Пише: Ања Филимонова
Појавио се веома запажен чланак Ј. Пономарјове са насловом Како се „корисни идиоти“ боре против сопственог народа и поднасловом „Запад користи српску опозицију да завади Москву и Београд“. Убедљиво препоручујем читаоцима да се лично упознају са сваком реченицом овог изузетног текста, као и са другим текстовима са сајта „Балканист“, који не мање од овог текста превазилазе сваку машту. Што се тиче конретне политике председника Србије Александра Вучића поводом косовског питања, препоручујемо чланци аутора овог текста овде и овде – чињенице убедљиво говоре саме за себе и не захтевају посебно објашњење.
За оне који сматрају да није потребно да читају чланак Пономарјове, навешћемо ток њених мисли: „Лењин је, као што знате, био оштар у својим изјавама и није штедео чак ни чланове своје партије. Ово је сасвим разумљиво: политичка борба није за порцеланске даме. И мада истраживачи његовог наслеђа нису нашли у његовим делима израз „корисни идиоти“, познавајући Лењинов стил комуникације, можемо замислити да га је Иљич користио (што потврђују белешке Карла Радека)… Активности несистемске српске опозиције одавно не представљају ни практичан нити научно-истраживачки интерес: затуцаност ставова и провинцијализам циљева природно су одредили њен маргинални положај. Међутим, пре неки дан су Млађан Ђорђевић “и компанија” предузели грубу провокацију: сакривајући се иза Русије, најавили су, у ствари, припрему политичког преврата у Београду. У овом случају морате реаговати лењинистички чврсто.”
Сећање на „ватрене револуционаре“, које је генетски укорењено у, преоптерећеном информацијама, мозгу Пономарјове, не допушта светоназор супротан бољшевичкој идеологији. Очигледно, свекажњајавућа рука бољшевизма, после много деценија, не напушта мисли и поступке својих жртава. У најбољим традицијама Пролеткулта, фанатична Лењинова следбеница предлаже да се лењинистички сурово прогони… српска опозиција. „Вансистемска“, како она истиче. За оне који не разумеју, објаснимо да, очигледно, системску опозицију не треба прогањати.
Чиме то српска несистемска опозиција није удовољила Пономарјовој? Која, штавише, “одавно не представља ни практичан нити научно-истраживачки интерес”? Прво, зашто не представља? Друго, да ли само српску несистемску опозицију треба методолошки искључити из научне анализе или је опозиција неке друге земље/земаља такође укључена у листу Пономарјове?
Треће, треба ли научну заједницу упознати са комплетним списком страних опозиционих странака, покрета и организација искључених из анализе, од којих, можда, такође заудара на оветшали маргинализам, провинцијализам и затуцаност (сетите се чувеног „Ми увек говоримо о себи“…), или тако заудара само од српске несистемске опозиције?
Ако српска несистемска опозиција не представља никакав интерес, зашто онда о њој пише Пономарјова? Овога пута њена главна мета био је српски опозициони политичар, вођа покрета „Ослобођење“ (који, иначе, није учествовао на изборима), Млађан Ђорђевић. Ђорђевићева кривица лежи у чињеници да је он једини реални противник Вучићу. И управо је он, а не други представници српске опозиције (потпуно разбијене западним и српским-несрпским тајним службама), подвргнут таквој грубој клевети.
Занимљива је и фраза Пономарјове: „Ма колико домаћи балканисти то желели и колико год се некоме ван наше отаџбине то чинило, авај, у Русији не постоје ни политичке нити државне институције које се „баве Балканом“. Радознали смо, којим се то “балканистима” тако чини? Вероватно их има неколико? Можда ће Пономарјова скупити исту ону храброст, са којом клевеће Млађана Ђорђевића, и назвати поименце руске балканисте, који не знају оно што Пономарјова зна? Можда се и целом колективу, на пример, Института за славистику Руске академије наука „тако чини“, тамо где су управо и „засели балканисти“, са профилисаним образовањем и, што је типично, са знањем српског језика? А Пономарјова, као нико други, сигурно зна за одсуство институционалних веза са државним и политичким структурама? Ове последње су њу наравно, о томе обавестиле лично и то у два примерка (или три?)? Очигледно, и „руски балканисти“ су својеврсна препрека за Вучића, због чега им је припремљено тако непријатно упозорење о незаинтересованости Кремља за Балкан (!).
Сама теза о одсуству руских политичких и државних институција које се баве Балканом дискредитује Руску Федерацију као велику силу. Никада, ни један, ма како мало разуман државни службеник САД, неће признати да његова земља, у принципу, нема институцију која се бави одређеним регионом. Читава планета, сваки регион, по дефиницији, је сфера интереса великих сила. „Русији не треба Балкан“ – ово је порука Пономарјове, али коме је она заиста упућена? Да није можда злогласним западним саветницима, који још увек нису свесни тога? То је, такође, и добар „ударац“ по Кремљу – нема он шта да се претвара да је велика сила, прво се морају успоставити одговарајуће политичке институције.
Пономарева промовише тезу да Кремљ ради само са владајућим режимима и да нема никакве везе са опозицијом. Прво, има. У априлу 2012. године, опозициони Национални координациони комитет (НКК) Сирије допутовао је у Москву. У исто време, НКК је ујединио више од десет партија и покрета левог, левичарског убеђења, курдских националиста, насериста итд. А НКК је категорички ускраћивао право на живот „опцији силе“, а још више страној интервенцији. У јулу 2012. године Москву је посетило руководство Сиријског националног савета – апсолутно прозападно оријентисаног, „про-заливског“ и апсолутно опозиционог Башару ал-Асаду.
Друго, да ли Пономарјовина теза значи да би Кремљ требало да се бесно баца на све опозиционе покрете у свим земљама, који се усуђују да се успротиве властитим владајућим режимима? Односно, Пономарјова одриче најиманентније демократско право земље на опозицију, или се то право ускраћује само српском народу? Пономарјова одриче Србима право да се критички односе и да се опозиционо боре против Вучићевог режима?
Она, очигледно, има личне разлоге да напада све представнике српске опозиције? Или то нису лични разлози? Она и њена компанија све српске опозиционаре записују у “корисне идиоте”?
Добро је што западни саветници још нису дошли на идеју да овај Пономарјовин чланак прошире у свим српским медијима – тешко је замислити озбиљнији ударац по руско-српским односима. Неурастеничној, „лењинистички чврстој“ клевети од стране Пономарјове, подлежу сви представници српске опозиције, без изузетка. Позивање на бољшевичке методе не може а да не узбуни – у том арсеналу постоје и чекистичке „тројке“, није ли ово идеал одмазде против инакомислећих? Нема човека – нема проблема, као што знате… Није ли дошло време да српска опозиција набави чисте кошуље?
Али чињеница је да ти људи нису на власти, они, у овом случају, од 2012. године не предузимају антидржавне, антинационалне и антируске мере. То ради Вучићев режим. О његовој природи, доласку на власт и тренутној политици, посебно у руском и косовском питању, упућујемо читаоца на овај чланак.
Дакле, према Пономарјовој, „Русија се не меша у унутрашње ствари других земаља“ (да ли то укључује и јавно комадање лидера опозиционих покрета или не?!). Она покушава да идентификује себе са Кремљом, са Русијом. И одмах захтева (!) од председавајућег Скупштине Србије, Ивице Дачића, који заузима једно од кључних места у држави (ако председник буде смењен, вршилац дужности председника постаје председник парламента), да оповргне ову изјаву. Да оповргне шта? Пројекат, идеју, коју је изразио М. Ђорђевић, да кандидатура Ивице Дачића као в.д. председника сасвим одговара Кремљу. Али Ивица Дачић мора да се „оправда“ Пономарјовој, њему се дају и параметри одговора, а ако се не оправда „онако како су му рекли озго“, „дугогодишњи политички виртуоз је принуђен да објасни апсурдност ових изјава. И шта год он да каже, ова ситуација ће сасвим сигурно утицати на његову будућност.”
Наглашавамо овде да Дачић мора да објасни апсурдност ових изјава (а можда му ипак оставити за право да по свом сопственом нахођењу окарактерише ове и друге, ма чије изјаве?). Даље, што је апотеоза комичности, „Шта год он да каже, ова ситуација ће сасвим сигурно утицати на његову будућност“.
Пономарјова – ево ко одређује будућност српског председника парламента у зависности од уверљивости његовог оповргавања (обавезног) Ђорђевићевих изјава. Пономарјова захтева од Дачића Каносу пред Вучићем. Пономарјова ставља Дачићеву политичку будућност под сумњу. Или не само политичку – с обзиром на патолошку зависност од „Лењиновски чврстих“ метода? Искрено саветујемо не само свим опозиционим покретима на планети, већ и функционерима који служе владајућим режимима, да строго проверавају своје телесне покрете, изјаве, мисли и уопште све – са Пономарјовом.
Наглашавамо: Дачић треба да одговори на питање које му поставља друга особа, али он треба да одговори Пономарјовој. Али ово питање Дачићу се не усуђује да постави Вучић лично, већ он то ради рукама свог московског „инструмента који говори“.
Ко онда покушава да посеје раздор у редове владајуће српске коалиције? Ко покушава да избаци Дачића уочи априлских избора у Србији? Ко поставља ултиматум председнику парламента, обарајући његову и цену његове странке у предстојећој подели министарских места и посланичких мандата?
С обзиром на то да је Дачић заиста дугогодишњи, поуздан, проверен „човек Кремља“, кога то Пономарјова заиста покушава да избаци са српског тла? Дачића или утицај Кремља, представљен у његовој личности?
Какав, и чији задатак заправо извршава Пономарјова, дискредитујући утицајни фактор на српској политичкој сцени и последњи ослонац Кремља? У чијем је интересу да се минимизира утицај Русије и Кремља у српским државним институцијама?
Скривајући се иза ружних напада на покрет, који ни не учествује на изборима, Вучићеви мудри англосаксонски саветници, као и увек, воде филигранску битку. У којој „корисни идиоти“, како је сасвим тачно рекла Пономарјова („Ми увек причамо о себи“…), хрле на прву линију фронта. Постоји још једна застрашујућа аналогија: Пономарјова се представља као нека врста патриоте, „која се бори за Русију“. Али, управо њена ревносна покорност бившем патриоти Вучићу, који спроводи најсуровији обрачун са српским идентитетом и српским државним интересом, тера нас да сумњамо у постојање заједничких западних саветника код њих двоје.
У чланку Пономарјове нема тезе, постоје само напади на појединце, што наводи на закључак да постоји заједничка наруџбина са Вучићем. Пономарјова се бави нападима на личност, притом на најјефтинијем нивоу. У ствари, ово је ниво свакодневног интернетовског „хејта“. Вучићеви англосаксонски саветници једноставно су направили на руском сајт „Балканист“, који се бави баналним „хејтом“ према представницима српске опозиције, сваки пут наносећи болне ударце руско-српском јединству. Па ко онда квари односе са Србијом и Србима?
Јефтини „хејт“ је чак испод нивоа „псеудоексперата“, о чему је говорио оснивач односа с јавношћу, Едвард Бернајс: „Повероваћете ми много брже ако мислите да сам лекар“ – ово је главни рецепт маркетинга.
Пономарјова, која себе назива стручњаком за Балкан, не зна српски језик, нема ни искуство живота у Србији, нити круг правих искрених пријатеља у Србији (одакле јој онда информације? Из западних медија? Или из структура власти?) руководећи се, ма колико она то не желела, овим, свима видљивим мотивима – она баца српски народ и руско-српско пријатељство под ноге глобалистима. Наглашавамо да се Александар Вучић више пута састајао са Алексом Сорошем (једним од кључних личности у дубокој држави), информишући га, посебно, о Косовској политици.
Настаје занимљива конфигурација: с једне стране је све оно што Вучића нервира. То су „руски балканисти“, који не желе да схвате да „Русији не треба Балкан“ (ово су очигледно озвучене фантазије Вучићевих саветника: Тони Блера, који је у британском парламенту прогурао бомбардовање Југославије, и Вилијама Монтгомерија, који је био на самом извору оснивања Вучићеве Српске напредне странке) и који не престају да пишу оно што смета Вучићу, као, заправо, и сва наука са њеном методологијом, која захтева доношење закључака на основу релевантних чињеница; Млађан Ђорђевић, који је главна политичка опасност за Вучића; Ивица Дачић – повереник Кремља и претња Вучићу са друге, институционалне, стране; сам Кремљ – уз непомирљиву подршку Резолуцији 1244 и уопште „руски фактор“ у балканској политици (подсетимо да је Вучић пре неки дан, противно Русији, подржао прозападног Стана Вуковића, противника Милорада Додика – који чува суверенитет Републике Српске; подржао је именовање и примио Кристијана Шмита као Високог представника, упркос званичном протесту Руске Федерације, који је навео да је ово именовање нелегитимно због неодобравања његове кандидатуре од стране Савета безбедности УН); резолуција 1244 и међународно право; Срби на Космету, који истичу злочиначку природу режима у Београду, који врши на њих притисак без преседана са циљем да их примора да се интегришу у државни систем „Републике Косова“; Срби у Србији, који се не слажу са антисрпском политиком, Срби у региону, који схватају да Запад уништава најјачу карику на Балкану – Србију.
С друге стране је Вучић, албанска суверенизација на Космету рукама Београда (Вучића, а не Запада!), НВО-фактор “другосрбијанаца“, заправо антисрба, које финансира USAID, западне обавештајне службе и изузетно скандалозан тим џанк-хејтера са сајта „Балканист“. Нагласимо да је управо Вучић био тај који је другосрбијанце-антисрбе довео до нивоа државне идеологије када је појачао контролу над медијима (све до стварања хејт-сајта у Руској Федерацији, као што видимо) и прогон национално оријентисаних организација и појединаца. У Србији је сада главни тренд антисрпска и антидемократска политика, чији је циљ неутралисање било које врсте културног и друштвеног отпора.
Али овај тим би требало да буде јако свестан да хејт није њихов властити изум. Као одговор, против сваког од ових “стручњака”, од којих су већина, отворено, људи са улице на које је обраћати пажњу – испод сваког нивоа, могу се створити многобројни сајтови-клонови, са бескрајним извртањем њихових личности ради забаве доконе публике – ево чему „Балканист“ утире пут. Притом то неће урадити, можемо поуздано претпоставити, представник српске опозиције, већ управо „западни саветници“ који имају ове „адуте“ у рукама. Они ће распламсати огањ Вучићеве мржње ка руском фактору, који је његова главна препрека, као и гнев Срба према неком руском тиму, који без разлога блати све представнике опозиције њихове земље, и тај бес ће се пренети на све Русе и на Руску Федерацију, што ће њима причинити посебно задовољство. Вероватно та џанк-екипа ни не сања какав се пожар може разгорети на основу њихове неутољиве жеље да „плешу по костима Срба“ како би угодили Вучићу, а не знајући сву лукавост игре њихових западних саветника. Онда, за који тим игра Пономарјова?
Александар Вучић ће ући у историју као иницијатор најпогубније националне политике. Ово је политика апсолутног политичког и медијског монопола, заснована на крајњој криминализацији друштвеног живота. Ауторима „Балканиста“ који су вечно огорчени на српску опозицију, препоручујемо да се заинтересују и погледају заиста мучне снимке погубљења непожељних људи картелног типа, на пример, Беливукове банде. А да погледамо количину и квалитет и других „Вучићевих афера“, у малим дозама присутним у медијима, које служе да га доведу до веће послушности – да би се активније кретао по питању Косова.
Предвиђајући рад заједничких саветника, познавајући логику деловања, са врло високим степеном вероватноће претпостављамо да ће неодговорни, у духу најјефтинијег хејта, Пономарјовини чланци, у првој фази бити преведени и раширени по свим српским медијима, изазивајући гађење и одвратност. Даље, нажалост, ова одвратност ће пасти и на Кремљ и на руски народ.
Али истовремено, „Балканист“ је и проба посебног медијског модела на руском простору. То је модел крајње примитивизације, свођења „мишљења експерата“ на ниво срамне вулгарности, у које ће упирати прстом српским „русофилима“, показујући им „какви су заправо ти руски стручњаци“ и „колико кошта тај опијум за народ“ .
Ситуација је на Балкану једнака фитиљу заустављеном на милиметар од бурета барута. То је резултат Вучићеве политике по питању Косова. За разлику од Вучића, Москва (чији је став по овом питању беспрекоран) строго се придржава Резолуције 1244 и међународног права. Вучић се никада није изјаснио за Резолуцију 1244, штавише, критиковао ју је више пута. Као што је познато, Резолуција је заснована на Завршном хелсиншком акту из 1975. године, поред низа других основних међународних аката, који потврђују приоритет територијалног интегритета држава. Међутим, важно је напоменути да Пономарјова напада управо Хелсиншки акт: „Вадити распаднути леш Хелсиншког споразума у таквој ситуацији, је на ивици дилетантизма. Ови споразуми су закопани под рушевинама Берлинског зида…”, каже она.
Међутим, Хелсиншки акт је основа Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244. Поставимо још једно питање: зашто Хелсиншки акт сада, заједно са српском опозицијом, изазива такво неукротиво негодовање Пономарјове? Осим тога, постоји готово бесконачан број таквих „бисера“ „експерта Пономарјове“, али ми ћемо их постепено анализирати.
И предвиђајући баналне потезе, приметићемо да ни аутора ових редова, нити његове блиске људе у било ком облику, било директно или индиректно, не повезују никакви мотиви интереса било са Млађаном Ђорђевићем, било са другим представницима српске опозиције, нити са било ким другим. Ради се о идентификовању историјских специфичности Вучићевог режима, што је, безусловно, предмет научног интереса.
Међутим, овде постоји још једна опасна историјска аналогија: 1876.год. Србија је, без договора са Русијом, одговарајући на монструозне казнене експедиције Турака против хришћанског становништва, ушла у рат са Османским царством. Русија није дуго реаговала, што је изазвало кризу власти у Санкт Петербургу и раскол у друштву по линији западњаци-словенофили. Као резултат Берлинског конгреса, Русија је стекла независну Бугарску, али је изгубила Балкан.
Враћајући се „лењинистичким методама“, поставимо себи питање – није ли борба Пономарјове са српском опозицијом, и јесте она прикривена контрареволуција, која отвара пут неповратној дискредитацији Русије у Србији, и која доприноси јачању неоколонијалног режима Александра Вучића?
Кога Вучић криви за кризу на КиМ, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Српски став
