Pravda

Ako pak na sve to gledate onako sa strane, pa skoro objektivno kao deo "tihe većine", onda ste sigurni da ovi izbori ne donose promene. Kako sada stvari stoje, bila bi potrebna nekakva vanredna okolnost ili prirodna katastrofa da omete Vučića u "sigurnoj pobedi" nad podeljenom i zbunjenom opozicijom. Konsenzus istraživanja javnog mnjenja i analitičara "prognozera" jeste da "Vučić" (sa navodnicima ili bez njih) pobeđuje na izborima s rezultatom koji neće biti mnogo različit u odnosu na onaj iz 2014. godine. No ako se sve manje-više ponavlja – dominantan SNS, SPS drugi i nekoliko lista na cenzusu – šta je onda specifičnost ovih izbora? Pre svega, oni nose značajan ulog – bitka za lokalnu i pokrajinsku vlast. Isto tako, ovo je i test za politiku Vučićeve vlade koja je vukla do sada dosta rizičnih i nepopularnih mera. Kako je na prošlim izborima bilo dve trećine miliona glasova "bačenih ispod cenzusa", što se retko dešava, odnosi snaga mogu biti drugačiji i u vladajućoj koaliciji i u opoziciji sa sličnim procentima dobijenih glasova. Iako se činilo da će 2014. biti trijaža za male i neuspešne koji ne uspeju da pređu cenzus, to će ipak biti 2016. Naime, neki iako nisu uspeli da uđu u parlament, pokazuju žilavost i sada na druge načine to pokušavaju ponovo. Dveri i DSS su se udružili, radikalima se vratio Šešelj, a Čeda i Čanak su se prikačili Tadiću ili je obrnuto. Isto tako, iz straha da neće ostvariti šest odsto iz 2014. i Pajtić je u prelaznom roku nastojao da ojača redove. Problem sa ovim političkim i politikantskim kalkulacijama tipa "ja imam tri, a ti četiri odsto i mi zajedno ulazimo u parlament" jeste što su kratkovide. Ako na izborima ne ponudite ljude za koje barem neko može reći da su sposobni i hrabri, te nadu u promene, a mislite samo na cenzus, na kraju nećete preći ni taj cenzus. Šampioni poput Novaka ne gledaju neprekidno na tablu s rezultatima već su fokusirani na lopticu i protivnika. Koncentrisani su na to da u svakom momentu daju svoj maksimum i da pobede pre svega sami sebe. Nasuprot tome, neki naši političari deluju kao da se poput medveda bude iz zimskog sna kada se najavljuje izborna kampanja. Opozicija ima hronične probleme – nedostatka ličnosti i ideja s kojima bi stali na crtu vladajućoj koaliciji – Vučiću, ali i Dačiću i Nikoliću. Proevropska opozicija ne može da se pozicionira kao alternativa jer su u njoj reciklirani kadrovi i ideje poput evrointegracija koje su politika ove vlade. Osim toga, kako je članstvo u EU na dugom štapu, to i nije neka jaka motivacija za birače 2016. S druge strane, evroskeptična opozicija ima problem kako da ideju zaustavljanja ili odbacivanja evrointegracija i saveza s Rusijom predstavi kao realnu u ovim istorijskim okolnostima. Većina građana jeste protiv ulaska u NATO i za približavanje Rusiji, ali isto tako su mnogi svesni da bi se naglim zaokretom (ako je on uopšte moguć) mnogo rizikovalo. Čak ni zagovornici tih ideja nisu preterano ubeđeni da su one u ovom momentu ostvarive, ali vide svoje mesto na političkom tržištu u teranju "inata" dominantnoj proevropskoj paradigmi. Zato njihova idejna i strateška "alternativa" nije ni razrađena i definisana već više apeluje na emocije i ozlojeđenost Srba bučnom retorikom. Momčilo Selić takvu patriotsku scenu možda preoštro ali ne i netačno ocenjuje kao "duboko nesposobnu", "malograđansku" i "bez plana". Tako shvaćena i praktikovana politika ima i ograničene domete. Kada se tome doda prihvatanje nametnute teme izbora "za ili protiv Vučića" jasno je da opozicija u ovom momentu čak i da uspe da se ujedini i da ima dobru kampanju ne može da bude ravnopravan protivnik Vučiću. Zamislimo čak i da opozicija i opozicioni mediji uspeju da sa "anti-Vučić" kampanjom podignu tenziju i motivišu birače na veću izlaznost, oni ne bi imali koristi od toga. Teza Pajtića da je "Vučić gotov ako na izbore izađe 65 odsto građana" pogrešna je jer u ovom trenutku ni Pajtić a ni neko drugi nisu ti koji bi artikulisali nezadovoljne glasače. Za sada samo Vučić može poraziti Vučića.