Најновије

ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Геноциди за понети

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

И, шта нам је чинити када на дневни ред Генералне скупштине Уједињених нација (ГС УН) стигне предлог резолуције о „дану сећања“ на „злочин геноцида“ који су, на територији општине Сребреница, починили неки злоичинци, наводно у име Срба, истог оног народа који је, у 20. претрпео, ако бисмо мерили тим немачко – руандско – америчким мерилима, најмање три, не геноцида него геноцида над геноцидима – онај у Првом (аустроугарски крвави „рукопис“ који је Мачву и Подриње очистио од жена, деце и стараца), преко оног у Другом светском, до оних у ратовима на простору бивше СФРЈ, деведесетих? А за које не постоје не само никакве године, месеци и дани, него ни минути ни секунде „сећања на жртве“…

Врховник српски „зна за јадац“: ено, да лобира у ГС делегирао је човека чији је, већ виђен, избор на место генералног секретара УН, баш он опструисао јер је Врховниково Високо Улизиштво (пр)оценило да Јеремић Вук баш и није Србин од најбољег штофа, пошто му је, Боже мој, један деда био равногорац, а други партизан муслиманске вероисповести. Врховник се досетио, ето, и да ће, иницирати сличне резолуције о проглашењу дана сећања на геноцид над Србима у Крагујевцу,у Јајинцима и Краљеву, у Јасеновцу и тако даље, да не говоримо да сваки концентрациони логор, првенствено за Србе, те Јевреје и Роме, на територији НДХ, заслужује засебан дан суза, ако се већ отвара овај тренд „културе сећања“ на жртве, а „ми, као, нећемо рећи ко је то починио“. Хајде, боље икад него никад, али ова политика „тук на лук“, „ако ви нама, онда ћемо и ми вама“, само је доказ да ни ова, баш ни као претходне власти у Србији, нема чак ни озбиљну визију, а некмоли државну и националну стратетију.

.   .   .  

Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године (усвојена, без права ретроактивног деловања, тек три године након што је нацистичка Немачка починила највећи геноцид у историји, са више од 20 милиона мртвих!), у члану другом, идентификује два елемента „злочина геноцида“. Један је „ментални елемент“ (намера) који означава „накану да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група ка таква“. Други је „физички елемент“ (акција) који укључује пет дела: „убијање припадника група (одређеног народа), узроковање тешких телесних и менталних повреда припадницима групе, намерно подвргавање групе таквим животним условима који проузрокују њено потпуно или делимично уништење, успостављање мере с намером спречавања рађања у оквиру групе, принудно премештање деце из једне у другу групу“. Овај, други члан Конвенције укључен је у Римски статут Међународног суда за злочине, али и у статуте међународних судова за ратне злочине за Руанду и бившу Југославију.

У члану трећем, пак, препознаје се пет кажњивих облика „злочина геноцида“: геноцид, конспирација (постојање плана за изршење), подстицај, покушај и саучесништво.

У ад хок Трибуналу у Хагу 47 Срба осуђено је на 700 година робије, а са бошњачко-муслиманске стране, за крваве ратне догађаје у источној Босни – баш нико. 

Поређења ради, пред међународним војним трибуналом у Нирнбергу (20.11.1945 - 1.10.1946) за смрт најмање 20 милиона људи током Другог светског рата била су оптужена само 24 највиша државна, војна функционера и политичка функционера Трећег Рајха. Сви су били оптужени за неко (или за сва) од четири кривична дела: учествовање у заједничком плану или завери за спровођење злочина против мира; планирање, започињање и вођење агресорских ратова и других злочина против мира; ратни злочини; злочини против човечности.

Током Нирнбершког процеса изречено је 12 смртних казни вешањем; три казне доживотног затвора (двојица од тројице осуђених су пуштени на слободу, наводно због лошег здравља, већ после 10 година); две казне од 20, те по једна од 15 и 10 година затвора; један оптужени се убио пре почетка суђења, један је проглашен здравствено неспособним за суђење, а двојица су ослобођени. Један од те двојице ослобођених пред Нирнбершким судом био је нико други до Франц фон Папен, немачки канцелар из 1932. и вице-канцелар под Хитлером од 1933. године, који је касније је осуђен само „пред судом за денацификацију“ на „осам година тешког рада“, али је, после жалбе, пуштен две године касније. А Ханс Фриче (вођа одељења за вести у нацистичком министарству пропаганде - суђено му уместо Јозефа Гебелса, који се убио одмах после Хитлера) – је потпуно ослобођен!

.  .  .

Ово је тај тренутак у свету у коме би многи да оперу свој образ и да изврше ревизију сопствене нечасне улоге у историји, поготово када је реч о улогама појединих држава и народа у минулим ратовима. Тренутак када се покушава једино исправном показати, рецимо, улога Русије или НАТО-а поводом рата у Украјини; а оправдање за масовне израелске злочине против цивилног муслиманског становништва Газе тражити у претходним масакру који је Хамас починио над цивилима уз појас Газе.

Ово је време у коме светски силници, проскрибујући мале земље и народе, много мање одговорне за зла овога света, покушавају да сперу властиту савест за чињење и нечињење у безбројним случајевима масовних злочина широм света. 

За њих Сребреница није мит, као што би то желео народ жртава – Сребреница је за те моћнике „смоквин лист“ и покушај да САД и НАТО земље које су, само у протеклих неколико деценија, кривци за смрт више милиона муслимана на Блиском истоку и северу Африке, преко Сребренице и уз помоћ „културе сећања“ на Сребреницу, направе некакав „мост“ са тим, с правом огорченим, исламским и арапским светом. И, да: да се, истовремено, заборави и трренутна кључна улога НАТО лицемера у физичком затирању палестинских муслимана у Гази. 

Термин „геноцид“ је измислио Рафел Лемкин, правник пољског порекла који је био саветник Министарства рата САД у току Друге светске војне. За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.
Е, сад, та и таква Немачка и, замислите, Руанда иницијатори су данашње резолуције, а (ко)спонзори су, и то вреди забележити за будућа поколења: САД, Француска, Словенија, Италија, Лихтенштајн, Ирска, Финска, Низоземска, Албанија, Турска, Јордан, Малезија, Чиле, Нови Зеланд, Северна Македонија, али и амбасадор БиХ при УН, иако за тај чин нема одлуку Председништва БиХ које је једино надлежно за вођење спољне политике те државе.

Предлог резолуције позива да се 11. јул прогласи за Међународни дан рефлексије и сећања на жртве геноцида у Сребреници 1995. Такође, пише да се „без резерве осуђује свако порицање геноцида и позивају све чланице УН да чувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе, развијајући посебне програме за неговање сећања, како би се спречио ревизионизам и понављање геноцида у будућности“, а осуђују се и „сви акти глорификовања осуђених за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид, укључујући и одговорних за геноцид у Сребреници“. Позива се генерални секретар УН да успостави информативни програм УН „Геноцид у Сребреници и УН“ започињањем активности у склопу припрема за обележавање 30. годишњице, 2025, и даље захтева од генералног секретара да скрене пажњу на резолуцију свим државама чланицама УН, организацијама из система УН и организацијама цивилног друштва.

А онда иде лицемеран позив „свим земљама да у потпуности испуњавају обавезе у складу са Конвенцијом УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида у складу са међународним обичајним правом о спречавању и кажњавању геноцида, имајући у виду релевантне одлуке Међународног суда правде“. Дакле, позив свим осим њима самима – иницијаторима и спонзорима тог акта за које не важи обавеза одговорности према њиховим неделима.

.  .   .

Према званичним подацима које нити једна од три конститутивне националне стране у БиХ не спори, у БиХ је, током рата oд 1992. do 1995. године погинуло укупно 97.207 особа. Од тог броја, Бошњака (Муслимана, како се до 1993. идентификовао овај народ) је 64.036, Срба 24.905, Хрвата 7.788 и 478 осалих. Спорно је, међутим, остало колико је међу жртвама било војника и војноангажованих људи, а колико цивила, јер свака страна повећава у свом корпусу број страдалих цивила у односу на униформисана лица. 

У Меморијалном центру у Поточарима је покопано више од 8.000 жртава. Али, чињеница је да то нису само људи из Сребренице (у пресудама појединих српских осуђеника помиње се управо „ограничени локални геноцид“ у тој оштини) него из 14 општина источне Босне. Као што је извесно да сви укопани нису страдали 11. јула 1995 и наредних дана, након уласка Војске Републике Српске у то место, да су многи погинули током рата који је претходно трајао три и по године, а немали број сахрањених преминуо је након окончања ратних сукоба. 
Да ли је то онда геноцид, „највећи злочин у Европи после Другог светског рата“, „злочин против човечности“, „масовно кршење међународног ратног права“, „масовни злочин“, „мега злочин“, пошто је већ термин „холокауст“ ексклузивно резервисан искључиво за јеврејске жртве током Другог светског рата?

Влада Републике Српске је, 2019, формирала међународну комисију за истраживање свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године, на чијем је челу био израелски академик Гидеон Грајф. Ова комисија је, де факто, довела у питање поједине пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, у коме се тврдило да су „у јулу 1995. снаге Војске РС убиле око 8.000 дечака и мушкараца у Сребреници и околини“.

Комисија је констатовала да, иако није узимала у обзир убиства ван оних која се везују за Сребреницу, „препознаје чињеницу да је више хиљада људи, најчешће ратних заробљеника, убијено на најстрашније начине и да одговорни за те злочине морају бити кажњени“.

Али, комисија тврди да „ни појединачног злочина геноцида, ни геноцида уопште, није било у Сребреници“. Председник комисије Грајф је рекао да је веома важно да се „појам геноцида као злочина не сме извртати“ и да  дефиниција геноцида коју је поставио Хашки трибунал неће издржати „тест времена“, јер „ако тај појам настави да се користи олако, као у случају Сребренице, он ће изгубити смисао, а оптужбе за геноцид ће се у будућности везивати за сваки сукоб и, најважније, онда неће бити ни последица“.

Oн је, такође, оценио да „број бошњачких жртава у самој Сребреници не прелази 3.714, углавном припадника АБиХ, уз 2.000 српских жртава“, док се укупан број убијених и погинулих Бошњака у свим подрињским општинама поклапа са бројком 8.000 колико бошњачка страна тврди да је убијено „бошњачких дечака и мушкараца“ само у Сребреници.  Подсећања ради, српска страна сматра да је, за три и по ратне године, у целом овом крају страдало између 3.500 и 4.000 Срба.

Грајф, иначе стручњак за холокауст, али и аутор књиге „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана”, додатно је гурнуо прст у око заговорницима квалификовања српског народа као геноцидног, тиме што је у писму уредништву „Лос Анђелес тајмса”, подсетио да је „јасеновачки логор био један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату и да је тамо спровођено 57 метода убијања“, као и да је, његова основна сврха била да спроведе геноцид над Србима, као и Јеврејима.

А поготово је изазвао одијум подсећањем да је проф. Менахем Шелак, из Јад Вашема, „одредио 700 хиљада као коначни број убијених у Јасеновцу, од којих је било најмање 500 хиљада Срба“, а успут изнео и тврдњу да је „близу 20 хиљада јеврејске, српске и ромске деце логораша тамо брутално убијено, од укупног броја од 76 хиљада деце која су страдала у „Усташком коначном решењу”, започетом шест месеци пре „нацистичког коначног решења“.

И директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф подсетио је да изворна дефиниција речи „геноцид“ јесте „покушај да се уништи један читав народ, а то није оно што се десило у Сребреници, него се тамо десио ратни злочин".

„Људи који желе да добију неку подршку или финасијска средства за неку трагедију коју су преживели, наравно да желе ту трагедију да представе као најгору могућу. Геноцид је једна од најгорих могућих трагедија и због тога многи људи покушавају да тврде да су њихови непријатељи желели да почине геноцид против њих и да су га починили. Међутим, то често није случај“, рекао је Зуроф, недавно, за београдску телевизију Н 1, наглашавајући да „Генерална скупштина УН није тело које може да одреди шта је геноцид, јер су то људи који заступају одређене државе и понекада гласају не због истине, већ због политике“.

Скупштина српског ентитета у БиХ је најавила усвајање овог Грајфовог извештаја о злочину у Сребреници, уз образложење да неће дозволити да се „потомци жртава геноцида из Јасеновца, Пребиловаца, Гаравица и Старог Брода на Дрини, у УН, прогласе геноцидним народом и да они који су спроводили геноцид над Србима и другим народима широм Европе и света, остатку недокланог српског народа западно од Дрине залепе етикету која припада њима, а не Србима“.

У претходном неуспелом покушају усвајања резолуције о Сребреници (2015. године) који је, тада пред Саветом безбедности, „спонзорисала“ Велика Британија, у првобитном тексту је на чак 35 места поменут појам „геноцид“, уз подсећање на појединачне пресуде ад хок Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију.
.  .  .
У књизи „Њемачка и „њезини“ Хрвати“ („Разлог“, Загреб, 2013), Улрих Шилер  констатује да, иако је „пријепорно и сигурно ће остати пријепорно колико су људи побиле усташе у Јасеновцу, и другим логорима за уништавање“, „српски, хрватски и иноземни повјесничари полазе од тога да је у хрватској усташкој држави живот зацијело изгубило 400.000 људи, од тога око 300.000 Срба“ и да – „геноцид није упитан!“

Павелића је Хитлер, од 1941. до 1945, примао у визиту најмање четири пута. Први  пут - пошто је претходно Рибентроп дао контуре задатка Павелићу („српски елемент треба истријебити, Србе иселити некамо на Исток“) – 6. јуна 1941. године. „Да би хрватска држава постала сасвим солидна, мора се педесет година водити национално нетолерантна политика, јер од превелике толеранције може у таквим стварима на жалост настати само штета“,  саветовао је, према записнику са тог сусрета, Хитлер Павелићу, дајући му „ carte blanche“ за геноцид над Србима у Хрватској и БиХ. 

Аутор констатује да је,  одмах после тога, по личном овлашћењу Павелића, Еуген Дидо Кватерник постао „архитект уништавања Срба, Жидова и Рома“, а његовом „мрачном царству“ припадала су 22 концентрациона логора. Кватерник се, пре завршетка рата, поверио свом пријатељу са студија да веруе да ће, ипак,, Енглези да добију рат, али нема везе – „онда у Хрватској више неће бити Срба“, а радило се о „барем 1,9 милијуна Срба“. Вјекослав Макс Лубурић је, према истом аутору, био најважнија особа Павелићевог поверења – „извршитељ терора“ који је, још у септембру 1941. позван на „студијско путовање“ у немачке логоре смрти, да би, на основу увида у немачка искуства, учинио „учинковитијим“ и хрватске логоре смрти.

.   .   .

За илустрацију, ево и два карактеристична говора која дефинишу немачке геноцидне намере. 

Хитлер је, 30. јануара 1939, из Рајхстага јавно обзнанио своје пророчанство да ће, ако се западне силе буду противиле његовим освајачким намерама према Чехословачкој и Пољској, европски Јевреји „платити“ истребљењем: „Током моје борбе за власт, пре свега, јеврејска раса је моја пророчанства дочекивала подсмехом када сам говорио да ћу једног дана преузети вођство државе, а тиме и читавог народа, и да ћу, између осталог, решити и јеврејски проблем. Смејали су се грохотом, али мислим да је већ неко време тај смех врло кисео. Данас ћу поново бити пророк: ако међународни јеврејски финансијери из Европе и света успеју да поново гурну земље у светски рат, исход неће бити бољшевизација света и победа јеврејства него истребљење јеврејске расе у Европи!“

Задатак убијања (шест) милиона Јевреја Хитлер је поверио Хајнриху Химлеру, а он је, у једном обраћању СС-вођама, 1943, закључио: „Знамо како би нам тешко било данас кад бисмо и даље имали Јевреје у сваком граду као тајне саботере, агитаторе и подстрекаче. Богатство које су поседовали, ми смо им одузели, све то богатство се предаје Рајху. Имамо морално право, имамо дужност према нашем народу да уништимо оне који желе да униште нас.“   

.   .   .

Ратни лидер и „отац нације“ (Муслимани су као народ признат у бившој СФРЈ, 1993, политичком одлуком, преименовани у Бошњаке) Алија Изетбеговић је, као припадник организације „Млади муслимани“, крајем четрдесетих година прошлог века „одлежао“ три године робије. Своју „Исламску декларацију“, објављену 1970, започиње речима: „Наш циљ: Исламизација Муслимана. Наша девиза: Веровати и борити се BISMILLAHIRRAHMANIRRAHIM!“

Ова књига је (касније је написао и „„Ислам између Истока и Запада“, „Проблеми исламског препорода“) коришћена против њега и других панисламиста на „сарајевском процесу исламским фундаменталистима“ 1983. године, када је осуђен на 14 година затвора за „напад на социјализам“ и „жељу да се гради Исламска држава у Босни“. Казна му је скраћена, а Изетбеговић је 1988. године пуштен на слободу.

Ево неколико цитата из тог – испоставиће се - програмског документа Странке демократске акције (СДА), водећег националног, верског и политичког покрета Муслимана / Бошњака у БиХ: 

„... Може ли земља која не зна шта је и одакле вуче коријен имати јасну представу о томе куда иде и чему треба да стреми? Два карактеристична тренутка из повијести Ислама – један из доба успона, други из доба декаденције – могу врло јасно илустрирати дјеловање овог закона. Мухамед а.с. је умро 632. године, а непуних сто година након тога духовна и политичка власт Ислама обухваћала је огромно подручје од Атланског оцеана до ријеке Инда и Кине, и од Аралског језера до доњих слапова Нила. Ова јединствена експанзија, с којом се не може успоредити ниједна ни прије ни послије ње, створила је затим простор за развој исламске цивилизације с три културна круга: у Шпањолској, на Средњем Истоку и у Индији, који у повијести покривају раздобље од скоро тисућу година. Што Муслимани значе данас у свијету? Питање би се могло поставити и на други начин: колико смо ми Муслимани? Ми смо поробљени: у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога. Ми смо непросвијећени: ни у једној муслиманској земљи писменост између два велика свјетска рата није износила више од 50 %. Насупрот тому, у исламској Шпањолској X и XI вијека – према Дреперу – није било неписмених.

... Тко се дигне против Ислама, неће пожњети ништа осим мржње и отпора.

... Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или насиље.

... Муслиманско друштво је заједница састављена од Муслимана. Не постоји систем установа, односа и закона, који би се могли одвојити од људи који су њихов субјект и за које би се могло рећи: то је исламски систем. Ниједан систем није исламски или неисламски по себи. Он је то само по људима који га чине.“

А ево какво је, према истом тексту, било поимање односа вере, државе и њених институција, Изетбеговића који је, из позиције световне власти (после вишестраначаких избора 1990. он постаје први председавајући Председништва БиХ), обећавао изградњу „грађанске БиХ“:

„Неспојивост Ислама и неисламских система: Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије.

... Исламско друштво као заједница вјерника, у својој основи садржи један религиозни, емоционални моменат припадности. Овај елеменат је најјасније видљив и садржан у џемаату, као основној јединици исламског друштва, јер џемаат ствара једну врсту јавног мишљења које дјелује без насиља, али ипак врло ефикасно, против потенцијалних прекршилаца друштвених и моралних норми.

... Јединство Муслимана: Ислам садржи принцип уммета, тј. тежњу за уједињењем свих Муслимана у јединствену заједницу – вјерску, културну и политичку. Ислам није националност, али јесте наднационалност ове заједнице. Ислам је прва, а панисламизам друга точка, којом се дефинира гранична линија између исламских и неисламских тенденција у данашњем муслиманском свијету. Једна заједница утолико је исламскија, што Ислам више одређује њене унутрашње, а панисламизам њене вањске односе. Ислам је њена идеологија, а панисламизам њена политика.

... Одгој народа, а нарочито средства масовног утјецаја – штампа, радио, ТВ и филм – треба да буду у рукама људи чији је исламски морални интелектуални ауторитет неоспоран. Што можемо очекивати ако са џамије и ТВ торња долазе народу сасвим опречне поруке?

... Исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције. Наш пут не полази од освајања власти, него од освајања људи. 

... Исламски поредак може се остварити само у земљама у којима Муслимани представљају већину становништва. Без ове већине, исламски поредак се своди само на власт (јер недостаје други елеменат – исламско друштво) и може се претворити у насиље. Немуслиманске мањине у саставу исламске државе, уз увјет лојалности, уживају вјерске слободе и сву заштиту.

... Исламски поредак не може се остварити без исламске власти. Наш пут не полази од освајања власти, него од освајања људи, исламски препород је прво преврат у области одгоја, тек затим у области политике. Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници. Наша средства су особни примјер, књига, ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. 

... Исламски препород - вјерска или политичка револуција? Исламски поредак је јединство вјере и друштвено – политичког система. Далек пут до њега води кроз вјерску обнову или политичку револуцију? Исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције.

... Панисламизам и национализам: Природна функција исламског поретка је тежња за окупљањем свих Муслимана и муслиманских заједница у свијету. У данашњим приликама ова тежња значи борбу за стварањем велике исламске федерације од Марока до Индонезије, од тропске Африке до централне Азије.

... У муслиманском свијету без Ислама нема ни патриотизма. Панисламизам је увијек извирао из самог срца муслиманског народа, национализам је увијек био увозна роба... Свака муслиманска земља може градити своју слободу и благостање само ако тиме гради слободу и благостање свих Муслимана. Алтернатива пред сваком муслиманском земљом је јасна: или уједињена с другим муслиманским земљама осигурати опстанак, напредак и снагу да се суочи са сваким искушењем, или из дана у дан све више заостајати и падати у зависност од богатих странаца.“ 

.   .   .

У интервју који сам, непосредно пред прве вишестраначке изборе у БиХ, радио за београдски лист "Студент" (под насловом Ни „цвиће“ ни „цвеће“, објављен 18.10.1990), тадашњи вођа СДА, рахметли Алија Изетбеговић, одговорио ми је, између осталог, и на питања хоће ли БиХ постати исламска република и ко то уводи шеријатско право у СДА и БиХ и има ли СДА намеру „да затвори зелену панисламску трансверзалу и потврди народну песму да је „од Зенице до Техерана“ баш све „земља Муслимана“?

Званичници СДА тврдили су тада да је СДА „скупила под своје скуте 700.000 чланова и прерасла у дисциплинован популистички покрет свих југословенских Муслимана“. Баш у том тренутку дошло је до расцјепа у, до тада наизглед, јединственој странци, а њено либерално (како само себе назива) крило основало је нову странку – Муслиманску бошњачку организацију, а „дисиденти“ Адил Зулфикарпашић и др Мухамед Филиповић тврдили су да је СДА „конзервативна и милитантна организација клерикалног типа, препуна хоџа и доушника СДБ-а, у коју се на велика врата уводе шеријатска правила; да се кличе Садаму Хусеину, да се на страначким скуповима носе арапске галабије и заставе Арабије и да се странком диригује из Загреба, а Муслимани – Санџаклије хушкају на Србе“. 

Изетбеговић се у интервјуу похвалио да његова странка има „деведесетпостотну“ подршку санџачких Муслимана и најавио да ће „затражити културну аутономију Мулимана за Санџак“. Одбацио је неке тврдње да Србији и Југославији прети некакав „балкански Иран“, јер „наш циљ није ни социјалистичка ни исламска већ грађанска БиХ, а грађанска република ће подразумијевати вјерске слободе за све, па и за Муслимане“.

Рекао ми је и да поштује принцип да су вера и држава одвојене: „Погледајте и Ви овај наш програм и сигуран сам да, иако нисте Муслиман, можете ставити потпис на њега, а да не изгубите ништа од Вашег српства, односно православља, то је један наднационални босанскохерцеговачки програм јер се, уз залагање за читав низ општих демократских вриједности, залаже и за очување БиХ“. 

Изразио је резерву према идеји Председништва СФРЈ о референдуму о будућности заједничке државе СФРЈ, јер је за СДА приоритет – „интегритет, суверенитет и државност БиХ и очување унутрашњих граница Југославије“. То, зато што је, како је рекао, „сасвим сигуран да би најмања помјерања граница довела прво до спорадичних сукоба који би потом захватили велики дио Југославије, а рат би у БиХ био најкрвавији“. 

Коначно, 26. јануара 1992. Изетбеговић ће, у Скупштини БиХ, најављујући плебисцит о отцепљењу БиХ од СФРЈ, противно плебисцитарној вољи Срба као конститутивног народа, изрећи ону пророчку реченицу: Жртвоват ћемо мир за суверену Босну!
.   .   .
Један од оснивача СДА и политичких лидера Сребренице уочи и на почетку рата у БиХ, Ибран Мустафић, у својој књизи „Планирани хаос“, тврдио је да су између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице убили њихови сународници током сукоба и током пробоја припадника Армије БиХ ка Тузли, у јулу 1995. За Насера Орића је говорио да је био „господар живота и смрти“ у Сребреници и да би му да је он, Мустафић, могао да му суди у Хагу „пресудио најмање 20 година за злочине над Србима, а за злочине над сународницима најмање 200.000 година затвора“. Мустафић је тврдио да је Сребреница „договорни геноцид између међународне заједнице, односно Клинтона и Изетбеговића који је гурнуо народ под четнички нож, да је државни издајник и кољач сопственог народа у Сребреници, исти као и Караџић, Милошевић и Младић, само што се од ових бољем нисмо ни надали”.

Мустафић је упозоравао и на то да је, иако је Резолуцијом УН од 18. априла 1993. Сребреница проглашена за демилитаризовану зону и стављена под заштиту УН, у јесен те године стигла је наредба Генералштаба и Другог корпуса АБиХ да се од добровољаца формира 8. оперативна група која је касније прерасла у 28. дивизију са пет бригада и једним Самосталним батаљоном - са 5.500 муслиманских војника унутар те енклаве под заштитом УН. Такође је упозоравио и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници, да је веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду, и да је из Изетбеговићевог окружења су још од лета 1992. године започео „спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава", док је ратни командант Орић, заједно са најближим сарадницима, евакуисан на безбедно место, непосредно пре пада ове енклаве.

Остале текстове Цвијетина Миливојевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА