- Неколико пута Радован Караџић желео је да ми покаже своје вештине у пољу енергетског лечења. Први је био 23. јануара 2015. године, током трећег од 12 четворосатних разговора које смо водили између октобра 2014. и новембра 2016. године - наводи новинарка Џесика Стерн у чланку објављеном у магазину "Њујорк тајмс" под називом "Зашто сам дозволила осуђеном ратном злочинцу да практикује лечење енергијом на мом телу?".
- Седели смо у својим столицама за малим дрвеним столом у соби коју нам је доделио затвор УН-а у Хагу. Караџић је током периода бекства створио нови идентитет. Смршао је 30 килограма и нарасла му је дуга коса. Такође, имао је и нову професију. Тако је бивши председник РС постао Драган Дабић, исцељитељ енергијом који нуди лекове који лече болести као што су неплодност и бројне друге. Сада, седео је преко пута мене, човек који је проглашен кривим за геноцид у злочине против човечности - наводи ауторка.
Како додаје Стерн, "опасан је ово посао".
- Опасан је ово посао, проучавање насилника или једноставно мушкараца који подстичу насиље. Морам да их слушам без предрасуда. Морам да се препустим њиховој слици о себи. Покушавам да лебдим изнад себе, пратећи реакције. Тако сам знала да ћу уместо као ратног злочинца морати да га посматрам као угледног психијатра и мистика, када седнем испред њега - каже она.
Она је упитала Караџића зашто одлучио баш да се крије под маском исцелитеља.
- Да ли је заиста истина да вас нико није препознао када сте били прерушени? - упитала је и Стерн и анвела да се Караџић тада насмејао.
- То заправо није била маска - рекао јој је.
Она тврди да је заиста заинтересован за биоенергетско излечење и даље описује како јој је о говорио о свом интересовању за ту праксу још од младости, али да то није било прихватљио у свету медицине из кога и он као психијатар потиче.
Стерн је описала и како се осећала док је проводила време са њим.
- Подсетила сам себе да, иако је осуђен за геноцид, никада није био осумњичен да је сам починио насилна дела. Нисам мислила да ће ме задавити. Али знала сам да дежурни стражар, који је требало да нас надгледа и чува, седи за столом и беспослено прелистава странице часописа. До тада сам већ знала, пошто сам провела много дана гледајући га на суду и неких 10 сати разговарајући с њим један на један, да какав год да је тај човек, какво год зло да је могао да почини или надгледа, он је такође био верник у божанско. Рекао сам себи да ћу бити више или мање безбедна са њим, чак и ако ми се физички приближи - испричала је она.
Александар Саша Хемон је на то одговорио и истакао да је написао чланак о ратним злочинцима за "Њујорк тајмс" у периоду "када нису били кул као што су данас".
Мисија на Марс није научна фантастика и могла би да има помирљив ефекат на свет! Више о томе ОВДЕ.
Извор: N1
