Најновије

Овакву причу никада раније нисте чули: Побегао из ропства и постао светски шампион (ФОТО/ ВИДЕО)

Јодека Ситјодтонг важи за једног од најбољих мај тај бораца свих свремена, чак је на чувеном “стадиону” био и светски шампион што су успели само највећи (најпознатији, Buakaw рецимо никада није).

Јодека Ситјодтонг (Фото: Јутјуб)

Јодека је рођен у једном малом месту на Тајланду где је од најранијег детињства доживљавао физичко злостављање од свог оца који га није волео.

Породица Ситјодтонг је већ имала четири сина и две ћерке и желели су још једну девојчицу, а родио се Јодека, а након њега се родила још једна девојчица и више нису имали деце.

Управо због тога што није био жељен, није био ни вољен. Трпео је велике батине и ногама и рукама, нико се о њему није бринуо и слично.

Након неког времена, Јодека није желео да остане код куће и боравио би код локалних монаха, који му нису ускраћивали уточиште, али он је увек желео да се врати, само се много плашио оца…

Нису они знали где им син спава, нити их је занимало. Проблем је био што монаси нису желели да он тумара напољу са другом децом, већ да учи да постане монах, али он то није желео и убрзо је напустио храм.

Када је имао седам година, родитељи су га се одрекли. Није да нису имали довољно новца да га хране, већ једноставно, морао је да иде. Његова мајка је сваког дана плакала, јер је била убеђена да је њен син мртав.

Реално гледано, колике шансе заправо и има седмогодишње дете у овом суровом свету.

Једнога дана појавио се извесни господин из великог града у скупом оделу и са собом је желео да одведе једног дечака, па је Јодека својевољно пошао са њим. Морао је да оде одатле, није имао где да спава, шта да једе, малтретирали су га…

Стигли су у велики град и запослили су их као продавце прежене хране на улици. Добрих два месеца је углађени господин бринуо о дечацима из малог села, али како је време одмицало све мање је био заинтересован да брине о њима, седмогодишњој деци.

Тако се једног дана наљутио јер деца нису имала најбољу продају и престао је да их плаћа. Када би тражила свој новац добила би озбиљне батине.

Дечије ропство није шала, а после неког времена мукотрпног рада без плаћања и ко зна колико мало хране, два дечака одлучују да побегну. Док су се расправљали којим путем да иду, углађени господин се појавио и упитао их куда су то кренули у пола ноћи.

Слагали су да иду у биоскоп уз доста замуцкивања, али тај изговор после поноћи не може да прође. Љутито их је зграбио и одвео у један подрум, где је малу, седмогодишњу децу тукао читаве ноћи.

Јодекин другар је умало умро, а он је читаво време онако везан и у сузама молио човека да престане.

Муке су трајале још три године. За тај период они нису ишли у школу нити су имали било какво образовање, само су радили и понекада јели. Дакле, деца нису знала да читају и пишу.

Некако се после три године пожалио таксисти да један човек хоће да га убије, али да он нема где да оде пошто више нема породицу, па је извесно да ће он ускоро бити мртав.

Да ли треба рећи да се таксиста запрепастио? Испланирао је следеће: Сутрадан ће отићи на посао када и увек иду и радиће неких сат, можда два, а онда доћи код њега.

Тако је и било, међутим, после пар минута хода иза њега се појавио аутомобил – господин је пошао да га тражи. Убрзо је скренуо у малу уличицу како би побегао и успео некако да се ишчупа и да околним путем дође до таксисте.

“Он ме јури, долази по мене!”

Сада, долазимо до првог стварно срећног дела. Пуних једанаест година је ово дете живело у паклу, борило се попут дивље животиње за сваки залогај, сваки гутљај воде и сваки кубик ваздуха.

Као што је већ речено, никада није учио, никада није ишао у школу и био је неписмен, све док га нису прихватили из једне кикбокс сале која је постала његов дом.

Обезбедили су му смештај и храну, када је буде, а оно што је најважније, склонили су га са улице. Тамо су често знала да га малтретирају старија деца, да му узимају оно мало пара што заради и да оставе мокрог и гладног.

Ујутру би обављао физичке послове и чистио салу, а потом би ишао да тренира. Обећао је себи да ће се осветити тим злобним дечацима који су га свакодневно мучили, због тога је тренирао. Да би опстао. Да би преживео.

Једном приликом није цео читавог дана и када су сутрадан кикбоксери завршили тренинг, појели су све, попут мећаве. Да није било куварице да му нешто остави са стране, ко зна да ли би тога дана ишта појео.

Самарт Пајакарун је био главна звезда те сале и један од најбољих тајландских боксера у то време. Свакако, човек од кога је Јодека много научио.

Муј Тај није био претерано популаран спорт у Јодекиној глави, он је пратио само бокс. Он би га масирао и помагао око неких ствари, а за узврат би добијао врхунске лекције борилачких вештина. Фер трејд, што би се рекло.

Ти борци су заправо одгајали Јодеку. Малог, мршавог, измученог дечака кога чак ни монаси нису спасили беде…

Прошло је много година откако Јодека није отишао кући… Срећом, упознао је момка који долази из истог места из ког је и он био и договорили су се да заједно посете родитеље и родно место.

Село у близини места Рачабури. Дуго је Јодека штедео за овај пут… Заједно са тим момком је кренуо на пут са 4.000 бахта у џепу (негде око 13.000 динара), све што је успео да сачува.

Нису дуго одмакли јер су остали без новца и морали су да одложе пут за годину дана, то је значило годину дана борби и “крвавог” рада између спорта како би успео да дође до новца и посетио мајку и браћу и сестре.

Много су му недостајали… Када их је тражио по селу много је плакао, било је доста емоција у њему, сећања која су навирала и када их је видео нису га препознали одмах.

Имали су посао, радили су у пољу за једну богату породицу, па када је повикао “Мама, мама, то је моја мама”, она није задржала сузе и снажно је загрлила свог сина ког није видела скоро 15 година.

Када је одлазио од куће, његова породица је имала своју земљу и свој дом, а сада су били радници на туђој фарми и живели у јако лошим условима. Каже Јодека да би им било боље да су живели на улици, а чак су и смрдели јер нису имали где да се окупају.

Обећао је мајци да ће се вратити као шампион и да ће их извући из те беде у којој се тренутно налазе. Како је чуо, отац је много пио и све је прокоцкао, чак је малтретирао своју супругу и децу баш као што је и Јодеку када је био мали.

Јодекина мајка и сестра нису могле да верују, биле су убеђене да је умро. Његов брат је радио за 2 до 3 долара дневно и упоредо тренирао муј тај, као и брат, само што се још и борио у уличним тучама и кладио се на себе. Тако је преживљавао.

Замолио је брата да престане да се бави тим спортом, јер ће једног дана погинути у борбама. Наравно, будући да је и сам борац није имао превише аргумената, али, Јодека је ипак професионалац, а не аматер.

Уз све те проблеме, Јодека је умало остао без посла. Много је био тужан и сваки дан је плакао. Уколико му одузму муј тај, свестан је да ће убрзо умрети и полако се одао алкохолу, све док није добио прилику да се бори.

Каже да је у тој борби имао много среће, да је срећно погодио један ножни ударац и остварио нокаут у другој рунди, нокаут који му је спасио живот. Хтео је новац, хтео је титуле и већ је заказао наредну борбу.

Тако то иде на Тајланду, борци имају велики број наступа, много тренирају и много се боре. Такав начин живота им једино одговара. Јодека је у том периоду имао малтене једну борбу недељно…

Тако је после добрих наступа зарадио борбу са човеком по имену Вихој Ној. Будући шампион.

Још један нокаут ножним ударцем и сада је већ Јодека привукао велику пажњу. Много је више тренирао, озбиљније, почео је да ређа нокауте као од шале и полако, али сигурно, да зарађује и новац.

На “Лумпинеу” је имао четири нокаута у низу! Постао је први изазивач за шампионску титулу. Момак који је био одбачен, сироче и роб, дошао је на само један корак од освајања шампионског појаса.

Није имао среће… Поново. Локална банда од око 60 људи окружила је дворану желећи да се потуче са 20 мај тај бораца унутра. Сутрадан нико није смео да тренира, јер би био убијен. Дословно.

Морао је да оде кући како би сачувао живот и његов пријатељ је “ускочио” да се бори и постао шампион на стадиону. Судбина је тако хтела..

Да ли знате колико га је само ово уназадило? Морао је да се бори две године како би поново био први кандидат за титулу… Шампионски појас у том периоду није мењао власника.

Чекао је шансу за титулу и од промотера добио борбу у Европи, па је Јодека дошао у Хрватску и победио нокаутом у првој рунди. Борио се широм света, ништа га није занимало, зарађивао је новац и чекао позив да се бори за појас.

Како каже она пословица “Ко чека, дочека”. Стигао је позив, освојио је титулу и све је, напокон било како треба.

Понуђено му је да оде у “ONE FC” организацију у Сингапур, а он је упитао: “Шта је Сингапур?”. Није имао ни приближно идеју о чему се ту ради.

Прихватио је, заједно са још тројицом из тима је отишао у Сингапур и био је професионални борац све до 32. године, када је и званично отишао у пензију као жива легенда овог спорта.

Покушао сам да га контактирам и његов енглески је заиста јако лош и није желео да да интервју због тога. Једном приликом је рекао да жели да отвори сопствену салу, а тренутно живи на релацији Енглеска – Сингапур.

Ово је једна од најдирљивијих прича. Херој, који је побегао од ропства и изузетно тешког детињства постао је шампион, иако није имао лак пут.

Масовну тучу руских ММА бораца током интервјуа у октагону погледајте ОВДЕ.

Извор: Б 92

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS