Пише: Бранко Вељковић
Уосталом, Херман ти се радује. Рекао ми је, обећао је да ћеш баш ти имати пуно разговора сам са самим собом. Коначно ћеш се продуховити, радуј се.
До тада, Цар је у своје време за сво време народу рекао, књига коју си пропустио – „Не покушавај да разумеш будалу, постаћеш као и он“. Ово је написано зато да би од тада, до ево сада, народ могао да препозна. У овом случају, будалу. И као што сви видимо, Цар је био у праву. И студенти су у праву. Отуда и одговор који те сатире, јер будала се игнорише зато што је будала и по мало и због тога што није надлежан, дакле, самозван је.
Оће рећи, студентски захтеви нису испуњени!
Рекао сам ти – немој силом на децу, немој силом на народ а ти призиваш Гембешовце и оне „Бојсе“ из Загреба да направе проблем који би ти после могао силом да „решиш“. И као што видиш, задесио се неко па је „опозвао“ и те „туристе“ а комшија се јавно оградио и од туризма и од тебе. Али рећи ћу ти, за убудуће. На једног кога тако сазиваш овде је већ хиљаду. Ваља да знаш, кад их већ тако често помињеш па би још и руте Данила Томасовића да прекомпонујеш, да момци са приморја имају стварну армију а не прилепке са партијским књижицама. Знаш ли колико печата има у њиховим пасошима и колико службеника и генерала од које куде они у тишини облаче? А најсмешније што може да се деси је да уместо свих тих генерала и све те армије пошаљу само једног једнооког.
Обећао сам ти и огледало. Ево једне слике од онолико које неминовно следе.
Слика је из времена кад су одлучили да је дошао моменат да ти кажу да си тамо где си мислио да си зет ти заправо очух, да је ти је свастика заправо пасторка. Онда си одлучио да је крвнички претучеш. Њу, жену своју. То је било први пут да си је претукао тако. Наравно, знали су да ћеш да се препустиш неизговорљивом кога толико волиш и гледали су те. Пустили су. Али, претерао си, тако ти је и речено. Онда је уследила допунска настава па је неко морао добро да пребије тебе. Дебеле батине за осредњу будалу. Два месеца боловања и апстиненције од медија и јавности за којом тишином од тебе сада чезне цео народ. Тако си дресиран. Твој политички отац, примитивни крволок што се и даље нуди да траје тада још увек није био у Хагу на руским таблетама, ти си научио где ти је место а несрећница је коначно схватила са ким је у браку. Годинама касније опет си је тешко претукао. Тада је кум платио Француску. Француска воли да прикрива трагове злочина, мада никада то није умела да ради. Ни Француска није схватила где јој је место. Зато и она ових дана има допунску наставу па кад залутала ракета поништи неки Француски интерес у Бејруту, љубитељ кокошака опет издрами лудило, али на крају, гле чуда, Француски мисионар иде на консулатације у амбасаду државе у територијалном прогресу. Сетих се – „Опростиће ти Ђура што те тукао“.
И ето, то си ти.
Зато студенти и ти нисте испод истог Хермановог крила. Не иде то заједно, чист и нечист. Не меша се. Не да Херман а Хераман се пита.
Ако ти је до свежијих догодовштина, а знам да им се радујеш, ево једне анегтотичне. Ова, некако, биће као нека легенда, можда се и није десило. Ничим изазван од љубави народа склонио си свог за жртву понуђеног у земљу кантона и банкара који никако не воле бели прах. И тако, једног лепог дана, тек некако уз пригодан оброк плаћен народним новцем, дечку је пришао опуномоћени делегат момака из приморја. Делегат је пришао ухрањеном младићу, змијолики у периметру са ту неважећим легитимацијама су послушно погнули предимензиониране главе а делегат је младићу показао транскрипте твојих разговора од неки дан са оним малим триколором, исфрустрираним љубитељем усвојених кокошака. Рече делагат и да младић слободно фотографише транскрипте те да их одмах пошаље теби. Младић је иначе послушно биће те је делегата одмах послушао. И тако, твоји тајни разговори са „врховним командантом“ свих кокошака изворне тробојке завршише као јавно добро. А ти се ваљда сећаш шта си у Паризу коме измиче светлост обећао, са чијом си имовином, животом и слободом трговао. Е, да, сада иде анегдота. Чујем да је делегат, онако необавезно а за тебе свакако обавезујуће, рекао да је сада 21 нарасло на 25. И џаба си се на мах порадовао, ипак су проценти у питању. Ти си потомка експресно вратио за припиздину па сад можеш да се жалиш Мојсију 22, бившем Србину, да ти тенковима брани проценте, истим оним тенковима са којима је намерио и понудио да под својим Гармиш шлемом гази студенте по Србији. Мојсије, Мојсије,... знаш ли Мојсије како изгледа када одбројавање крене у назад?
Додуше, не у одбрану горе поменутог љубитеља кокошака, биће да је и он нешто схватио. Након састанка са тобом није било званичне изјаве, није било заједничког саопштења. Ништа. Само један твит. Дакле, „зато што сам паметан“, намеће се пар питања. Одкуда транскрипт твојих „затворених“ разговора у поседу осунчаног приморја те и јеси ли ти ипак за све те туђе новце ипак купио само један твит. Такорећи, твитић. Није хтео ни да се слика са тобом! Замисли, љубитељ кокошака који се сликао са сваким трансродним и блесаворођеним овај пут са тобом није хтео ни да се слика. Не од њега, наравно, јер ко је још толико докон да са њим разговара, али из тог орјенталног смехотреса чули смо шта је изговорио када те је испратио, али нека,... доста је за сада.
И зато, такав какав јеси, логични су и твоји избори. Јер „покварењака ће поробити кривице његове, биће спутан везама његових греха. И умреће, јер није имао одгој, застраниће због величине своје будалаштине“.
Ништарија и покварењак, „изопачености су му у срцу, сваког часа смишља зло и уноси раздор. Зато ће ненадано стићи његова пропаст, у трену ће бити сломљен, а лека му неће бити. Шест је ствари које Господ мрзи и седам му се души огадило – очи узносите, језик лажљив, руке које лију невину крв, срце што смишља опаке науме, ноге што срљају и на зло су брзе, лажљив сведок што лаже чим зине и ко сеје раздор међу браћом“.
Има ли ичега овде реченог а да се у томе ниси пронашао и да те нису пронашли? Цео један народ те је препознао!
Отуда и сва та твоја кадровска решења, у овом случају за „нову“ Владу са ороченим трајањем и за покрет преко кога си замислио да сам себи шаљеш политичке захтеве на извршење. Добро, и овде би могли да се вратимо на Соломонове мудрости из првог пасуса овог текста али ред је да народу покажемо о каквим се кадровским решењима ради.
Дакле, за приказ народу и за почетак свих приказа који следе, одабрао сам новоустановљеног министра правде, ваљда зато што је Србија тако видљиво земља са министром правде без елементарне правде, чак ни за мртве. Биће да је то још једна „правда“ која треба да остане мутава на убиство 16 људи! Слутим, зато је и изабрана.
Ерго, дражесни министар, калио се као кадар Хелсиншког одбора за опет нека права, где се показао те је тако стекао услов да му се у време Бориса „видимо се у неком другом филму“, препусти Правосудна академија. Борис се мало бунио, јер није желео да га увезују са Наташом званом Наташа али му је објашњено да се безразложно буни, јер он последице неће имати а сада свеже изабраног министра „ионако праве за неко друго време“. Та иста Наташа је у то време „нападала“ самозваног али га је касније, и она ничим изазвана, на сва уста хвалила када је самозвани подржао оснивање Рекома. „Разговор са њим је био добар“, изјавила је тада. Сада га тета Ната опет подржава али овај пут тако што хвали студенте. О провидне ли игрице – Ната хвали да би народ омрзнуо! Као да сви ми не знамо ко је Ната и ко су њене љубави. Како год, за овог министра без смисла, има толико анегдота али ево за њега једне сликовите. Када је заврнуте ногавице уведен у собу глувих корака, несрећник се онесвестио. Некако се обеутио и струнио па су га новопобратимљена браћа пола сата враћала у живот. Песник се тада, у духу његове свепристуне штафете понуђене органима и органелама из света безбедности, нашалио са младим онесвешћеним, до јуче профаним – „Ти би одмах на 33. степен – из смрти у живот! Полако. Није лако поднети лобању и свећу“. Можда је песник хтео и да му објасни нешто о том путу од смрти до луче али је исправно проценио да би се овај јадник опет струнио а онда би, ваљда, морао да одмах иде на 66. степен а то Србија не би издржала. Једва носимо и Мојсија бившег Србина, алијас 22 и његове бисере. И тако, тада онесвешћен, неименовани је ево дочекао да заминиструје. Слава му!.
А за ону твоју суботу, она три дана што си умислио да ти умеш да пребројиш, рећићу ти овако. За честите то је Лазарева субота а за твој мртворођени политички покрет то је нешто сасвим друго. Једноставно је, замисли колико не знаш кад ти је дозвољено да се тако играш.
Лазарева субота је била за Лазара, али је слика била за Христа, за век вјекова, да се покаже зашто је ОН, моногенез, прворођени и јединорођени, дошао. Узвишени чин за оне који ТО и ЊЕГА бирају, беспредметан је за оне из пепела. И да то иде тако, чак и када се копита мешају са крилима, ти то не би могао да изведеш. Није то тродневни курс за картонске степенике и не бива тако политички васкс, чак и кад је из таме у таму, ма колико ти желео да се светиш народу што те неће. У огледалу, тај обред који си ти хтео да изведеш је, назваћемо га тако, тулски, али за њега су потребни тихи шетачи попут оних што су ушетали 1941. године и то не почиње симулацијом датума и часа, нити се тако васпоставља правило или власт. Тама почиње у 19 х, и то је једино што си „потрефио“ али све остало нема везе са картонским ципелицама. Да хоћеш да чујеш, чуо би да се није лепо Богу ругати. Богу хвала, да не цитирам опет Соломона из уводника. Важно је да, сада на крају времена, чујеш да је „на кући зликовачкој Господње проклетство, а његови благослови на кући праведника. Ругачима Бог се руга, а понизнима исказује милост. Мудри људи наследиће углед, а безумнима следује срамота“.
„Јер они (зли) не спавају ако зло не нанесу, сан им је украден ако кога не саплету. Јер они једу хлеб безакоња и насиља вино пију. А стаза је праведника попут светле зоре која осваја и светли док дан не осване. Док је стаза покварених мрачна, па они и не знају о шта се све спотичу“.
И да хоћу, могао би опет да увидим како ти је сада јер ти „мрзиш опомену, а срце ти презире укор“. Не слушаш глас Учитеља, ниси послушао васпитаче своје. Пао си у свакојако зло усред збора и усред заједнице“. Још не разумеш, али сада интензивно осећаш како „праведност беспрекорном пут равна, а злобник пада због злобе своје“. Зато сада сила студентима пут равна а злобници падају.
По логици коју ти не познајеш, кад ти тако брљаш по Београду, Србска застава онда неминовно засија по васцелој Србији. У њу се, после свих вас малих, бесмислених робова картонских степеника, онда по равнотежи, коначно огрнуше и једна Софија и један Мехмед и они онда пустише белог голуба у свет коме бели голуб стварно припада. И обоје ти онда јасно, јер они чисти какви јесу јасно говоре, рекоше да је то за тебе и све оне који су тражили колац за људе и зарђале кашике за људске очи. Они праштају јер умеју и желе да воле! И видиш, певају „Тамо далеко“! Да можеш, разумео би да је то песма после које иде оно чега се ти толико плашиш – после „Тамо далеко“ следи повратак!
А повратак је повратак Богу, самозвани. Јер је и побуна, једина побуна која заправо постоји побуна против зла. Отуда је ова побуна студената тако снажна. Студенти су се побунили против зла!
Јер само „праведност може народ да уздигне, а грех је срамота народу“. Отуда те сав тај праведни народ тако у миру гледа јер ти мир желе. Не мрзе те, а ти би волео да те мрзе. Не куну те, а ти би волео да те куну. Не желе ти зло, а ти од зла живиш. Нема насиља од њих јер знају да ће „насилнике помести насиље њихово, јер су одбили да чине по правди“. Једино насиље које гуши Србију је твоје насиље. Тако, мудри какви јесу, студенти срцем послушаше написано: „Од свега што се чува ти највише чувај срце своје, јер су у њему извори живота“. А теби зло преплавило лице и иза лица, „бахатом и охолом, име ти је подругљивац“ и што радиш, „радиш у обести безумној“. Отуда те сада сви гледају у лице јер „злобник на лицу показује дрскост, а честити пут свој разазнаје“. Отуда се и ти тако стално враћаш на своје лажи и бљувотине јер као што се „пас враћа на своју бљувотину тако се и безумник враћа безумљу своме“.
И зато и опет, студенти су у праву!
Неустрашиви су јер „неправедник бежи а нико га не гони, а праведник је као лавић храбар“.
„Страх никада није зауставио смрт али је редовно заустављао живот!“
Речено је: „Нећеш се бојати кад страхота бане, када зликовачко разрање дође јер ће Господ поред тебе бити и чуваће твој корак од замке“.
И не може се бити неутралан на овакво зло јер ђаво сада гура на граничну линију која раздваја чист и нечист. Говорити Истину је неопходно и добро је што и режисер то сада тако говори. Јер тачно је, макар да и само један који говори Истину од свих нас прекостане, за њим ваља ићи. Неутралност сада значи аболицију злочинца, тишина је одобравање и овај пут бука је одговор.
Зато сада „мудрост по улицама виче, по трговима диже свој глас!“. „По раскршћима, у највећој вреви објављује, на улазима градских врата казивања своја даје: докле ћете, лаковерни, волети лаковерност, докле ћете, ругачи, у ругању уживати, докле ћете, тупоглави, мрзети знање?“.
Да, чак и неки добри људи на добром гласу из васцелог битисања сада то чују и веруј ми, поштују.
Њима сам рекао, а мој брат је рекао овде - зашто су деца Србије, млади Србије, били вековима „добри“ да их изроди и безроди шаљу да гину? Зашто су „добри“ за гробља а нису за зрелост, за живот који бирају, за свој простор у то своје време које им је дато? Који то они испит зрелости и љубави они нису сада положили?
Ниси их уплашио, а све друге су поплашио. Ниси их потпкупио, а све друге си купио. Ниси их разјединио, а све друге си посвађао. Ниси их уценио а све друге си уценио... Стоје млади за част и мир и слободу свог народа и у миру мир траже. Без насиља, без увреда, без зла и зловођа. Без свих вас самозванаца.
Јел на Мојковцу од 16.000 побијених просек старости убијеног ратника био 19 година?
Јел 1.300 гимназијалаца и студената, доровољаца, масакрираних за потребе лудила једног душеболног амбициозног мужеложника мало?
Јел на Сремском фронту, на том крволочном „тесту зрелости за Југословенску армију“ где нису гинули Југословени већ тек регрутована Србска деца, просек убијеног од 30.000 био нижи од 17 година?
Ајде у ово време свеистине да кажемо народу како су и деца у Крагујевцу жртвована на олтар крваве револуције. Земља је 1941. године окупирана, разбијена и окупациона власт је успостављена. Рајх је газио на исток и није било војно оправданог разлога да се напада таква сила у офанзиви. Онда су црвени барони одлучили да од Србије треба направити пример „покрета отпора“ и нападнута је немачка јединица након чега су побијеним Немцима одсечене гениталије и стављене у уста. Тако нешто никада не би урадио србски војник. То није урадио војник који нешто брани већ крволок који призива крв. То није учинио војник, домаћин, Србин који брани народ или своју окућницу. Слике искасапљених немачких војника однешене су у Берлин и монструми какви су нацисти били наредили су сурову одмазду. То је заправо био план крволока, црвених барона. Уследило је масакрирање хиљада основаца и гимназијалаца у Крагујевцу. Побијене су генерације. То је учинила политика. Зато сам вам, поштовани читаоци и писао - не верујте политичарима! Деца и унуци те политике су ти који би да зарђалим кашикама ваде очи или да тенковима газе студенте. То је тај сој.
Јел данас толики „злочин“ што су деца, што су сви ти млади људи Србије сада схватили ко су сви ти самозванци, крвници на политичким функцијама „у име свих нас“ што мртвују на туђој крви и несрећи и што их сада једноставно - неће?
Зато је ћутање сада злочин, пуко саучесништво са мртвоносцима крвавих руку.
Јер „накрцали сте куће покраденим пленом, са нечастивим добитак делите“.
Зато, нико није уморан а зулум се више не трпи!
Извор: Правда
