан“. Сад замислите да ли се ово коси са, не само целодневним 24/7 Председниковим „саветовањем“ својих партијским другова, него и, де факто, (пред)вођењем свих изборних кампања те политичке партије.

Члан 50, додуше, допушта јавном функционеру да може да „врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“, али само – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!

Међутим, јавни функционер (читај: председник и свевладар свега овога овде!) „не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, oдносно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности.“

Писменом довољно. Али, очигледно није довољно и Агенцији за спречавање корупција која се, из избора у изборе, прави слепа, глува и нема, на Врховниково брутално кршење ових чланова ЗоСК.

У следећем ставу истог члана овог закона, пише да „јавни функционер (читај: наш Врховник) не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење тих јавних скупова и сусрета за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма, позивање бирача да за њих гласају на одређеним изборима, односно да бојкотују изборе“.

Прислањање и шлепање уз Вучићево име и презиме, шлихтање Вођи – напредњацима је улазница за све: пречица до моћи, синекуре, новца, функције. Без његовог имена у називу листе – не би било довољно гласова да би се сутра подмирила сва алава уста и болесне амбиције.

Али, да цитирамо Врховника лично: „Да, и? Па, шта? Ето, може ми се!“.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА