Пише: Милан Видојевић
Од почетка рата у Украјини прошло је шест месеци и завршетак војних операција се не види али се виде економска криза у Европи и дугорочно поремећени политички односи између Србије, Европске уније и трећих земаља, јер сви у свету трпе неке последице, од недостатка енергената, хране, до политичких страхова и неизвесне политичке ситуације.
У том процепу између сурове реалности и (не)извесне будућности Србија је у најтежем положају. Амбициозни председник Србије жели да буде лидер Балкана, да решава проблем Косова, а за то му је простор преузак, да остане на "европском путу," који је у општој политичкој магли и пред распадом, све то зачињено ситним домаћим проблемима као што је нека парада сексуалних мањина, непостојање владе која има само једног члана, Ану Брнабић, и огромно надање да ће се проблеми решити сами од себе.
Потписан је читав низ билатералних споразума између Србије, Албаније и Северне Македоније. То је у реду али треба појаснити податак да ће Србија као економски најразвијенија од ове три, носити на леђима и Албанију и Северну Македонију, које ће преко отворених граница преливати пољопривредне производе с нижом ценом, раднике који ће снизити цену рада у многим индустријским гранама, пре свега у грађевинарству и тиме нелојално конкурисати домаћим грађевинцима. а о сајму вина који се десио у време самита да и не говоримо. Весела лица, дегустација без мере, зна се како прођу они који мешају бело и црвено вино, с циљем да се покаже како "Отворени Балкан" има перспективу.
Зато о политичким импликацијама нема ни речи у српским медијима. Узгред, како то да Милорад Додик није био гост на овом великом скупу? Задњих десет година није било догађаја, ма колико безначајан био, да Додик није био гост. Сад је гост био Зоран Тегелтија, Додика нема. Да му можда у Русији, приликом задње посете Москви, нису саветовали да се благо дистанцира од Вучића и да убудуће у директним контактима, без посредника, тражи помоћ и подршку? Узгред, више сам него зачуђен да председник Вучић није споменуо да је министар иностраних послова Русије, Лавров, подржао иницијативу "Отворени Балкан."
Шта се крије иза ове иницијативе, која има много нејасних обриса. Например, како ће Србија, окружена чланицама НАТО пакта да се понаша у случају ширег сукоба НАТО-а и рецимо Русије? Изгледа да сем паприка и лошег вина неће бити ни проблема са протоком НАТО технике и војника. Зашто је председник владе Северне Македоније Ковачевски изјавио, узгред,да и Бугарска треба да се укључи у ову иницијативу. Да ли то подразумева, у будућности, укидање граница на Балкану, између Србије, Македоније, Бугарске, Албаније, Косова, спајање држава, спајање цркава? Србија је већ у обручу НАТО пакта, отварање граница према државама војног савеза, уз већ потписане споразуем са НАТО пактом, у блиској будућности своди Србију на земљу без могућности да функционише као самостална независна држава. Како се у све уклапа америчка војна база Бондстил на Косову, која је ту као типична криминална творевина САД, да ли ће Србија "Отвореним Балканом" сама обрисати Резолуцију1244?
По обичају, сурова стварност се замагљује којештаријама као што је сајам вина, а стручна објашњења председника, исцртана на табли приликом интервјуа, имају само једну мањкавост. Фали им логика и објашњење логистике која ће нам помоћи да превазиђемо постојећу кризу. Даћу само један пример, блокираних 1,2 милиона (!) тона угља у бугарским лукама намењених Србији, који не може да стигне у Србију због ниског водостаја Дунава. Предпоставимо реалну процену да у једном конвоју може да стигне у Србију 4.000 тона угља недељно. Да се успостави циркулација бродова на овом нивоу потребно је 300 конвоја, 75 недеља, што је годину и по дана да се обави овај транспорт. Под условом да има воде у Дунаву, да зими неће бити застоја пловидбе због леда, кварова и ремонта баржи и гурача, итд. Притом, треба да увеземо и 300.000 тона сировина за хемијску индустрију за производњу вештачког ђубрива (фосфат, калијум-хлорид, амонијум-сулфат, уреа) и лаички претпостављам да се то не превози бродовима у којима је био угаљ. Ми треба да извеземо Дунавом пшеницу и кукуруз у количини од око милион тона! Којим бродовима то иде, сигурно не оним у којима је био угаљ и фосфати.
Елем, логистику ових количина мораће да раде анђели, пошто то људи неће моћи.Нисам хтео да вас смарам тежом темом, као што је транзитни транспорт за друге земље на Дунаву, није он само наш, и друге земље су у проблему. Поготово што је огромна украјинска морско-речна флота ван употребе, што је додатни проблем који неће бити решен ни у неколико следећих година, ако икада буде решен.
Зато су винске мушице лакше савладив проблем, у "Отворени Балкан" ће сад сви да се мешају, и звани и незвани, а весела Србија предводи тај политички карневал. Док неко заиста не угаси светло.
Извор: Правда
