Pravda

Po Lazarevića su avionom Vlade Republike Srbije otišli ministri pravde Nikola Selaković i odbrane Bratislav Gašić, a u Nišu su ga sačekali i ministar za rad Aleksandar Vulin, načelnik Generalštaba LJubiša Diković, crkveni velikodostojnici, mnogobrojni saborci, "bajkeri" i pripadnici legendarne 63. padobranske brigade, građani Niša, lokalni političari... Ko je 2005. godine, kada se Lazarević dobrovoljno predao Haškom tribunalu, mogao zamisliti da će deset godina kasnije doživeti ovakav doček na povratku iz Haga? Generala Lazarevića i narod i vojska doživljavali su kao profesionalnog vojnika. Na njegovom dočeku, iako je bilo mnogo prisutnih političara, mesta politici nije bilo. To je priznao i ministar pravde rekavši "da ovaj dan nije bio posvećen ni vladi Srbije, ni ministrima, već samo Vladimiru Lazareviću, zahvaljujući kome su slobodni gradovi i sela u našoj zemlji". Na ovo je Gašić dodao "da Lazarevića vole i srpski narod i pripadnici srpske vojske", dok je Vulin naveo "da je Lazarević ponos Srbije i srpskog naroda". To je rečeno istog dana kada je Srbija ugostila predstavnike najmoćnijih zemalja sveta, pored ostalih i američkog državnog sekretara DŽona Kerija i šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, kada je bila domaćin najvećeg diplomatskog skupa koji je kod nas održan od 1989. godine. Lazarević je u Hag otišao kada je spoljnopolitička pozicija Srbije bila nešto sasvim drugo u odnosu na ovu današnju i kada je naša država bila pod jakim i stalnim međunarodnim pritiscima. Onima za koje je general Lazarević i dalje "ratni zločinac" što stalno ponavljaju, odgovor imaju svi drugi koji Lazarevića doživljavaju samo kao vojnika i junaka koji je bio pod zakletvom i branio svoju zemlju. Taj odgovor je kratak – "interesi govore sve jezike". Baš ovim napred izgovorenim, da "interesi govore sve jezike", može se objasniti i ona treća informacija sa ovih prostora da je Crne Gora dobila poziv za članstvo u NATO. Ali, ne treba zaboraviti da ta vest sadrži i mnogo ironije – Crnu Goru je, kao i Srbiju, a zajedno su bile u SR Jugoslaviji, NATO bombardovao 1999. godine. I, eto, Srbija je izdržala i izborila se, i sve visoko uzdignute glave, a neko je izabrao "drugi put". A naša narav ovde na Balkanu što iskustvo potvrđuje i uči je da nikada ne govorimo o pravim razlozima za sopstvene postupke.