Најновије

КОРАК КА ПУНОЈ ДИКТАТУРИ: Ова врста популизма у Европи није запамћена од времена Мусолинија

Описано испадање из историје пре свега карактерише конфузија у погледу приоритета, слично улози конфузије у животу појединца.

Александар Вучић (Фото: Председништво Србије)

Пише: Александар Фатић

Режим у Србији је, и у ситуацији максималне претње по опстанак становништва и по његово здравље, показао да му уопште није стало до живота и опстанка Србије, ни колико до лањског снега. Уместо да уведе озбиљне рестриктивне мере и убрза вакцинацију сопственог становништва, слушајући препоруке озбиљних лекара, а не оних окупљених у Кризном штабу, којима се већ смеје цела Србија, режим организује масовну вакцинацију страних држављана на територији Србије!

То режим не чини на логичан начин, након што вакцинише цело своје становништво, или све оне који то желе, слањем вакцина другим земљама, него тако што, у ситуацији док букти корона епидемија, позива држављане суседних земаља да дођу у Србију, и то не близу границе, него по целој унутрашњости Србије, и стану у ред са грађанима Србије да приме вакцину!

Ова врста популизма у Европи није запамћена бар од времена Мусолинија.

Владајућа структура је показала да апсолутно ни од чега не преза да задржи власт. Њој није важно ни да ли је савезник са Европом, Русијом, Кином, Северном Корејом или Азербејџаном, да ли у земљи влада потпуна тиранија над људима, њиховим породицама и децом, није им важно то што судови и тужилаштва не постоје, то јест представљају испоставе владајуће странке, што људи испливавају из Дунава обучени у сред зиме под околностима које „нису сумњиве“, потом се кремирају и тајно сахрањују без имена и презимена на непознатим локацијама. Није јој важно ни то што политички противници прво бивају предмет медијског блаћења, а онда неки убијани метком у леђа, а неки предмет најсрамнијих оптужби, за силовање, за крађу, за рачуне у иностранству, за насиље.

Важно јој је само једно: гола, проста, примитивна власт.

Платон је својевремено писао да човек који толико тежи власти по дефиницији не сме бити на власти, није за власт. Човек који је опседнут влашћу није способан да ту власт врши ни минимално на опште добро, просто зато што се опште добро разликује од његових политичких и других интереса који му омогућују наставак владања.

Пример вакцинације показује управо валидност ове Платонове тезе у Србији данас. Најпаметнији и најбољи студент Симе Аврамовића свакако сматра да је довођење целог света на вакцинацију туђим вакцинама у Србији епохалан потез, достојан Цезара, или Наполеона. У том уверењу, како се чини, и лежи корен свих проблема са актуелном влашћу, а то се види и из судбине људи којима су управљали Цезар и Наполеон. На њиховом примеру се види како опседнутост влашћу директно противречи општем интересу.

Могло би се до унедоглед набрајати који све аспекти јавне политике одражавају овај цезаристички начин мишљења, чија је судбина за оне који су му потчињени историјски више него јасно показана и утврђена. Такви народи просто пропадају.

Хегел је писао да постоје „неисторијски народи“, а то су народи који нису у стању да управљају сами собом. Неправедни критичари Хегела су га оптуживали за расизам, јер је међу неисторијске народе убрајао Словене, али Хегел је у ствари имао у виду чињеницу да неки народи, који више пута покажу да нису у стању да изаберу одговарајуће људе и институције да их воде, на неки начин „испадају из тока историје“.

Описано испадање из историје пре свега карактерише конфузија у погледу приоритета, и то врло слично улози конфузије у животу човека, појединца.

Може ли се за друштво чији лидери прво седе на хоклици код Доналда Трампа и потписују све што им се потури, потом, непосредно пред америчке изборе, агитују за Трампа, а потом, када Трамп изгуби изборе и на власт дође његов политички опонент Бајден, вређају европске парламентарце, проглашавају Кину и Емирате за цивилизацијске и политичке узоре и највеће пријатеље, све то док у престоници подижу споменик Св. Симеону Мироточивом у верзији са мачем, дакле Стефану Немањи из његових мање благочестивих дана.

Зар није описана конфузија у ствари права политичка, вредносна и културна схизофренија, која далеко превазилази Хегелову тезу о неспособности управљања самим собом?

Мирослав Крлежа је балканска друштва описивао као задимљене кафанчине у којима већина присутних једва чека да нестане светла да би извадили ножеве и почели да се обрачунавају. Та једнострана парадигма пратила је Балкан и у каснијим друштвеним анализама, па тако код Растка Мочника постоји наратив о визији Балкана на Западу као „војне касарне“ која на живот гледа на милитаристички и агресиван начин.

Садашњост је унеколико различита. Сви делови Балкана осим Србије копрцају се да се извуку испод тог идеолошког шињела „задимљене крчме са ножевима“ и да се уреде у Хегеловом смислу: да развију логичну, релативно једноставну, смислену политику и да покушају да на власт не доводе Цезаре ни Нероне, него бар медиокритете.

Насупрот свима, Србија као да настоји да покаже да је та преостала задимљена крчма управо она.

Мочников наратив којим се ово понашање описује као милитаристичко ми се чини неисправним, мада сликовитим и интересантним. Наиме, нема ничег војничког у садашњој Србији: она је један провизоријум, једна територија, како се то данас популарно каже, у којој владар, као у предмодерним заједницама, излази на балкон пред изгладнелу масу, и баца јој комаде меса, вакцина, обећања, евра, као личне поклоне за које очекује гласове на изборима. Ова врста дивљаштва супротна је милитаристичкој култури уређености, строгих правила, предвидљивости и јасних процедура. Србија никако није касарна: она је ледина. Понашање владара на ледини највише личи понашању домаћина на сеоском имању, који животиње храни, поји, вакцинише, и повремено одваја на страну да се више не врате у своје стадо.

Ледина је, наравно, много опасније место од касарне. У касарни се проверава бројно стање људства, води се рачуна о здрављу војника и официра, о њиховој општој добробити, и, иако строго контролисани, они су релативно безбедни.

На ледини теку различите реке, од којих неке носе лешеве удављене током рекреативног купања у јануару, у оделу. На ледини се пуца у леђа политичким противницима док улазе у седиште своје политичке странке, новинарима који критикују власт. На ледини свако може да постави тарабу и назове је таблоидом, или чак озбиљном новином или телевизијом, и на њој да објављује најгоре и најцрње увреде и клевете против пристојних људи. У војсци то није могуће. Дакле, Србија никако није „касарна“.

У оваквој друштвеној и политичкој ситуацији, најсрамнија је улога судства. Уместо да буде елита друштва, ако само већ на сеоском домаћинству, да у судству бар пребивају оне најплеменитије животиње и најинтелигентније животиње, самим тим и оне са највише обзира и естетски најприхватљивије, попут паса и коња, у обору правосуђа у блатњавом балканском домаћинству царује кукурикање, гроктање, мукање и претеће отровно шиштање, уз неописиву нечистоћу и одбојност која чини да ни пристојни људи, па ни Европа, таквом правосуђу не желе да приђу ни да га прихвате и верификују.

Потребно је много волети човека и свој народ да би неко као блаженопочивши патријарх Павле апеловао: „Будимо људи, а не животиње“.

Узгред, напоменуо бих, завршио бих текст једним правним дисклејмером: у Дунаву се не купам, поготово не у оделу, новца ни неких забрањених рачуна немам, а силовања се гнушам. Толико.

О легализацији изопачености у Србији прочитајте ОВДЕ.

Извор: Стање ствари

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА