VIŠEGRAD - Kroz daleku istoriju srpski narod je u očima Evrope bio buntovnik, hajduk, tuđi vojnik, odmetnik ili mirni turski podanik koji se ponosi svojom istorijom, nekadašnjim kraljevima i junačkim pohodima. Određen period ove istorije ostao je u senci i nemogućnosti da isti taj narod istakne i pokaže Evropljanima i svetu svoju veličinu, sve do pojave Vuka. On je bio čovek iz naroda sa malo škole, ali puno životnog iskustva koje je pretočio u svoj rad i svoja dela, piše portal Iskra.
Rođen je u Tršiću, blizu Loznice, 6. novembra 1787. godine, u porodici u kojoj su deca umirala, te je po narodnom običaju dobio ime Vuk kako bi bio zaštićen od zlih sila. Pisanje i čitanje uči od rođaka Jevte Savića, obrazovanje nastavlja u školi u Loznici, potom u manastiru Tronoši. Godine 1813. seli su u Beč gdje pored buduće supruge Ane Marije Klaus upoznaje Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Bio je srpski filolog, reformator srpskog jezika i najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. U teškom periodu kada ustanici širom Srbije dižu krvave bune, bore se i ginu za svoju slobodu i slobodu svoje zemlje, Vuk koristi svoje pero kao novo oružje u borbi za oslobođenje. Vuk tada predstavlja narod pun duha koji zaslužuje da ravnopravno i dostojanstveno, rame uz rame, stane sa ostalim evropskim narodima. On, zapravo, shvata da je kultura jedini ključ slobode i napretka, i celokupno znanje o narodnim običajima, verovanjima i umotvorinama, rečima i pravilima u jeziku prenosi na papir i stvara delo srpskog naroda i delo o srpskom narodu. Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke i Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu…Odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Umro je u Beču 7. februara 1864. godine. Danas, zahvaljujući Vukovom ustaničkom duhu, upornosti i napornom radu imamo mnoštvo zapisanih narodnih pesama u kojima su opevani hrabri srpski junaci i ispisana srpska slavna prošlost. Naše pismo jeste njegova zasluga. Pišimo onako kako govorimo i govorimo onako kako pišemo jeste pravilo ovog velikog srpskog genija koje je uvrstio u našu gramatiku. Podario nam je ime, svest, samopouzdanje, te smo njegovom zaslugom postali ono što i jesmo, slobodan kulturan i pismen evropski narod.
Pročitajte još:NOVA RUSKA MAŠINA: „Lada Xray“ (VIDEO)SILA PRIRODE: Ovako satire cunami u Australiji! (VIDEO)
Izvor: Iskra
CVIJETIN MILIVOJEVIĆ: Genocidi za poneti 
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Jasenovac, Srebrenica i licemeri ili pogledajmo se u ogledalu 
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Papisti, komunisti i montegrini - Kako se to radi (KNJIGA NA POKLON) 
Slobodan Antonić: Prpošno i licemerno 
U sastav Rusije treba da uđu Novorosija, Dnjepar, Kijev, Odesa, Vinica i Žitomir