Пише: Владимир Димитријевић
Ниједан човек се не рађа и не живи сам. Он живи скупа са својим прецима, које носи и у крви и удуши. Један мислилац каже:“Да ли смо свесни колико мало знамо о својим прецима? Сасвим мало знамо о њиховом животном путу, иако у себи носимо црте свих тих људи од којих потичемо, а које никада нисмо упознали, које никада нисмо видели својим очима, али који живе у нама преко својих наследних особина, својих гена које су нам предали. На пример, моја висина, боја косе и очију, облик мојих прстију, моје тело, чак и неке душевне особине, црте мога карактера, мога „ја“ – све то није само моје и није само од мојих родитеља. У себи носимо и чувамо историју свих својих предака. Човеку, чак, буде помало страшно када почне да размишља о свему томе. У нама су присутне и црте других људи о којима не знамо ништа. Не знамо колико су они били блиски Цркви, колико су волели Христа, у којим крајевима света су живели. Не знамо ништа о њиховим укусима, о томе шта их је занимало, о њиховим знањима, о пословима којима су се бавили – не знамо о њима готово ништа.
Када општимо са другим људима, када се упознајемо са неким – на пример, када започињем разговор са тобом – у ствари, преда мном стојиш не само ти. Преда мном се налази све оно што је унутар тебе, све наследне особине твојих предака. И док разговараш са мном, пред тобом не стојим само ја, већ и сви моји преци чије особине носим у себи. То треба свагда да имамо на уму када разговарамо са неким, а ми то обично заборављамо.
Тема општења са другим људима је необично деликатна, чак и када је реч о општењу са једним јединим човеком. Ти разговараш са њим једним, а у ствари он у том разговору није сâм. Када разговараш са неком женом, ти не општиш само са њом, већ и са њеном мајком, са њеним оцем, са њеном браћом и сестрама, са њеним дедама и бабама, и свим њеним прецима чија се имена губе у далекој прошлости. Ако тога будемо свесни, постаћемо трпељивији према другима, приступаћемо другима са већом пажњом, са већим снисхођењем и састрадањем. Сазнање те стварности помоћи ће нам да имамо на уму да свако од нас има дугу личну историју, према којој се треба односити пажљиво, са уважавањем, са поштовањем, са љубављу и душевном благородношћу. Тада ћемо боље моћи да разумемо свога саговорника, да схватимо да је много шта у њему условљено наследним особинама и да он напросто не може да се понаша на другачији начин. Ако то будемо имали у виду, браћо и сестре, бићемо много попустљивији, много пажљивији и трпељивији у општењу са другим људима.
Чини ми се да је једна од најсложенијих ствари у животу управо општење са блиским људима, јер оно укључује преплитање живота једнога човека са животима других људи. У том процесу људи могу да буду пријатни једни другима, али могу једни другима да буду и одбојни. То се дешава и у породици, и на радном месту, и у манастиру, и тамо где су браћа и сестре, тамо где су деца у школи, са колегама на послу.
Наши односи са људима су пријатни када су испуњени љубављу и тада се у душама рађа осећање среће, радости, мира, весеља. Али, када односи не доносе радост и мир, они постају тешки и драматични. Када бисмо у општењу, у заједничком животу са другим људима стално ово имали на уму, то би нам помогло да сви ти сложени међуљудски односи постану макар мало лакши и сношљивији. Тада бисмо имали више снаге да изађемо на крај са тешкоћама које се јављају приликом међуљудског општења. Ако ово имамо на уму, онда ће нам бити лакше да схватимо нека „необјашњива“ стања својих сродника и ближњих, ако не срцем, оно макар разумом.“
Када човек уђе у костурницу Хиландара, дочекају га лобање и кости монаха који су се ту вековима подвизавали, умивајући сузама светогорску земљу; из очних дупљи у вас гледају најдубље тајне постојања, и њихове очи вас питају: „Ко сте? Јесте ли наши? Познајемо ли се?“ И даље: „Постите ли? Молите ли се Богу? Примате ли Свето Причешће? Како живите? Колико деце имате? Чувате ли чедност и чистоту? Волите ли своју Отаџбину?“
Руски религиозни философ, Симон Франк, у тексту „Мртви ћуте“ каже следеће:
„Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења.
За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање.
Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе...
Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.“
Извор: Правда.рс
