Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Nisam bio u Beogradu kada je održana promocija monografije „Heroji otadžbine“ posvećena herojima, majoru JNA Milanu Tepiću i vojniku JNA Stojadinu Mirkoviću. Kako je napisao jedan naš dnevni list, „Zakletva je za njih bila veća od života“. Major Tepić je, ne želeći da se preda hrvatskim paravojnim formacijama, 29. septembra 1991. digao u vazduh veliko skladište oružja u Bedeniku kod Bjelovara, a sa njim je do kraja ostao, borio se i herojski poginuo na oklopnom transporteru vojnik Stojadin Mirković, koji nije hteo da napusti svog komandanta. Pisao sam na ovim stranicama i ranije o vojniku Stojadinu i njegovoj herojskoj pogibiji. Ostalo mu je manje od mesec dana do kraja vojnog roka, ali nije hteo da napusti ni skladište, ni oklopni transporter sa kojeg je branio skladište. Nije poslušao naređenje svog komandanta majora Tepića da svi vojnici izađu iz kruga skladišta, da se predaju, jer će on skladište dignuti u vazduh i nepotrebno je da sa njim poginu i vojnici. Major Tepić i vojnik Mirković održali su svoju reč-zakletvu. Bili su vojnici do kraja. Kao i branioci karaule Košare 1999. I jedni i drugi vojnici bili su regruti, ne profesionalni vojnici, ne računajući, naravno, oficire i podoficire. Srbija već nekoliko godina nema redovno služenje vojnog roka, imamo dobrovoljce na tri meseca, što je kratko vreme za bilo kakvu ozbiljnu vojnu obuku. Švedska, posle nekoliko godina potpuno profesionalne vojske, vraća redovno služenje vojnog roka. U Austriji je bio pokušaj ukidanja redovnog služenja vojske, ali nije uspeo. Nemačka je od 1956. do 2011. imala redovno služenje vojnog roka, da bi ga onda suspendovala, ali ga nije izbrisala iz ustava, a sada u toj zemljiponovo razmišljaju o redovnom služenju. Glavni zagovornik ove promene je bavarski ministar unutrašnjih poslova Joakim Herman, koji se zauzima za jaču ulogu armije u nemačkom društvu. Neposredni povod je migrantska kriza, u kontekstu činjenice da je Bundesveru zakonom zabranjeno učešće u antiterorističkim operacijama, iako ima dobro obučene specijalne jedinice. Srbija je suspendovala redovno služenje vojnog roka bez ozbiljnije javne rasprave, bez ozbiljnijeg javnog tematskog skupa. Dok su u nekim zemljama Evrope na potpunoj profesionalizaciji oružanih snaga insistirale, pre svega, neke političke stranke, a armijske strukture bile protiv, u Srbiji je vojni vrh inicirao suspendovanje redovnog vojnog roka. Uz podršku nekih političkih partija i po sugestiji i naređenju NATO-a. Istina je da je vojna obaveza zakonito čedo demokratskog društva u kojem svaki građanin ima pravo i dužnost da učestvuje u odbrani svoje zemlje. SAD i Velika Britanija vojnoj obavezi pribegavaju samo u nuždi, Francuska i Italija su tek posle velikih debata u javnosti i oštrog protivljenja vojnih krugova ukinule redovni vojni rok. Grčka i Turska i dalje imaju redovno služenje vojske. Moderno naoružanje i tehnički složeni sistemi jačaju tendenciju ka potpuno profesionalnoj vojsci. Tu su i uštede na vojnoj opremi i školovanju, eventualna bolja mobilnost trupa... No, prednosti potpuno profesionalne vojske, kakva postoji na Zapadu, ne važe i u Srbiji. Naima, smatra se da je motivacija profi vojnika visoka i da je time vojska pošteđena mladića koji imaju odbojnost prema vojnom pozivu. To je, naravno, tako kada profi vojnik ima platu od najmanje 1.000 evra, ali kada je ona 32.000 dinara, ne znam kakva mu je onda motivacija. U Srbiji se zaboravilo da sama profesionalizacija oružanih snaga ne dovodi do bitnog smanjenja brojnog stanja vojske iz prostog razloga što određeni sistemi naoružanja tehnološki zahtevaju odgovarajući broj vojnika, bili oni profi ili regruti. S druge strane, tržište rada reguliše i kvalitet onih koji se prijavljuju u profi vojnike. Posebno bolno je pitanje rezervista. Profi armija može da računa na vrlo malu rezervu, a u slučaju gubitaka male su mogućnosti zamene u ljudstvu. I unutrašnjopolitički razlozi za i protiv potpuno profi vojske vrlo su značajni. Regrutni sistem obezbeđuje fluktuaciju unutar vojnog sastava, trupa je tesno povezana s narodom, izbegava se politička i duhovna izolacija u odnosu na društvo. Trupa ostaje deo naroda, nema vojnog elitizma niti sopstvenih političkih ambicija. Narod i armija su jedinstveni, a ne da armija bude samo armija, sasvim mali deo naroda. Vojna obaveza sprečava i distanciranje stanovništva od odgovornosti za odbranu zemlje, jer eto imamo „dobro plaćene profesionalce, pa neka oni to obave“. Srbija je iz pomodnosti i stranih zahteva grlom u jagode uletela u potpuno profesionalnu vojsku. Da nam kapetani ne bi kosili travu po kasarnama, poručnici usisavali prašinu po kancelarijama, a komandanti bataljona prebrojavali ujutro profi vojnike na ulazu u kasarne, treba vratiti redovni vojni rok. I zbog svih izazova oko Srbije. Dobra vojska mora da ima ili moderno oružje, ili dovoljan broj vojnika. Država koja nema dobru vojsku subjekt je politike i interesa drugih. Živimo u svetu vojno jakih... Izvor: Politika