Најновије

Да ли то можда има Хутија у Бањa Луци?

Премда посвуда, укључујући и Републику Српску и Србију, влада уверење да реприза бомбардовања из 1995. или 1999. године у садашњим околностима није могућа, а да је наводно вежбовни прелет америчких ловаца F16 изнад Бања Луке 9. јануара само стандардна провокација, погрешно би било потценити ту арогантну демонстрацију силе.

Ансар Алах (Фото: Јутјуб)

Пише: Дарко Танасковић

„Aко те је неко једном бомбардовао, тај то увек може поново да уради“, речи су мог колеге, амбасадора Јемена Ахмеда Сајада, из времена док сам дипломатски службовао као стални представник Србије при Унеску.

Сајад је дуго представљао своју земљу у специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, једно време је био и заменик генералног директора, а скоро беше и заборавио која га је јеменска влада акредитовала и није тачно знао од кога из Сане добија инструкције.

Свестрано образован човек и аутор неколиких запажених књига о стварности своје печалне земље, Срећне Арабије (Arabia Felix) античких путописаца који би, да је којим случајем данас походе, сигурно записали „Infelix“, располагао је богатим животним и дипломатским искуством, тако да су се судови које је износио пажљиво и с уважавањем слушали.

Његова мисао о рецидивизму оних којима је бомбардовање постало пракса прострујала ми је кроз главу на вест о томе да су амерички ратни авиони надлетали Републику Српску и Бању Луку, дан уочи одржавања свечаности поводом празника њеног настанка, 9. јануара, који се у Сарајеву и у делу међународне заједнице сматра неуставним, а јавно обележавање кажњивим.

Премда посвуда, укључујући и Републику Српску и Србију, влада уверење да реприза бомбардовања из 1995. или 1999. године у садашњим околностима није могућа, а да је наводно вежбовни прелет америчких ловаца  F16 само стандардна провокација, погрешно би било потценити ову арогантну демонстрацију силе.

Уосталом, у саопштењу Амбасаде САД у БиХ каже се, додуше, да је у питању „обука у склопу активности Америчких оружаних снага на размени тактике, оперативних метода и процедура са Оружаним снагама БиХ“, али прилаже и недвосмислено политичка, упозоравајућа порука да „билатерална обука показује посвећеност Сједињених Држава територијалном интегритету БиХ у јеку анти-дејтонских и сецесионистичких активности“, као и да „Сједињене Државе стално наглашавају да Устав БиХ не предвиђа право на отцепљење, те да ће деловати уколико неко покуша да промени овај основни елемент Дејтона“.

Деловати. Како?

Додаје се, привидно умирујући, а заправо претећи, да „ће се америчке летелице вратити у базу одмах након завршетка мисије. Способност брзог размештања, лоцирања мете и повратка у базу показују капацитете САД да пројицирају снагу било где у најкраћем могућем року и да делују заједно са савезницима и партнерима“.

Ако се садржина и тон овог индикативног саопштења повежу са ратоборним изјавама које у последње време све чешће и самоувереније даје министар одбране БиХ Зукан Хелез, нужност разумног опреза само добија на снази.

Тај сиви апаратчик, до комичности смртно озбиљног израза лица и без способности за људски осмех, недавно је, рецимо, поручио: „Ми и наши савезници нећемо дозволити ником да се комада Босна и Херцеговина. Ове глупости што прича Додик, то је више забава за јавност. Не схватамо ми то неозбиљно, ми имамо одговор на то. Уколико крене у то, Милорад Додик, то је крај Републике Српске, а ја га позивам да радимо, сурађујемо, да идемо у ЕУ, да грађанима и ФБиХ и РС буде боље”.

Тако збори велики Европејац и демократа Хелез, док у другој прилици  наглашава да су бранитељи целовите и грађанске БиХ спремни, не пропуштајући да дометне и фактор одлучности савезника, што би значило да се „пробосанске снаге“ и даље не одричу пресудне војне помоћи страних чинилаца у прижељкиваном насилном уређивању унутарбосанских ствари, што се баш за њих у више наврата током старије и новије историје показало као резултативно погубно. При томе, нико Босни и Херцеговини уопште и ни на који начин не прети било каквим агресивним поступцима.

Хелезова лична утицајност је, наравно, равна његовом више него скромном угледу у политичком животу БиХ, као и крајње ограниченим инструментима који му стоје на располагању да би остварио своје претње, али Американци јесу подигли авионе, што би за неке предострожне аналитичаре могао бити знак да су на путу реактивирања своје матрице из деведесетих, тј. компензативног подржавања тобоже „умерених муслимана“, док се истовремено сурово обрачунавају са онима „неумереним“.

Сетимо се само како су својевремено после 11. септембра и Бушовог проглашења „рата против терора/тероризма“, амерички авиони бомбама засипали Авганистан, док је његова администрација у Вашингтону са осмехом организовала рамазански ифтар за лидере муслиманске заједнице у САД. Сетимо се Ирака, Либије, Сирије…

Готово безрезервна подршка бруталном израелском уништавању Палестинаца у Гази тешко да се може искупити надлетањем територије Републике Српске, док се остаје при надлетању, а није лако ни поверовати да би Американцима, Британцима и њиховима саветницима/сателитима у овом узбурканом глобалном тренутку одговарало распламсавање још једног жаришта на Балкану.

Прилике су се и регионално и глобално битно промениле током последњих двадесетак година, али ђаво не спава, па није згорега присетити се и оног Чеховљевог резона да ће „пушка која се појави у првом чину позоришне драме, у трећем сигурно опалити“. А у којем смо чину светске и регионалне драме, није ни захвално ни лако поуздано процењивати.

У сваком случају, боље би било да су „борбени соколови“ остали приземљени…

Случај је хтео да само неколико дана после демонстративног надлетања територије Републике Српске, амерички авиони, заједно са британским, почну да бомбардују положаје Хутија у Јемену, као казну за све участалије нападе ове радикалне шиитске организације под иранском егидом на бродове у Црвеном Мору и у Аденском заливу, у знак подршке Палестинцима, а против израелског рата против Хамаса, који се изродио у систематско сатирање Газе  и њених житеља, због чега је јеврејска држава први пут званично оптужена за геноцид, што је обрт историјског значења.

Речи мог јеменског колеге тиме су добиле на суморној убедљивости. Некако се спонтано наметнуло питање има ли можда неких Хутија у Бањој Луци?

Узгред, о страшној, али скрајнутој хуманитарној катастрофи у Јемену, изазваној продуженим, вишедеценијским унутрашњим сукобима и бездушним бомбардовањем ове земље од стране арапске коалиције предвођене Саудијском Арабијом и Уједињеним Арапским Емиратима, такође ради обрачуна са војно доминантним Хутијима, до сада се мало говорило и писало.

Чак се ни име ове организације не наводи у облику који би на нашем језику морао бити једини правилан – Хутији, а не Хути. Наиме, име Хути је на арапском једнина, а изведено је од имена породице Хути, односно по харизматичном вођи Хусеину Бедредину ал-Хутију, кога је јеменска војска убила 2004. године, на почетку побуне овог шиитског ревивалистичког покрета против сунитске и републиканске власти.

Један од Хусеинове браће, Абдулмелик ал-Хути, његов је садашњи лидер и један од најмоћнијих људи Јемена.

Пошто је, дакле, „Хути“ једнина, множина на српском језику може бити једино „Хутији“, јер би Хути морао бити плурал од непостојећег сингулара „Хут“. Евентуално би се адаптацијским творбеним инжењерингом појединац Хути на српском могао назвати „Хутин“, аналогно са Србин, па би онда у системском духу језика множина била „Хути“, али то још нико није предложио.

Нас, међутим, овом приликом не занимају језичке, већ неке друге могуће и нимало безазлене аналогије између Хутија и Срба… Елем, исправна множина је Хутији, мада је мала вероватноћа да ће бити кориговано садашње комотно и већ уврежено коришћење једнином Хути као множином. Слично као што се борац џихада у нас назива „муџахедин“, што је коси падеж арапске множине„муџахидун“, док је на арапском једнина  „муџахид“, па би множина на нашем језику морала бити „муџахиди“. Овако, плурал „муџахедини“ је, заправо, множина множине. Али, ко ће то још исправљати у средини у којој се настојавање на језичкој правилности претежно доживљава као језикословна педантерија и замајавање бесмисленим зачкољицама?

Иначе, уједно програмски и мобилизаторски слоган јеменских Хутија максимално је сведен, лапидаран, али и речит: „Смрт Америци, смрт Израелу, проклетство Јеврејима, победа исламу!“

За разлику од јеменских Хутија који се бомбама и ракетама кажњавају због ометања пловидбе трговачким и другим бродовима који плове ка Средоземљу, односно Израелу, једним од најпрометнијих поморских путева на свету (кажу 12 одсто укупног саобраћаја морима), бањалучки „Хутији“ су упозорени због тога што свечано обележавају један датум који им много значи, али и зато што су прекинули комуникацију са америчким и британским дипломатама изразито непријатељског држања према Републици Српској.

Са своје стране, јеменски Хутији захтевају да америчко и британско особље из састава мисије УН у року од месец дана напусти Јемен.

Подударан рефлекс код арабијских и балканских Хутија.

Уопште, Американци су, као прва сила света, током последњих неколико деценија испољили изванредан таленат да производе „Хутије“ ширем планете и да против себе изазивају анимозитет који наводи на раније тешко замисливе реакције оних који се осећају угрожени или повређени њиховим селективним и осионим „завођењем реда“ у међународним односима, а морали би им природно по много чему бити блиски.

Нису ли толики и у нас својевремено аплаудирали сомалијским герилцима који су кроз песак вукли тела убијених америчких маринаца, није ли се у неким српским кафанама после 11. септембра усхићено наздрављало: „Бин Ладене, Миладине…“, а било је и апсурдно хуморних идеја да би вођа Ал-Каиде могао понети Орден Карађорђеве звезде!

Дочим су Срби одувек гајили изразите симпатије према Америкацима и чезнутљиво дивљење за њихову културу и начин живљења… У рату су спасавали пале америчке  пилоте. Чак ни данас, упркос свему, на њих, укупно узевши, не гледају попреко, као на неке друге историјске душмане, рецимо Ватикан или Немце. Али, шта се ту може. Велика сила која се дичи својом изузетношћу и истовремено нарцисоидно робује тој догми не схвата и не осећа да ни најмоћнијима није паметно да без потребе стварају толику количину нетрпељивости и мржње у свету, код многих који им практично не могу озбиљније, ако и уопште могу, наудити. Не верују они у метафизичку снагу критичне масе добра и зла.

Једино је Вашингтон могао дозволити себи да га као државни секретар, односно министар иностраних послова, заступа тако несимпатична и одбојна особа као што је Медлин Олбрајт.

Многи се чуде зашто се, рецимо, највећи део муслиманског света пред новом реалности рата у Украјини није сврстао уз Америку и тзв. „колективни Запад“ или зашто су гласови већине латиноамеричких земаља 2015. године битно допринели томе да „Косово“ не буде примљено у Унеско, што је био и амерички пројекат.

Нема у томе ништа чудно, већ само логично, али у координатама једне више логике која очигледно не управља идеологизованим прагматизмом америчке спољне политике. На примеру бањалучких „Хутија“, логика тог дугорочно непрагматичног „прагматизма“ испољава се на парадигматичан начин.

Без обзира на то да ли ју јесте или није написао или изговорио, констатација која се приписује Иви Андрићу, да тамо где престаје логика, почиње Босна, не би се толико често понављала, да не одражава неки аспект емпиријске реалности.

Само привидно је парадоксална логика да Американци, њихови савезници и сателити у Босни и Херцеговини подржавају оне који су по дубинском систему вредности на коме им почива поглед на свет најближи јеменским Хутијима, а који истовремено спадају међу ретке муслимане резервисане према палестинској судбини у трагедији Газе, док „Хутије“ траже погледом из борбених авиона у Републици Српској.

У ту изврнуту логику последњих седмица настоје да се што функционалније уклопе представници и гласноговорници „пробосанских снага“, при чему свако ради свој део посла.

То се јасно очитује, ако се, рецимо, анализирају поруке које паралелно одашиљу, поред Хелеза, задуженог за тобоже институционално и правно деловање усмерено на заштиту уставног поретка, министaр унутрашњих послова Рамо Исак, каквог би физиогномијски међу јеменским Хутијима било тешко наћи, а крајње непријатно срести у помрчини, надлежан за претње хапшењем лидера бањалучких „Хутија“, док свог српског колегу из владе „духовито“ позива на течај борилачких вештина, затим реис-ул-улема Хусеин еф. Кавазовић, који у интервјуу аустријском листу „Стандард“ преде као маца, да га као мелем на рану превијеш, лукаво кривотворећи и „Куран“ (што заслужује засебно разматрање) и историју, доказује да су муслимани и Јевреји одувек живели у најбољој слози, да сукоб између Израела и Палестинаца није верски, већ искључиво територијални, да је Стара православна црква Светог Архангела Михаила у Башчаршији подигнута за османског вакта и да се вера данас политички злоупотребљава (што су тврдили и комунисти), да би све досолио самозвани селефијски/вехабијски ваиз, професор Мидхат Ћеман („моје поријекло води из Јужног Санџака, садашње Црне Горе, рођен сам на Косову а живим у Босни“), за кога није право питање да ли ће у Босни бити рата, већ када ће избити, па он живи у “причеку“ када ће морати “са четницима и са усташама да се гања“…

Да се нова трагедија спречи, ваља, дакле, кривично гонити рушитеље уставног поретка у Републици Српској, успут анимирати летеће савезнике, ухапсити Милорада Додика, успоставити кавазовићевску куранску слогу свих са свима и спречити нову четничку и усташку агресију на Босну, како медински ђак Мидхат Ћеман, који живи са чврстим нијетом у свом рибату (изрази чести у дискурсу јеменских Хутија, али и саудијских вехабија), не би био принуђен да се поново са њима гања.

Наравоученије: Не треба преценити, али ни потценити вежбовне активности америчких борбених авиона на српском небу, праћене усрдним пробошњачким довама.

Извор: Све о Српској

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА