ДЕЛОВАЊЕ НА ЉУДСКО ТЕЛО

Вода чини значајан део људског тела, у распону од 55% до 70%. Велики део ове воде садржи честице познате као јони, који су атоми или молекули који су изгубили или добили електрон, па самим тим имају позитиван или негативан набој. Течности у људском телу, богате овим јонима, могу се упоредити са електролитима – супстанцама које проводе електричну струју и могу функционисати слично антенама. Активност људског нервног система се углавном карактерише електричним струјама које настају протоком ових наелектрисаних честица кроз нервна влакна. Информације у мозгу се преносе путем броја и фреквенције нервних импулса, при чему се интензитет осећаја или перцепције обично повезује са јачином електричне струје. Стога, људски нервни систем функционише на начин сличан дигиталном систему и може се поредити са рачунаром, па чак и повезати са њим.

Као одговор на стимулусе који привлаче пажњу мозга, фреквенције нервних импулса у различитим областима мозга се синхронизују. Испоруком мозгу одговарајућег броја електричних, магнетних или електромагнетних импулса одређене фреквенције, могуће је вештачки изазвати активност неурона која одговара одређеној природној активности мозга.

ДЕЛГАДОВИ ОГЛЕДИ

Још педесетих година прошлог века, шпански научник Хосе Делгадо је у САД вршио експерименте са електричном стимулацијом мозга. Када је стимулисао центар за кретање у мозгу мачке, животиња је подигла шапу, чак и током скока, што је довело до лошег приземљења. Када су добровољца замолили да испружи руку која је била електрично стимулисана да се савије, он је прокоментарисао: „Мислим да је ваша струја јача од моје воље.“ Делгадов рад је показао да електрична стимулација може значајно утицати на функције попут дисања, рада срца, па чак и висцералних секреција. Када је стимулисан центар за задовољство, жене су нудиле брак терапеутима.

ФРЕЈОВИ ОГЛЕДИ

Године 1962, амерички научник Ален Х. Фреј је успешно створио звуке у мозговима људских субјеката користећи пулсирајуће микроталасе – откриће које је више пута поновљено и признато од стране Светске здравствене организације. Године 2012, Фреј је написао да су истраживања о ефектима микроталасног зрачења на људски организам у САД фалсификована у претходним годинама ради прикривања развоја микроталасног биолошког оружја (није изненађење што је овај чланак нестао са сајта магазина The Scientist). Другим речима, даља истраживања у овој области су постала „топ сикрит“.

СВЕДОЧИ РАФАЕЛ ЈУСТЕ

Године 2011, још један научник шпанског порекла, Рафаел Јусте, предложио је развој технологија које би имале за циљ „снимање сваког импулса из сваког неурона“. Он је коаутор беле књиге – досијеа у којој је описан овај амбициозни подухват, моделиран по пројекту људског генома. Године 2013, тадашњи председник Барак Обама прихватио је овај предлог и објавио иницијативу U.S. BRAIN, која и данас финансира истраживања у области неуронауке милијардама долара у више од 500 лабораторија и траје до краја ове године. Сличне иницијативе су објављене у Европској унији, а сасвим је вероватно да су слични напори започети, иако ван очију јавности, и у Русији и Кини. Ова истраживања су резултирала стварањем веома прецизних мапа активности мозга, које омогућавају вештачку репродукцију било које природне неуронске акције у мозгу путем неуротехнологија. Чињеница да научници из целог света нису били колективно укључени у ова истраживања, указује да су резултати ових истраживања били намењени, између осталог, за развој оружја.

Слично као што су Роберт Опенхајмер и Андреј Сахаров, научници који су се суочили са моралним импликацијама својих нуклеарних изума, Рафаел Јусте је изразио дубоку забринутост због могућег катастрофалног злоупотребљавања ових открића. Због тога је коосновао Neurorights Foundation, која између осталог настоји да подстакне Уједињене нације да заштите људска права у светлу потенцијалних злоупотреба неуротехнологија и дубинског разумевања рада људског мозга.

ИЗАЗОВИ НЕУРОТЕХНОЛОГИЈЕ

Према извештају специјалне известитељке за право на приватност Ане Брајан Нугрере „Основе и принципи за регулацију неуротехнологија и обраду неуроподатака из перспективе права на приватност“, Рафаел Јусте је навео следеће изазове које производи развој неуротехнологије:

„Потенцијал да се промене одређене фундаменталне људске карактеристике као што су аутономија, морална одговорност, слободна воља, достојанство, идентитет, приватни ментални живот (…), телесни интегритет и безбедност“, као и потенцијал „изазивања физичке штете или менталне манипулације на људима“.

Он је такође упозорио да овакав процес може укључивати крађу информација (кршење права на менталну приватност). Осим тога, могу се унети вируси или интернет-повезани неурални уређаји могу омогућити појединцима или организацијама (хакерима, корпорацијама или државним агенцијама) да прате или чак манипулишу менталним искуствима појединца“.

ШТА КАЖУ УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ?

У Извештају Саветодавног комитета за људска права Савета за људска права УН, објављеном 2024. године, под насловом „Утицај, могућности и изазови неуротехнологије у погледу унапређења и заштите свих људских права“, стоји: „Неуротехнологије доводе у питање основе система људских права и могу се користити на начине који могу поткопати демократију и владавину права… Неуротехнологије се могу употребити за мешање у живот појединца и његову манипулацију. Путем неуромодулационих уређаја, физички и ментални процеси унутрашњег света особе могу се мењати на начине сличне ‘испирању мозга’… Они такође могу угрозити право на самостално доношење животних одлука без спољашњег утицаја или застрашивања (децизионална приватност), као и право на информациону приватност кроз неовлашћену употребу прикупљених личних података… Штавише, неке врсте неуротехнологија могу утицати на ментално здравље и изазвати промене у личности, психолошкој равнотежи или осећају сопственог идентитета… Као што су стратегије ‘неуромаркетинга’ већ показале, оне се могу успешно користити за условљавање формирања мишљења, као и утицај на процес доношења одлука код појединца. То омогућава, у досад невиђеној мери, бихејвиоралну манипулацију људима од стране приватних актера, као што су маркетиншки инжењери или политички стратези. Са све широм комерцијализацијом ових технологија за личну употребу, укључујући и током сна, ризик да до оваквих интервенција дође чак и без сагласности или знања појединца је веома висок“.

ЕФЕКТИ НА ДАЉИНУ И ЧИПОВАЊЕ МОЗГА

Нигде у извештају Савета за људска права УН не наводи се да се ови ефекти могу изазвати на даљину, осим у једном случају. На страни 4 (став 11), стоји:„Инвазивни стимулатори мозга користе се већ деценијама и имплантирају се широм света у лечењу неуролошких стања. Међутим, примене ‘чип технологије’ све више превазилазе медицинску област. Једна компанија је недавно развила сигуран интерфејс за комуникацију ‘снагом мисли’ и спроводи велика тестирања ове технологије која се може имплантирати у мозак кроз крвне судове. Друге компаније већ рекламирају ‘козметички’ невидљиве импланте који би омогућили корисницима да управљају рачунарима или мобилним уређајима са било које локације.“

Компанија која ради на испоруци „чипова“ или импланата кроз крвне судове највероватније користи графенске нано-честице за достављање додатних антена у мозак, чиме се појачава ефикасност пулсирајућих микроталаса који се користе за комуникацију са њим. Графен је најмање штетан нано-материјал, што га чини погодним за такозвану неинвазивну комуникацију са мозгом, и већ се широко користи у лечењу неуролошких поремећаја. Он се такође може испоручити у мозак кроз храну или аеросол, јер улази у крв из удисаног ваздуха или прогутане хране.

„НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ“’

Уједињене нације имају овлашћење само да дају препоруке владама. У горепоменутим документима, они препоручују да владе донесу законе којима би се заштитили грађани од злоупотреба неуротехнологија; међутим, не препоручују забрану даљинске употребе пулсирајућих микроталаса или других енергија за манипулацију умом људи на индивидуалном или глобалном нивоу. Разлог је у томе што су ове технологије класификоване као подаци од значаја за националну безбедност.

Дана 6. јуна 1992. године, руски лист Комсомольская правда објавио је чланак под насловом „Купите устройство для слежки за соседями“ („Купите уређај за праћење комшија“). У чланку се наводи да се тема даљинске контроле функција људског мозга налазила на „Списку информација забрањених за објављивање“ у Руској Федерацији 1990. године.

У новембру 2000. године, Комитет за безбедност Државне думе Русије објавио је закључак под насловом „О укључивању додатка у члан 6 Савезног закона о оружју“, у ком се тврди да „ефекти микроталасног зрачења изазивају лажну перцепцију стварности“ и да се (у циљу утицаја на масе људи) „могу користити телефонске линије, грејне и канализационе цеви, телевизори, системи за дојаву пожара као антене за пренос овог зрачења“. Ово образложење Комитета за безбедност није објављено у руским медијима. У новембру 2016, пољски недељник NIE писао је да су, када су њихови новинари питали пољско Министарство одбране зашто министар није испунио обећање да ће основати комисију за истрагу жалби грађана да су нападани електромагнетским оружјем, добили одговор да је та тема предмет закона о државним тајнама везаним за националну одбрану (овај чланак више не постоји на оригиналној адреси сајта, слично као што је чланак Алана Х. Фреја нестао са сајта The Scientist).

УПОЗНАТИ ГРАЂАНЕ

У последњем пасусу првог од наведених УН докумената, организација препоручује да владе јавно едукују своје грађане о „предностима и ризицима повезаним са неуротехнологијама“, што ће „омогућити људима да боље разумеју њихов утицај, доносе информисане одлуке о својим неуроподацима и захтевају поштовање својих права у овој новој технолошкој ери“. На жалост, ова публикација Уједињених нација није поменута у светским медијима, што указује да владе потискују информације о репресивним технологијама које драстично одударају од њихових званичних политика посвећених људским правима.

СЛУЧАЈ У ХОНДУРАСУ И ХАВАНА СИНДРОМ

Године 2008, смењени председник Хондураса Мануел Зелаја, док је био опкољен у амбасади Бразила у Хондурасу, пожалио се да је изложен „електронском бомбардовању микроталасима“. Када га је Ејми Гудман са глобално праћеног програма Democracy Now! питала да ли зна да хондурашка војска има такву технологију у свом арсеналу, он је одговорио: „Да, наравно.“ У тој изузетној ситуацији, он је био спреман да јавно потврди постојање тог оружја.

Настојања обавештајних служби САД да негирају да напади повезани са „Хавана синдромом“ потичу од страних сила, само додатно изазивају сумњу да САД желе да користе ове неуротехнологије како би контролисале целокупно светско становништво, као што је предложено 1994. године од стране Института за стратешке студије Америчког ратног колеџа (U.S. Army War College). Сумње да САД желе да користе неуротехнологију за контролу света појачава и чињеница да је нови амерички председник Доналд Трамп, након ступања на дужност, обуставио финансирање УН у износу од 2,7 милијарди долара, што је довело до отпуштања 20% запослених у овој организацији. Да ли је хтео да спречи УН да наставе са објављивањем материјала који би вршили притисак на владе да декласификују ово оружје? Претходно је Џо Бајден већ спречио Европску унију да објави и забрани употребу ових неуротехнологија у свом закону о вештачкој интелигенцији тиме што је обуставио нове испоруке америчког течног природног гаса, ефикасно зауставивши раст европске економије до краја деценије. Доналд Трамп још увек није одобрио нове наруџбине. Тако  данас неслобода медија служи транзицији технологије управљања светом у нови облик тоталитаризма.

КАКО СЕ БОРИТИ

Постаје све очигледније да владе нису спремне да преузму одговорност за слободу својих грађана и поштовање њихових фундаменталних људских права. То поставља питање да ли Уједињеним нацијама треба дати већа овлашћења од пуке могућности да издају препоруке – да ли треба да постану демократска институција која ће надгледати поштовање забране злоупотребе неуротехнологија за сузбијање људских права широм света. Ви можете помоћи у разбијању завере ћутања о постојању технологија које уништавају слободу мишљења и демократију и омогућавају крађу идеја из људских умова тако што ћете поделити овај чланак на друштвеним мрежама и потписати петицију којом се позива Европска унија да декласификује технологије које омогућавају даљинску контролу људског нервног система.

О АУТОРУ

Мојмир Бабачек рођен је 1947. године у Прагу, Чешка Република. Дипломирао је 1972. на Карловом универзитету у Прагу филозофију и политичку економију. Године 1978. потписао је документ у одбрану људских права у комунистичкој Чехословачкој „Повеља 77“. Од 1981. до 1988. живео је у емиграцији у САД. Од 1996. године објављује чланке на различите теме, углавном у чешким и међународним алтернативним медијима. Године 2010. објавио је књигу о нападима 11. септембра на чешком језику. Од деведесетих година прошлог века залаже се за постизање међународне забране даљинске контроле активности људског нервног система и људских умова помоћу неуротехнологија.

Извор: Искра