„Период од 1990- 1992. је био прилично тешко време у ондашњој Босни и Херцеговини, што људи из Србије не знају и не разумеју. За њих је БиХ била мултиконфесионална, мултиетничка и мултисрећна република у ондашњој Југославији, а то није било тако. Док је стега била велика, то је могло наликовати на нешто такво, док сте морали да мислите на званичан начин, и да кријете своје мисли од других, у супротном се не бисте добро провели. Међутим, чим су се мало отворила врата разноликости, све оно што је у андрићевском смислу било спутано, букнуло је највећом жестином. У тој ситуацији можете да одаберете два пута: или да ускочите у матицу и останете ту, или да побегнете. Свако од нас ко каже да није размишљао о та два исхода, мислим да би лагао. Међу тим људима сам био и ја, и закључио сам да би ме било срамота да се икада више ту појавим ако одем и ако не помогнем свом народу“, каже о почетку свог ангажовања у рату захваћеној БиХ у емисији „Српски св(иј)ет“ Радомир В. Лукић и сложености ситуације која ни до данас није упрошћена, већ напротив.
У наставку је говорио о могућностима и немогућностима посматрања и доношења закључака у вези са ратом у БиХ након 30 година, а тичу се првенствено неоткривених архива, износећи детаље из личног сећања:
„Ми смо знали да ће свако растурање Југославије да доведе до отварања српског питања у Хрватској и да ће све оне усташке визије Срба: једна трећина вани, једна трећина у гроб и једна трећина у католичанство, да васкрсну. И ми видимо да је то тако и било. Срби су нестали из Хрватске на сваки начин. Оно што је ружно и болно је да је чињеница да је амерички амбасадор у Загребу Галбрајт седео на неким запрежним колима Срба који су бежали, да покаже неку солидарност. Срби су могли то да гледају тако, а Хрвати су могли да кажу да их је он лепо испратио и да им тако и треба. Други ружан гест је када су Срби протерани, обележавала се прва годишњица ‘Олује’. Седео сам у башти ‘Мадере’, ту сам затекао групу људи који су се тако ружно шалили на рачун Срба који су протерани из Хрватске, да је мени дошло да бацим онај сто на њих“.
„Када је рат почео, ми смо сами написали у свом Уставу да је Република Српска (РС) део прво СФРЈ, а касније СР Југославије. О догађајима у Крајини ја можда нисам најбољи саговорник, моја су сазнања спорадична, знам да је било мало људи да бране Крајину, што су ми поврдили они које сам сусретао касније у Хагу, али да су имали много добре опреме која је могла да региструје сваки залазак на нашу територију. Војници су ми причали да су наше границе дугачке и да је људство мало, али да Хрвати не би ни тамо успели да нису имали свеколику помоћ Европске Уније, односно САД, које су слали и приватне војне фирме. Да ли је ту било издаје, ја не могу рећи ништа о томе“, каже професор Лукић у даљем сећању.
„Убеђен сам да чак и да су Срби говорили оно што је говорио Милан Кучан, Јанез Дрновшек и други, ми не бисмо дошли на зелену грану, јер мислим да су ту по среди неке ствари које су историјска патологија“, оценио је критику Срба у то доба што нису поступили као што су то урадили Словенци, окренувши се одмах либералној демократији.
„Странци су били укључени у преговоре, не само Американци, већ и Енглези, који то раде у преговорима на један преваран и подмукао начин, бар су то моја искуства, па се извињавам Енглеској ако има и другачијих облика понашања. Ту су били и Немци , којима је било стало да елиминишу то руководство РС и да доведу неко друго руководство уместо њега, јер су рачунали да је Дејтонски споразум само један провизоријум који служи да стане рат, па ће они различитим техникама да прекроје тај споразум и да врате унитаризовану БиХ са елементима једностепене управе. Зато су хтели да изопште Радова Караџића, јер су знали да је вешт преговарач и да српски народ држи до њега“, говорио је о условима преговарања у БиХ, наглашавајући и значајну улогу Слободана Милошевића.
„Пробудили су нас у пола два ноћу, а састанак је био у два и десет. Корнблум, који је водио групу Срба из БиХ за преговоре, био је готово бесан и ставио је пред нас један папир. На том папиру су се налазиле све данашње црте данашњег положаја Косова и Метохије, садржао је захтев да трупе НАТО-а имају право да крстаре простором Србије без ограничења, да сви имају имунитет и да не одговара правосуђу Србије ни Црне Горе. У другом делу је тражено да се успостави косовска аутономија од пре 1988. Године. Нисам могао да узмем тај папир, јер су нам га они само тада дали и касније покупили, а није било мобилних телефона да се то слика. Нисам сигуран да то није била уцена за касније Сарајево или Горажде, или за Брчко“, сећа се гост Гордане Јанићијевић о уценама које су их затекле у Дејтону.
О условима у којима су били стално под присмотром камера у авио- бази, у цивилном делу, каже:
„Наша делегација је била смештена у једном павиљончићу, у приземљу је био Милошевић са својим сарадницима, на спрату смо били ми из РС и још по неко. Ту је, уз господина Милошевића, био и Јовица Станишић, ту су били људи из његове службе који су пратили сваки корак у тој згради. Ми смо могли да идемо само у робну кућу за њихов персонал, база је излована, подалеко од града, а били смо и по цео дан заузети. Колико је ко нас тамо надрзирао, не знам. А када ми је укреден тај аутомобил са том документацијом, замолио сам господина Станишића да ми помогне јер ми је у њему сва документација, годинама скупљана, и да сам без ње као без пола сећања. Упутио ме у собу где сам остао запрепашћен, унутра су биле камере и тв екрани, и свака наша соба је била озвучена и снимана од стране Станишића и његових људи.“
У другом делу емисије професор Лукић износи интересантне детаље из своје импресивне каријере у руководству Републиек Српске, и каријере универзитетског професора.
За колико новца је продат Слободан Милошевић, сазнајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
